Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Pre nekoliko meseci zagrebačka Fibra objavila je novi strip francuskog autora Lepagea. O Lepageu smo ovde već govorili, a povodom njegovog grafičkog romana „Muchacho“. Novi roman, „Jednog proljeća u Černobilu“, na više načina je mnogo ambiciozniji od „Muchacha“, iako se kreće u istom krugu tema koje se sve, pored ostalog, tiču odnosa između umetnosti i stvarnosti. U „Muchachu“ su pak mnoge reference na kojima počiva priča bile jasno istaknute. U novom romanu je, rekao bih, ključna referenca ostala prećutana. Ta referenca čini mi se tako važnom da ću jedan deo teksta posvetiti njoj, pre nego što nešto kažem i o Lepageovoj černobilskoj priči. Reč je o jednom sada već starom sovjetskom filmu reditelja Andreja Tarkovskog. Film se zove „Stalker“, a u bioskope je stigao pre gotovo četiri decenije. Iako deluje kao vrlo nekomunikativno umetničko ostvarenje, film je izvršio ogroman uticaj na popularnu kulturu, o čemu će ovde takođe biti reči. Ali, ovo nije pre svega tekst ni o Lepageovom novom stripu, ni o filmu Tarkovskog, ni o popularnoj kulturi koja je oko njega nastala. Ovo je tekst o jednoj velikoj nesreći iz 1986. godine i raznim pokušajima da se sama ta nesreća i njene katastrofalne posledice shvate i prihvate kao deo svakodnevnog iskustva od koga zavisi opstanak na ovoj planeti. Podrazumeva se da bi pravo mesto na kome se formira jedno takvo iskustvo i veština da se ono oblikuje morala biti – škola.

1.

Teško je danas zamisliti mlađu osobu koja bi imala strpljenja da od početka do kraja, bez pauza, odgleda sovjetski film Andreja Tarkovskog „Stalker“ iz 1979. godine. Ta, sto šezdeset pet minuta duga, fantastična kinematografska priča, bezmalo nelagodno sporo prikazuje tri osobe – Stalkera (vodiča), Pisca i Profesora – što se nedopušteno kreću po jednoj napuštenoj „zoni“ u potrazi za „prostorijom koja ispunjava želje“. „Čudotvornu sobu“, bajkovito središte zapleta, priča smešta u distopijski kontekst osiromašenog, po svemu sudeći industrijskog naselja na obodu „zone“, nad kojim još dominira, pokazuju nam završni kadrovi filma, ogromno postrojenje s visokim dimnjacima. Ulazak u „zonu“ je, naravno, to saznajemo odmah na početku filma – sasvim u skladu sa strukturom bajke (zabrana i kršenje zabrane), to jest fantastičnog narativa – strogo zabranjen i kažnjava se višegodišnjim zatvorom: jer, u „zoni“ se događaju neobjašnjive stvari, smrtno opasne po ljude. Distopiju zaokružuju likovi Pisca i Profesora: prema jasno artikulisanoj zamisli autora, Pisac će izraziti antropološki pesimizam, dok će profesor oteloviti sve razloge za protivprosvetiteljski antimodernizam.

Filozofski razgovori između tipiziranih karaktera Pisca (humaniste), Profesora (naučnika) i Stalkera (vernika) zanimljivi su utoliko što predstavljaju obračun autora sa dominantnim narativima koji oblikuju moderni svet: u tom intelektualnom sukobu, na čijoj su se jednoj strani našli progresivistički pogledi Profesora i pesimističke procene o ljudskoj prirodi Pisca, Tarkovski će otvoreno i bez ostatka stati na drugu stranu – stranu vere i prostodušnog vernika Stalkera. Izlaz za ljude uhvaćene u klopku postojanja (koju upečatljivo odslikava apokaliptični ambijent kuće u kojoj sa porodicom – ženom i ćerkom – živi Stalker, kao i devastirani, industrijski krajolik naselja na rubu „zone“), autor očito traži u natprirodnom, u sili koja prevazilazi ljude i jedina može da dâ smisao njihovim životima. I zaista, koga bi danas mogao da zanima trosatni film, u kome se praktično (izuzev razgovora trojice inače – po svemu sudeći – dokonih ljudi) ništa ne događa, sa naizgled banalnom porukom o ljudskoj nemoći pred zagonetnom „knjigom sveta“?

