Srpska nauka i masovni pristanak

Odgovor Dejanu Iliću

Priznajem da sam polaskan činjenicom da je moj kratki komentar na tekst Mashe Gessen podstakao Dejana Ilića na tako dalekosežno promišljanje mojih argumenata o seriji „Černobilj“ i o plagijatima. Već mogu da zamislim doktorsku disertaciju (ili bar master rad) na temu „Shvatanje individualne i kolektivne odgovornosti u publicističkim tekstovima i Fejsbuk komentarima Aleksandra Stevića (sa posebnim osvrtom na seriju Černobilj i problem plagijata)“. Šalim se, naravno, ali zapravo potpuno razumem Ilićev prigovor: nije netačno da moji tekstovi o plagijatima postuliraju kao svog implicitnog čitaoca nekakvog posvećenog naučnika koji se zgražava nad akademskim lopovlukom. Moguće je, takođe, da tragova takvog idealizma ima i u mojoj kritici teksta Mashe Gessen.

Da počnem od serije. Mada razumem zašto Ilić misli da me je u tekstu Mashe Gessen najviše iritirala njena tvrdnja da nikakvih savesnih i hrabrih naučnika nije moglo biti u okvirima sovjetskog sistema, činjenica je da mi je njena kritika serije smetala pre svega kao istoričaru književnosti. U svom postupanju sa činjenicama, u gradnji kompozitnih likova, u kreiranju konflikta tamo gde ga nije bilo, serija postupa tačno onako kako istorijske drame i romani postupaju oduvek. Nije ni Ričard III stvarno nudio kraljevstvo za konja. U stvari, upravo ono najblesavije u čitavoj seriji (a to je suđenje na kojem Legasov drčno napada sovjetske institucije) deluje kao da je direktno izašlo iz Dikensa.

Naravno, prigovor Mashe Gessen (koji Ilić podržava) je etički a ne estetički: nije problem u tome što serija povremeno pušta mašti na volju nego u tome što nudi suštinski netačno shvatanje sovjetskog sistema koje će nadalje oblikovati pogrešno shvatanje istorije. Nije da ne razumem privlačnost tog prigovora. Pitanje šta je istina o Černobilju (ili o Kosovu) pogađa nas na način na koji nas ne pogađa pitanje o tome šta je istina o engleskim građanskim ratovima iz 15. veka, a to kako popularna kultura prikazuje događaje zaista utiče na kolektivnu svest. Kao što Ilić s pravom primećuje, „kao i svako uspešno delo popularne kulture, serija „Černobilj“ stvara narativ koji će nadalje poslužiti kao osnova da se razumeju prošli ili tekući događaji“. Zbog toga su oni kulturni proizvodi koji se bave posebno značajnim i posebno traumatičnim istorijskim temama (kao što su holokaust ili transatlanska trgovina robljem, na primer), uvek predmet posebne pažnje. S druge strane, koliko god razumem ovu vrstu zabrinutosti, ipak sam skeptičan prema pokušajima da se „zavede red“ kada je reč o predstavljanju istorije, prosto zato što sam skeptičan prema svakom cenzorskom impulsu. Uostalom, nije li upravo odlika onog sistema koji Gessen s pravom kritikuje to što je znao kako se istorija mora predstavljati i što je umeo da sankcioniše „devijacije“. Ne želim, naravno, da optužim Gessen za staljinizam, ali sam prilično nepoverljiv prema onima koji su sigurni da postoji samo jedan ispravan način da se o nekom istorijskom događaju govori.

