U trenutku najvećeg pritiska domaće i međunarodne javnosti na Gruevskog, vladajuća koalicija je povukla samoubilački potez u odnosu na makedonsku državotvornost, stabilnost i suživot njenih građana. Uz neviđenu koordinaciju, vladajuća koalicija je podigla ulog, uverena da profitira na sopstvenoj destruktivnosti. Znajući da se stvari najlakše degenerišu tako što svako reaguje u skladu sa sopstvenim uskim interesima, koalicioni partneri su posegli za najjačim oružjem zamagljivanja razuma: narušavanjem ravnoteže međuetničkih odnosa.
Desetog februara uveče grupa Albanaca, predvođenih zamenikom ministra unutrašnjih poslova Dževatom Bučijem, ministrom zdravlja Bujarom Osmanijom i nekolicinom drugih funkcionera Demokratske unije za integraciju (DUI), započela je rušenje crkve u izgradnji na skopskoj tvrđavi Kale u opštini Čair, u kojoj većinu čini albansko stanovništvo. Dva dana kasnije, na tvrđavi je došlo do sukoba između grupe makedonskih navijača koji su došli da podrže dalju izgradnju crkve, i albanskih navijača.
Na provokaciju samovoljnog i tajnog podizanja kvazi muzeja sa sakralnim aspiracijama, odgovoreno je pokušajem njegovog rušenja. Crkva-muzej je eufemizam – istorija umetnosti ne poznaje takav objekat. Ali o tome treba da govore eksperti. Ono što ja ne razumem je zašto je u ovoj zemlji ponovo zatajila kritička misao.
Bio je to samo najnoviji povod za eskalaciju sukoba, čiji se pravi razlozi kriju u godinama nedemokratskog i korupcionaškog vladanja i podrivanja međuetničkih odnosa služenjem uskopartijskim interesima. Svi učesnici u vlasti su podjednako odgovorni za ovaj sukob, iako je makedonska strana ovoga puta bila direktni provokator i kreator tenzija. To ne oslobađa krivice albanske demokrate, koji su još jednom pokazali neverovatnu hipokriziju i slepu pokornost partijskim i etničkim interesima. Oni su postali saučesnici u jednom širem scenariju koji ugrožavao posebne interese svih. Umesto da se pobune kroz institucije sistema, ili da ih napuste, oni su prihvatili igru druge strane i izjednačili se sa preporoditeljima (Preporod u 100 koraka je bio moto koalicije VMRO-DPMNE na parlamentarnim izborima 2008). Svojim vandalskim i neprijateljskim gestom, svesno su povredili osećanja makedonskih građana radi porasta rejtinga kod albanskih glasača. Sukob je kulminirao – ovaj režim je poludeo.
Znali smo kuda to vodi: u ogoljeni nacionalizam, lov na unutrašnje neprijatelje i ruinirane međuetničke odnose. Verska netrpeljivost u Makedoniji raste. Umesto za konkretnim počiniocima, sada smo u potrazi za fantomskim podstrekačima, konspiratorima i petokolonašima. Zaboravićemo na sopstveno siromaštvo i beznađe, i posle 20 godina nezavisnosti živećemo u državi zasnovanoj na kultovima krvi i tla, zatrovanoj svesno produbljenim podelama. Imamo li izbora? Naše vlasti su srušile poslednji stožer stabilnosti i prosperiteta ove zemlje. Uspeli su da unište našu ekonomiju, izolovali su nas od okruženja, blokirali evroatlantske perspektive i krenuli u potragu za spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Dinamika makedonskog društva je svedena na jednu opciju: promovisanje jednoumlja, nametanje mitova i viktimizaciju svoje grupe. Pluralizam i demokratija su suspendovani, a dežurni krivci za to se traže u opoziciji, kritički nastrojenim medijima, nezavisnom građanskom sektoru, južnom susedu i međunarodnoj zajednici.
Crkva je postala promoter nacionalne politike i oslonac vlade, koja potpiruje versku netrpeljivost. Crkva peva nacionalističke liturgije, vlast donosi verske zakone. Uloge su pomešane i sekularni karakter države je nestao. I to su srušili! Toliko rušenja je potrebno da bi se održao jedan nedemokratski režim. I kada se sve istrošilo, kada su sva opravdanja postala providna, učinjen je poslednji korak, udarilo se i na poslednji stub makedonske stabilnosti i demokratije. U pitanju su velike budale, sa kakvima je i Isus, omiljen kod naših preporioditelja, imao problema. U jednoj muslimanskoj poslovici citira se njegova izjava: “Leprozne sam izlečio, i slepe, ali budale nisam uspeo.”