2.

S druge strane, lako bih mogao zamisliti dečake, i poneku devojčicu, koji vreme provode u igranju niza „pucačkih“ video igara „Stalker“, to jest „S.T.A.L.K.E.R.“,1 koje je osmislio i između 2007. i 2010. na tržište pustio ukrajinski GSC Game World. Širom sveta prodato je više miliona kopija samo prve igre u tom serijalu – „Shadow of Chernobyl“. Ne bi me začudilo ni ako bi mnogi od tih dečaka i devojčica sa zadovoljstvom odgledali jednosatni urugvajski igrani film „S.T.A.L.K.E.R.: Monolith’s Whisper“ iz 2011. Naime, film je napravio Stalker Team Uruguay, grupa posvećenih igrača „S.T.A.L.K.E.R.-a“, koji su narativ iz svoje omiljene video igre dosledno pretočili u film i do detalja prekopirali njene postapokaliptične vizuelne elemente (oružje, uniforme, eksterijer i enterijer). I dok je za ukrajinske kreatore sasvim jasno da su se u pravljenju video igre sasvim naslonili na više decenija star sovjetski film, moguće je da filmski entuzijasti iz Urugvaja film Tarkovskog nisu ni videli. Takođe je verovatno i da autori serije romana „S.T.A.L.K.E.R.“ napisanih prema predlošcima video igre i objavljenih u Rusiji nisu gledali originalnog „Stalkera“ iz 1979, a ni čitali roman iz 1971. po kome je film napravljen. Ali tako je, ipak, početna priča napravila pun krug i na kraju se vratila svom izvorištu – u književnost.

Čvrstu vezu između GSC Game World iz dvehiljaditih i sovjetskog reditelja iz druge polovine 20. veka uspostavila je katastrofa iz aprila 1986, kada je zbog eksplozije u nuklearnoj elektrani u Černobilu (u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, a današnjoj Ukrajini) oslobođena velika količina radioaktivnih materija. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, danas je pet miliona ljudi kontaminirano radionuklidima iz černobilske elektrane. Tri miliona dece treba doživotnu zdravstvenu negu. Dvesta sedamdeset hiljada ljudi živi u „strogo kontrolisanim zonama“. Između petsto i osamsto hiljada ljudi, takozvanih likvidatora, mobilisano je za sanaciju štete. A četiri hiljade ljudi je poginulo od izloženosti zračenju. Prema drugim izvorima, od zračenja je poginulo mnogo više osoba, a procene se kreću od dvadeset pet do sto hiljada. Područje od trideset kilometara u krugu centrale bilo je evakuisano. Posečena je i zatrpana čitava šuma i pobijene su sve životenje: psi, mačke, stoka i divlje životinje. Ostali su pusta sela i čitav jedan, za zaposlene u elektrani, tek izgrađeni grad. Za dve decenije bez ljudske aktivnosti, tu se obnovila i razvila priroda, i flora i fauna. Vratili su se i ljudi, koji žive na obodu zabranjene zone oko elektrane.2