Na svu sreću, ova dalekosežna pitanja nisu od presudnog značaja za moj prigovor kritici Mashe Gessen. Nezavisno od toga šta mislim o umetničkoj slobodi i etičkim poteškoćama vezanim za predstavljanje savremene istorije, ja naprosto mislim da su elementi njene interpretacije „Černobilja“ neodrživi. Njen ključni prigovor seriji (pored toga što prikazuje nepostojeći sukob hrabrih naučnika i zlih birokrata) jeste to što krivicu svaljuje na nekolicinu negativaca. Iako priznaje da serija ponekad kritikuje sistem, Gessen tvrdi da nam se „češće prikazuje da su za sve kriva tri muškarca izvedena pred sud, posebno jedan od njih, odbojan zlikovac Anatolij Djatlov (Pol Riter)“. Na to ona još dodaje i ovo: „Gledaocima se sugeriše da bi, da nije bilo Djatlova, bolji ljudi uspeli da urade nešto bolje, pa bi fatalna greška u reaktoru i samom sistemu bila izbegnuta. To nije tačno. Teže je prikazati sistem koji sam sebi kopa raku, nego ambicioznog, zlog čoveka koji izaziva nesreću“. Mislim da Gessen ovde naprosto nije u pravu ni u svom razumevanju istorije ni u svom tumačenju serije. Prvo, koliko ja razumem nalaze IAEA, svakako da je ponašanje operatera doprinelo katastrofi, mada do nje ne bi došlo da nisu postojali ozbiljni nedostaci u dizajnu reaktora, a koji inženjerima u elektrani nisu bili poznati (a nisu im bili poznati baš zato što je sistem nakaradno i paranoidno postavljen). Drugo, Gessen greši kada tvrdi da serija krivicu pretežno svaljuje na trojicu muškaraca kojima se sudilo za katastrofu. Naprotiv, serija na svakom koraku otkriva da je reč o sistemu koji je zasnovan na laži i neodgovornosti. Na primer, u jednom momentu Legasov ubeđuje Ščerbinu da treba da se započne evakuacija, na šta mu ovaj odgovara: „to je moja odluka“. Kada ga Legasov zatim pita zašto onda ne donese tu odluku, ovaj odgovara „pa rekli su mi da je ne donesem“. Kada Djatlovu jedan od inženjera predoči da je video grafit pored reaktora (što je znak da je jezgro eksplodiralo), ovaj mu odgovara „nisi video grafit“ i istog časa pada na pod i počinje da povraća od izloženosti radijaciji. Ako to nije uspešan simbolički prikaz jednog sistema zasnovanog na masovnoj samoobmani, ne znam šta jeste. Na kraju, tu je i samo suđenje (koje je najslabiji momenat serije, baš zato što je suviše eksplicitno i istorijski neutemeljeno) na kojem se krivica direktno svaljuje na sistem. Štaviše, čitav sukob poštenih naučnika i korumpiranih birokrata služi upravo zato da bi se identifikovao sistemski karakter problema koji su doveli do katastrofe.

Razumem zašto Mashi Gessen smeta idealizovan prikaz naučnika, i razumem da se time ispušta jedan značajan element sovjetskog sistema, naime, da niko zapravo nije izuzet od koruptivnih efekata samoobmane (mada se samoubistvo Legaseva i snimci koje je ostavio valjda računaju u nekakav otpor). Međutim ne slažem se sa Gessen da je time suštinski izneverena istina o tom sistemu. Autori serije poslužili su se onim čime se pisci drame služe, dakle dramskim sukobom (što reče Aristotel, drama podražava ljudsko delanje), ali su pritom vrlo jasno pokazali da je problem sistemski. Štaviše, moglo bi se reći da su oni iskoristili ono što je istorijski netačno (sukob između plemenitih naučnika i zlih birokrata) da bi potcrtali nakaradni karakter sistema. To što su nekolicinu naučnika (može biti neosnovano) izuzeli od koruptivnog delovanja sistema nekom može delovati kao nedopustiv propust, ali se meni čini da serija pravi opravdan kompromis između dramske forme i obaveza prema istoriji, pri čemu nudi prilično preciznu analizu odgovornosti za ono što se dogodilo. Da li bi bilo dobro da se neko pozabavi Černobiljom na način koji će još dublje istražiti „masovni pristanak“? Bilo bi, naravno. Da li to znači da je serija ovakva kakva je nekakav whitewashing koji gledaoce ostavlja sa opasno netačnom slikom tog sistema? Ne bih rekao. Zaista ne vidim kako bi neko mogao da zaključi da bi sve bilo u redu da su reaktorom upravljali neki bolji ljudi. U svakom slučaju, moj problem sa tekstom Mashe Gessen nije u tome što ona odbacuje samu pomisao o postojanju nekakvih hrabrih i nezavisnih naučnika, već zato što postavlja neopravdano rigidne zahteve pred jednu istorijsku dramu. Da citiram izvesnog tjudorskog propagandistu, the lady doth protest too much, methinks.¹