Ne znam da li je naš premijer svestan da narušavanjem međuetničkih odnosa zapravo internacionalizuje dramatično stanje makedonskog društva i demokratije. Narušavanjem međuetničih odnosa on je dotakao jedinu bolnu tačku međunarodne zajednice, pre svega Amerike. I to u času kada je otišao u, kako je neki zovu, istorijsku posetu Vašingtonu. Da li je destruktivac Gruevski mislio da će se podizanjem uloga i stvaranjem dodatne nestabilnosti opravdati za neostvarena obećanja i degeneraciju demokratskih kapaciteta ovog društva? Da li on misli da će mu proći ovaj providni scenario spinovanja i manipulacija? Hoće li reći da je Grčka kriva za izolaciju Makedonije, zbog koje su presušile investicije? Hoće li uspeti da svoju odgovornost prebaci na drugu stranu? On za prekid političkog dijaloga krivi opoziciju, nezavisne medije za procvat kriminala, a navijače za međuetničke tenzije.
Poseta Gruevskog Vašingtonu je istorijska samo utoliko što se istorija ponovila. Umesto državničke izjave, u kojoj bi pozvao na uzdržanost i tačno nam preneo o čemu je razgovarao sa američkim zvaničnicima, on je opet lagao i manipulisao makedonskom javnošću. Slikao se sam na nekoj ulici Vašingtona i recitovao nam svoju verziju događaja. Sa druge strane, u saopštenjima Stejt departmenta i Bele kuće izražena je velika zabrinutost za stanje vladavine prava, nazavisnosti medija i civilnog društva u Makedoniji. Nikada do sada nam nisu bile upućene ovako stroge primedbe. Ali naš premijer nas je ubeđivao da se prava suština krije u njegovoj virtuelnoj realnosti. Kao i u slučaju negativnog evropskog izveštaja, kada je žonglirao sa “pozitivnim preporukama” i “nekim manje pozitivnim ocenama”, sada je američke poruke podelio na “glavne teme” i “neke druge teme”. On tvrdi da se na oba sastanka 40 minuta govorilo o našem napretku u obrazovanju, ekonomiji, sudstvu i javnoj administraciji?! Da su to bile glavne teme, one bi se našle i u američkim saopštenjima. Da nam je pravosuđe tako napredno, ne bi se izražavala tolika zabrinutost za vladavinu prava, međuetničke odnose i slobodu medija. Konačno, činjenica da poruka u vezi sa imenom naše zemlje ne nudi ništa novo osim blagog poziva na dijalog, govori o tome koliko je Amerikancima bilo bitno da naglase deficit demokratije u Makedoniji. Stvari još smešnijima čini tvrdnja vlasti da je ovo bila redovna poseta SAD-u. Svi znamo da našeg premijera u redovne posete više ne prima ni hunzitski princ (koji tvrdi da je potomak Aleksandra Makedonskog). Posle pet godina na vlasti, Gruevski se prvi put sreo sa ljudima kalibra Hilari Klinton i Džozefa Bajdena. To pokazuje koliko je on nevažan u međunarodnim krugovima, u koje biva priveden samo kada postane problematičan. Ali ni takav on neće izazvati suštinsku reakciju Zapada na događaje u Makedoniji.
Na žalost, svojim potezima, izbegavanjem odgovornosti i nerešavanjem problema, naš nevažni premijer je uspeo da Makedoniju učini nevažnom u očima međunarodne zajednice. Mislim da je odluka o nama davno doneta i da joj on samo daje dodatne potvrde. Ostavljeni smo da se davimo u sopstvenom blatu i samo makedonski narod, a pod tim podrazumevam i albanski etnikum, tu može nešto da promeni. Ali da bi se to dogodilo, moraćemo da prevaziđemo sebe kao društvo. U tome nam može pomoći samo kritička svest o katastrofi koja nam preti.
Ivor Mickovski, Utrinski vesnik, 21.02.2011.
Prevela sa makedonskog Nevena Karanović
Peščanik.net, 24.02.2011.