Upravo je ta zabranjena zona, kao i njen obod sa neobičnim i neobično hrabrim žiteljima, i realna i metaforična spona između filma iz 1979. i video igre iz 2007. Kako god da je bio shvaćen i tumačen ranije, posle katastrofe iz 1986, na film Tarkovskog uglavnom se gleda kao na umetnički izvanredno odslikanu proročansku viziju predstojeće nesreće. Po mnogima, izmaštana „zona“ iz dela ruskog reditelja zapravo verno odražava stvarnu „zabranjenu zonu“ koja se decenijama formira oko nekadašnje elektrane: to preklapanje ne tiče se samo sličnosti između dva eksterijera, jednog fiktivnog (Tarkovski je, recimo, bojio stvarno lišće da bi dobio intenzitet zelene boje koji je odgovarao njegovoj zamisli) i drugog realnog (gde je intenzitet boja u prirodi posledica zračenja); jednako su nevidljive i opasnosti koje prete ljudima koji se zateknu u „zoni“ (istina, u realnom ambijentu „zabranjene zone“ reč je o, naravno, nevidljivoj radijaciji; dok je opasnost u izmaštanom ambijentu „zone“ ostala ipak neodređena, mada se jasno sugeriše da joj je izvor ljudska priroda).

U černobilsku „zabranjenu zonu“ – ovde sad počinju razlike između filma i igre – autori „S.T.A.L.K.E.R.A.“ su pored samih stalkera, dakle, u ovom slučaju „reda“ vodiča i plaćenika koji se kreću i kradu po „zoni“, smestili i niz drugih aktera koji odlaze u „zonu“ u potrazi za čudnim „predmetima“. Elementi same „zone“ opasni po život u igri su konkretni, imenovani i vidljivi. U tom smislu, ukrajinski autorski tim pokazao se kao verniji literarnom predlošku koji je ekranizovao Tarkovski. Reč je, naravno, o naučnofantastičnom romanu braće Strugacki Piknik pored puta.3 Ali, dok u izvornoj, književnoj priči „zona“ nastaje kao posledica kratkog zadržavanja vanzemaljaca na Zemlji, u video igri razlog za nastanak „zone“ je stvaran koliko je i zastrašujući – nuklearni incident globalnih razmera (oblaci s radioaktivnim materijama iz Černobila nisu bili prekrili samo Evropu, stigli su i do Afrike). „Pucačka“ video igra odvija se, dakle, u „realnom“ ambijentu oko černobilske elektrane. Isto važi i za urugvajski film, kao i za seriju kasnije objavljenih romana koji doslovno literarizuju igru. Tako bi se moglo reći da je jedna priča iz popularnog naučnofantastičnog žanra preuzeta, prerađena u fantastičnu priču i podignuta u registar „visoke“ umetnosti postavila okvir za oblikovanje iskustva u vezi sa stvarnom nesrećom gigantskih razmera i to, ponovo, unutar nižih žanrova popularne kulture kao što su video igre, naučnofantastični film i serija naučnofantastičnih romana. Naravno, to nije sve. Narativnu potku „Stalkera“ Andreja Tarkovskog prepoznajemo i u nedavno objavljenom grafičkom romanu iz žanra novinarskog stripa. O Lepageovom novom stripu će nadalje ovde biti reč.

3.

Godine 2012. Emmanuel Lepage objavio je grafički roman „Un printemps à Tchernobyl“. U aprilu 2015, u prevodu Jelene Prtorić, i ovaj Lepageov strip objavila je, videli smo, zagrebačka Fibra. Lepageovo „Jednog proljeća u Černobilu“ samo je na prvi pogled jednostavna priča o angažovanoj umetničkoj grupi čiji članovi, redom svi borci protiv izgradnje i korišćenja energije iz nuklearnih elektrana, odluče da u aprilu 2008. godine provedu tri nedelje u mestu na obodu zabranjene zone oko černobilske elektrane. Njihov cilj je da svojim umetničkim radom skrenu pažnju javnosti u Francuskoj na život žitelja iz okoline Černobila, a posebno na život njihove dece. Konkretno: ideja je bila da se i od prodaje dela koja će napraviti na ovom specifičnom izletu prikupi novac dovoljan da ta deca provedu neko vreme u Francuskoj. Zadatak za jednog strip crtača je, reklo bi se, jednostavan: krene na put sa blokom i priborom za crtanje, nacrta sve što tokom puta vidi, te table složi u jednu svesku i ponudi kao reportažu u slikama o Černobilu. Lepage je izuzetno informisan, obrazovan i autorefleksivan autor: jasno mu je šta se od njega očekuje i spreman je da to dâ. Pored toga, iza njega u tom poslu stoji već lepa tradicija novinarskog stripa (podžanra nefikcionalnog stripa), od čijih su autora ovdašnjoj publici verovatno najpoznatiji Joe Saccco, sa stripovima o Palestini i sigurnoj zoni u Goraždu, te domaći strip crtač Aleksandar Zograf (Saša Rakezić), sa serijom priča o Srbiji iz doba Miloševića, a onda i zaista malih reportaža objavljivanih u beogradskom nedeljniku „Vreme“.