No da se vratimo na ono što Ilića stvarno zanima, a to je uloga „masovnog pristanka“ u akademskoj korupciji koja je zahvatila Srbiju. Ilić kaže sledeće: „On [to jest ja] s jedne strane vidi zle birokrate kriminalnog režima u Srbiji, a sa druge – čestite akademske radnike koji pokušavaju, istina bez mnogo uspeha, da im se suprotstave“. Razumem zašto Ilić izvlači takav zaključak iz mojih tekstova – oni su zaista postavljeni tačno tako kako ih on opisuje, prosto zato što mislim da je to jedino svrsishodno. To, međutim, ne znači da ja mislim da ne postoji odgovornost naučne zajednice za gadosti koje se dešavaju poslednjih godina. Dapače, rekao bih da kada je o ovom pitanju reč između Ilića i mene nema razlike u mišljenju: ja, naime, mislim da je sve što se sa Srbijom događa u poslednjih trideset godina (u akademskoj zajednici i van nje) stvar „masovnog pristanka“, bilo da je reč o pristanku na ratove, na etničko čišćenje, ili na lopovluk. Nedavno je u intervjuu za portal Novosti Aleksej Kišjuhas rekao da „glavni problem politike i vlasti u Srbiji nije toliko famozna ‘duboka država’, koliko je to ‘duboko društvo’“. Ako sam dobro razumeo Kišjuhasa, nismo mi zatočnici nekih nakaradnih institucija ili nekakvih tajnih službi, nego sopstvene svesti. Ono što danas imamo u Srbiji je ono što većina ili odobrava ili makar ne nalazi razloga da ospori, a ni u akademskoj zajednici nije bolje.

Naravno, dakle, da urušavanje naučnih standarda nije posledica postojanja neke korumpirane elite nego korupcije koja vlada među naučnicima. Evo samo nekoliko primera koruptivnih praksi. Nisam jednom slušao članove komisije koji se smeju glupostima u magistarskom ili doktorskom radu kojem su upravo dali prelaznu ocenu zato što ih je tako zamolio stariji kolega koji će im možda sutra biti u komisiji za unapređenje. Zbog iste kukavičke logike „nezameranja“ neretko se na fakultetima glasa nečinjenjem, tj. nedolaskom na sednice veća – kao što smo videli više puta poslednjih godina. Ako nećete da neko bude izabran u više znanje, vi se jednostavno ne pojavite i tako sabotirate kvorum, umesto da iznesete argumente, ako ih imate. Ne znam da li je na fakultetu na kojem smo i Ilić i ja diplomirali ikada raspisan konkurs a da se nije unapred znalo ime kandidata koji će biti izabran. Ne znam da li je nekome odbijena doktorska teza, a da to nije bilo zbog ličnog sukoba. Nisam jednom video kako kandidat sam piše izveštaj za izbor u zvanje koji onda potpisuje komisija. Postoje čitave naučne oblasti u kojima doslovno niko sa Beogradskog univerziteta nije objavio rad u nekom ozbiljnom međunarodnom časopisu indeksiranom u WOS, jer se bez toga očigledno može (proveravao sam, nije me mrzelo). Treba li pominjati da ima ljudi koji su čitavu karijeru, sve do zvanja redovnog profesora, izgradili objavljujući uglavnom u časopisima i zbornicima koji izdaje njihova matična katedra? O profesorskoj i dekanskoj deci koja su izabrana za asistente, neretko na istim predmetima na kojima im predaju roditelji, da ne govorim. Predatorski časopisi i izdavači su posebna priča. Postoje primeri univerzitetskih nastavnika koji su objavljivali knjige kod nemačkog izdavača koji se hvali time da uopšte ne zahteva stručnu recenziju. Još su gori primeri knjiga koje su ocenjene kao „vodeće monografije od međunarodnog značaja“ od strane nadležnog ministarstva (i koje su kao takve svojim autorima donele veoma veliki broj bodova potrebnih za napredovanje u više zvanje), iako su objavljene kod britanskog izdavača Cambridge Scholars Publishing (koji ne treba mešati sa uglednim Cambridge University Pressom), čiji standardi su toliko niski da uglavnom objavljuje po principu „biju ko neće“. Tu je zatim praksa pisanja doktorskih teza koje jedva da su nešto više od detaljnog prepričavanja (dakle nije reč čak ni o kritičkoj analizi, nego baš o prepričavanju) tuđih ideja. Štaviše, bilo bi zanimljivo videti koliko je poslednjih godina bilo teza koje su se bavile prepričavanjem istih tuđih ideja. I na kraju, da ne zaboravimo korupcionaške afere poput one na Pravnom fakultetu u Kragujevcu gde je, ako sam dobro računao, otprilike jedna trećina nastavnog osoblja optužena za prodaju ispita. Da stvar bude još gora, neki od tih ljudi su zatim birani na rukovodeće funkcije na fakultetu, što znači da je značajan deo zaposlenih koji nisu umešani u aferu glasao za njih!