No, pošto se vratio iz Ukrajine, Lepage je shvatio da stvari sa njegovom novinarskom pričom u slikama ne stoje najbolje. Kako god da poređa slike, to nije bila priča koja je odgovarala onome što je video i osećao dok je boravio u okolini Černobila. Zato odustaje od objavljivanja prvih crteža i vreme provodi u traženju pravog načina da ispriča svoju priču. Iako to nigde eksplicitno ne kaže, ako je suditi po tome kako njegov grafički roman na kraju izgleda, rešenje je pronašao u filmu Andreja Tarkovskog „Stalker“. To ne treba da čudi: kao što smo videli, filmska priča sovjetskog reditelja u tradiciji popularne kulture čvrsto je vezana za černobilsku katastrofu. Utisak je da će i nadalje sve slike o postapokaliptičnom černobilskom krajoliku biti oblikovane po uzoru koji je tako štedro pružio Tarkovski. Pored toga, reč nije samo o slikama, „Stalker“ Tarkovskog dao je i narativni obrazac za oblikovanje doživljaja katastrofe i njenih posledica.

Na vizuelnom planu, sličnosti između Lepageovog stripa i sovjetskog filma su upadljive. Kao što je u filmu svet na obodu „zone“ monohroman i preliva se, u igri svetla i senke, iz jedne u drugu nijansu sepije, dok u svetu unutar „zone“ blistaju jarke boje; tako i u stripu postoji jak kontrast između jednobojnog, u nijansama sepije, sveta na rubu „zabranjene zone“ i sveta jarkih boja prirode koja buja unutar nje. I jedan i drugi autor, dakle, insistiraju na fascinantnoj prirodi u postapokaliptičnom ambijentu. Ali, to rade iz različitih razloga. Tarkovskom je važna razlika između sveta izvan zone koji je uništila industrija i sveta unutar zone koji vri od života, upravo zato što se oslobodio ljudi. Taj kontrast između dva sveta je očita kritika modernizacije. Kod Lepagea pak bujni svet prirode i jedan broj ljudi koji se postpeno privikavaju na novo, opasno okruženje predstavljaju ipak pobedu života nad smrtonosnom katastrofom. Ali, na jednom dubljem nivou, Lepage ipak sledi Tarkovskog – lična priča francuskog crtača strukturirana je tako da nam on izgleda kao jedan od junaka iz sovjetskog fantastičnog filma.

Svoj grafički roman Lepage će otvoriti dvostrukim prologom. Jedan se odvija u realnom vremenu priče: u vozu za Kijev naš crtač stripova čita knjigu Svetlane Aleksejevič o černobilskoj katastrofi. U tu knjigu sakupljene su ispovesti preživelih. Iz odlomaka tih ispovesti saznajemo razmere nesreće i težinu posledica koje je ona imala na sudbine konkretnih ljudi. Drugi prolog je u stvari narativni „flashback“ u vreme priprema ekspedicije, gde saznajemo razloge i motive za put u Ukrajinu. U tom drugom prologu, pored toga što dobijamo informacije koje su nam potrebne da razumemo kontekst priče, započinje i lična priča samog autora, koja čini okosnicu čitavog grafičkog romana. To narativno ja, samog autora dakle, mogli bismo ovde, po analogiji sa junacima iz „Stalkera“, nazvati – Crtačem. Crtač je rešio da narativni pogon reportaže u slikama o Černobilu bude njegova lična priča o sopstvenom stvaranju. Kao i u „Stalkeru“, put u „zonu“ Černobila, opasan je po život. Iako je reč o realnoj, nevidljivoj pretnji odložene smrti (od posledica izlaganja radijaciji), Crtač će ipak krenuti na svoj zadatak, jer u njemu traži odgovor na pitanje o smislu svog umetničkog rada.

Taj aspekt priče o potrazi za smislom umetničkog rada biće naglašen i jednim naoko zdravstvenim detaljem. Neposredno pred put, Crtač će oboleti od „spisateljskog grča“, paralize šake koja mu neće dozvoliti da crta. U priči su ostala otvorena dva moguća objašnjenja za autorski grč kome je podlegao Crtač. Jedno skreće pažnju na strah od smrti koja preti na putu, zbog koga Crtač podsvesno odbija dalje da crta, kako bi izbegao da putuje. Drugo, i u kontekstu priče jednako smisleno, polazi od sumnje u smisao vlastitog umetničkog rada: ta sumnja fizički će se realizovati kao „spisateljski grč“. Naravno, postoji i treće, banalno objašnjenje da je grč posledica napornog višedecenijskog rada, ali će tu opciju autor sasvim gurnuti u stranu: ona naprosto nije u narativnoj igri. Kao Pisac u „Stalkeru“, koji u „zonu“ kreće u nadi da će tamo probiti spisateljsku blokadu zbog koje je prestao da piše, Crtač kreće u Černobil da otkloni „grč“. Ne jednom, Crtač će u „zoni“ bez ustezanja objasniti da je svrha crtanja da se na slici pokaže ono što se ne vidi na površini realnosti. To je zadatak koji pred njim stoji u Černobilu. Njegovo rešenje je odgovor na pitanje o smislu. Ali, pravo pitanje je: šta se to u Černobilu ne vidi, a što se mora pokazati? Prvi odgovor bio bi, kao i u „Stalkeru“ – nevidljiva opasnost, koja je u slučaju Černobila: radijacija (u „Stalkeru“ je to naopaka ljudska priroda). Ali, Crtač to odbacuje. On je unapred računao da će svuda oko sebe videti tragove uništenja i smrti. I zaista, većim delom njegovog grafičkog romana dominiraju takve slike. Ali, na tablama pri kraju priče sve je više boja: u koloru nisu date samo slike izuzetno živopisne prirode, već i slike samih žitelja Černobila. Poslednjom tablom u stripu, simbolički iskočivši kroz prozor u svet izvan konvencionalnih očekivanja, Crtač nam u punom koloru prikazuje razigranu decu kao simbol života. Ispod površine kojom dominira smrt, čak i u Černobilu vri život – sugerišu nam zajedno Crtač i autor „Jednog proljeća u Černobilu“.

4.