Dakle, naravno da se doktorat Malog (da ne pominjem sad ostale sporne teze branjene na raznim Miki Maus univerzitetima kojima nikada nije trebalo dozvoliti da počnu sa radom) dogodio zbog korupcije u samoj akademskoj zajednici – zbog mentora koji ili nije radio svoj posao ili nije imao ništa protiv plagiranja, zbog komisija koje su sve to aminovale, zbog dekana koji sabotirao proces imenujući komisije čiji posao je bio da ne nađu ništa i, naravno, zbog naučno-nastavnog veća koje je, uz minimalne izuzetke, sve te laži prihvatilo. Ne znam šta se tačno dogodilo na Ekonomskom fakultetu gde je Mali prvo pokušao da poturi svoju plagiranu tezu, no izgleda da je već tu neko shvatio o čemu se radi, ali je, umesto da stvar istera na čistac, dopustio Malom da se tiho povuče. Dakle, naravno da se sve ovo dogodilo zbog korupcije u akademskoj zajednici – neki u akademskoj zajednici ovakve stvari tolerišu zato što verovatno i sami nisu bolji od Malog, neki zato što se plaše, neki iz pukog konformizma, neki jer su se slizali s vlašću, neki se koliko-toliko bune.

E sad, ako je već tako, zašto moji tekstovi (a oni su daleko manje važni od tekstova kolega koji su plagijate otkrili) nastupaju sa tih pozicija sa kojih nastupaju? Pa zato što ne vidim sa kojih drugih pozicija bi se o ovakvim stvarima moglo pisati. Naravno da mi je jasno da je sve ovo u nekoj meri borba s vetrenjačama, te da je uzaludno očekivati da će univerzitetskim telima koja se bave slučajem Malog naprasno proraditi savest, ali zbilja ne vidim šta drugo čovek može da radi osim da insistira, pa makar i uzaludno, na nekim elementarnim postulatima akademskog poštenja. Drugim rečima, ne vidim šta je alternativa osim potpune rezignacije, ali razumem da je i rezignacija moguć odgovor. Dapače, dok ovo pišem, kao i svaki put kada nešto pišem za srpske medije, žena mi prigovara da se opet bakćem sa „tom Srbijom“ kojoj ionako nema pomoći. I zaista, da znam kako da popravim jedno do srži korumpirano društvo, ne bih iz Srbije otišao. Ali bar mogu da kažem ono što mislim da se mora reći.

Autor je doktorirao komparativnu književnost na Jejlu, a predavao je na Fiološkom fakultetu u Beogradu, Koledžu Hempšir u Masačusetsu (SAD) i Kraljevom koledžu u Kembridžu (Velika Britanija). Trenutno predaje englesku književnost na Univerzitetu u Kataru.

Peščanik.net, 12.06.2019.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – O TV seriji Černobilj

Dejan Ilić – Plagijati kao „Černobilj“

Masha Gessen – Černobilj na televiziji

Dejan Ilić – Kako pričati o nesreći

1. Čini mi se da ta gospa suviše obećava, Kraljica u Šekspirovom „Hamletu“ komentariše lik kraljice u pozorišnoj predstavi svog sina (3. čin, 2. scena), prevod Živojin Simić i Sima Pandurović, Nolit 1961.