Ali, tu se možemo zapitati – čija je to dublja realnost; čija je to ispod površine skrivena istina o trijumfu života? Tarkovski će u svom genijalnom filmu pred kraj napraviti dva za tumačenje izuzetno važna obrta. Prvi se događa u samoj „zoni“, a artikulisaće ga upravo Pisac. Ispunjavajući svaku želju svojih posetilaca, „čudotvorna soba“ im zapravo pokazuje ko su oni u stvari. Jer tu nije reč o izgovorenim, svesnim željama; reč je, naprotiv, o onom dubokom, potisnutom, čije želje se „ja“ boji da prepozna i prizna. Stoga je sasvim očekivano da pošto mu se ispuni želja, poneki posetilac „sobe“ izvrši samoubistvo spoznavši ko je u stvari. Tako bajka o ispunjenju želja prelazi u žanr strave i užasa. Nijedan od trojice postilaca „zone“ stoga neće zakoračiti u „sobu“, pa će se ta „bajka“ završiti antiklimaksom. Drugi preokret je još zanimljiviji: koliko god puta da je bio u „zoni“ i na pragu „sobe“, Stalker nijednom nije poželeo da uđe u nju. Razlog za to, međutim, nije dat u Piščevoj elaboraciji kontradiktorne ljudske prirode. Stalkerova želja je u stvari već ispunjena, jer je on zadobio ljubav svoje žene. U jednom neobičnom monologu,4 izgovorenom pravo u kameru, na kraju filma, njegova žena će to nesumnjivo potvrditi. Ne moramo se ovde dalje baviti novozavetnim referencama u filmu Tarkovskog, te paralelama između Stalkera i samoga Isusa, što se eksplicitno pojavljuju na više mesta u filmu. Dovoljno je da kažemo da je i ta poruka da nam je sreća, to jest ispunjenje želja sve vreme pred nosom, samo što to ne umemo da vidimo, deo folklornog repertoara za kojim je Tarkovski u saradnji sa braćom Strugacki očigledno više puta posegnuo u građenju svoje priče.

Pošto je sve to tako, šta nam to govori o Lepageovom Crtaču i onome što je on video u Černobilu? Slike što ih je odatle doneo i priča koju nam je tobože o Černobilu ispričao, jesu zapravo slike i priča o njemu samom. Kao što u „zoni“ iz filma Tarkovskog svaki njen „posetilac“ pronađe samoga sebe, tako je i Lepage u Ukrajini video tek svoju sopstvenu viziju o tome šta je to za njega prava, angažovana umetnost, i o kojoj istini ona treba da svedoči. A navodni trijumf života odigrao se tek pošto se crtač vratio kući, u Francusku. To nema veze sa istinom o Černobilu, to je istina o Crtaču i njegovom shvatanju umetnosti u vlastitom domaćem okruženju. Treba odmah reći da to nimalo ne umanjuje njegove dobre namere, niti pozitivne posledice koje će njegov rad verovatno imati po živote barem nekih žitelja Černobila. Ali, treba ponoviti, to nije istina o Černobilu: tamo gde je Crtač video trijumf života, kreatori i igrači „S.T.A.L.K.E.R.A.“, na primer, vide tek poligon za masovno tamanjenje neprijatelja svih vrsta. Nelagodu od pretnje nevidljive opasnosti, oni ublažavaju tako što „zonu“ nastanjuju vidljivim „neprijateljima“ koje je moguće eliminisati. I to bi, naravno, mogla biti jedna od „istina“ tobože u vezi sa Černobilom, a u stvari slika masovne reakcije na pretnju, reakcije, dakle, koja se oblikuje u popularnoj kulturi.

S tim u vezi, nije nezanimljivo osvrnuti se na reči koje je u Beogradu, 15. jula 2010, izgovorila Svetlana Aleksejevič predstavljajući svoju knjigu „Černobilska molitva – hronika budućnosti“, koju će u vozu pažljivo čitati Lepageov Crtač: „Kad je eksplodirala nuklearna elektrana, to je bilo jako lepo, to nije izgledalo uopšte crno. To je bilo svetlo boje maline. Ljudi su iznosili decu – ‘gledaj ovo, vidi kako je lepo’. Oni su mislili da će za dva sata doći vatrogasci i sve ugasiti. Zamislite koliko nismo spremni za budućnost! A isto toliko zavisimo od prošlosti, i uopšte – zaglavili smo se u prošlosti! Isto toliko, još nismo ljudi novog vremena, iako u njemu živimo“. I još: „Sa Černobilom smo ušli u novi oblik rata. Naravno, ljudi će i dalje ubijati nožem, automatom, puškomitraljezom, ali je počelo novo vreme, sa drugim strahovima, za koje mi nismo stvoreni. Sunce sija, ali na sunce mi ne smemo da izađemo, jer je radijacija previše jaka. Imamo i vodu, ali ne smemo da je pijemo, jer je zatrovana. Ako popiješ tu vodu, umrećeš. Ne smeš da sediš na zemlji u toj zoni, zato što te i sama zemlja ubija. Ne čuješ radijaciju. Ne vidiš je. Ne možeš je dodirnuti rukom. Ali taj svet tebe zapravo već ubija.“

O svemu tome govore i Tarkovski i Lepage, ali i GSC Game World i Stalker Team Uruguay. To su sve različite priče o smrtonosnoj pretnji koja se nadvija nad ljude: u slučaju Tarkovskog reč je, razume se, o fikciji, dok ostali govore o realizovanoj (černobilskoj) smrtonosnoj pretnji i obrađuju je na razne načine. Te i slične priče o opasnostima koje ugrožavaju opstanak ljudi utiču na naše razumevanje sveta u kome živimo, pa tako i na naša ponašanja i načine na koje ćemo odgovoriti na takve pretnje. Zato je važno da se nauči kako se takve priče oblikuju, čitaju i tumače. Lepage je, rekao bih, na svoj način „pročitao“ film Tarkovskog i sklopio priču pre svega o sebi, a onda, tek posredno, i o Černobilu. Optimizam koji izbija iz njegove priče je neutemeljen, jer mu je jedino uporište u fikciji.

***

Nije realno očekivati da đaci osnovnih i srednjih škola lako i sa zadovoljstvom odgledaju film Tarkovskog. Čak ni za studente to, verovatno, ne bi bio zahtev koji bi oni rado ispunili. Sva je prilika da bi svi oni spremnije prionuli na čitanje Lepageovog grafičkog romana, pogotovo ako im se dâ da biraju između sovjetskog filma i francuskog stripa. Ali, u škole bi čitava ova kompleksna tema, u kojoj se ukrštaju niska i visoka kultura, popularna kultura, zaštita životne sredine, te uticaj umetnosti i popularne kulture na formiranje svesti o opasnostima koje prete da ugroze čitavu planetu, mogla da uđe preko nečega što bi đacima i studentima trebalo da bude vrlo blisko – video igara. Nije nemoguće da priča o nastanku „S.T.A.L.K.E.R.-a“, po definiciji vezana za mehanizme delovanja popularne kulture i njen odnos sa visokom kulturom, kao i za nesreću u Černobilu, bar neke đake ili studente zainteresuje toliko da pročitaju strip „Jednog proljeća u Černobilu“, a naposletku da možda odgledaju i sovjetski film iz ’79. ili se barem aktiviraju u programima za zaštitu životne sredine.

Školegijum, 31.08.2015.

Peščanik.net, 01.09.2015.

Srodni linkovi:

Aleksandar Stević – Srpska nauka i masovni pristanak

Dejan Ilić – Plagijati kao „Černobilj“

Masha Gessen – Černobilj na televiziji

Škola za petparačke priče

________________

  1. Za odličan prikaz same igre i veze između nje i njenog filmskog predloška, vidi Gabriel Winslow-Yost, „In the Zone of Alienation: Tarkovsky as Video Game“, The New York Review of Books, 01.05.2012.
  2. Sve ove podatke daje Lepage u svom grafičkom romanu.
  3. Arkadij i Boris Strugacki, Piknik pored puta, preveo Andrij Lavrik (Beograd: Naš dom, 2011).
  4. Delimičnoj parafrazi rečenica koje na samom kraju prvog dela izgovara devojka glavnog junaka iz romana braće Strugacki.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).