Krajem juna Vrhovni sud SAD doneo je presudu u predmetu Students for Fair Admissions v. Harvard (Studenti za jednakost pri upisu protiv Harvarda) čime je odredio sudbinu pozitivne diskriminacije ili, kako se u Americi kaže, afirmativne akcije u tamošnjem sistemu visokog obrazovanja. Američki savezni zakoni, naravno, zabranjuju diskriminaciju po osnovu karakteristika kao što su rasna, etnička i verska pripadnost, ali dozvoljavaju univerzitetima da, pod strogo definisanim uslovima, uzmu u obzir i to kojoj rasnoj grupi pripada kandidat za upis na studije. Nominalno opravdanje za tu praksu je želja da se osigura raznolikost studentske populacije; stvarni razlog je želja da se pripadnicima onih grupa koje su kroz istoriju bile izložene diskriminaciji (pre svega Afroamerikancima) olakša pristup univerzitetskom obrazovanju. Sada je, međutim, Vrhovni sud utvrdio da je pozitivna diskriminacija — makar u onom obliku u kojoj su je dosad praktikovali Univerzitet Severne Karoline (UNC) i Harvard — neustavna budući da narušava princip jednakosti pred zakonom koja je garantovana 14. amandmanom na Ustav SAD (equal protection clause). Štaviše, sud je našao da su ovi univerziteti, u nastojanju da prime što veći broj Afroamerikanaca i Hispanoamerikanaca, direktno diskriminisali studente azijskog porekla koji neretko nisu uspevali da se upišu iako su tokom prethodnog školovanja ostvarili bolje rezultate nego Afroamerikanci i Hispanoamerikanci koji su, pak, primljeni na studije.
Ovakva presuda ne predstavlja iznenađenje ako se zna trenutni sastav Vrhovnog suda u kojem apsolutnu većinu čine konzervativci, inače skloni da odredbe o zabrani diskriminacije tumače doslovno i bez mnogo obzira za poteškoće sa kojima su se suočavale (i još uvek se suočavaju) neke rasne manjine. Bilo bi, međutim, pogrešno takav ishod pripisivati samo sastavu sudskog veća: afirmativna akcija nikada nije uživala podršku javnosti (uprkos tome što njeni zagovornici često tvrde suprotno), u nekoliko država (uključujući i izrazito liberalnu Kaliforniju) građani su je na referendumu zabranili, a sam Vrhovni sud je u nekoliko navrata dosta nevoljno potvrđivao ustavnost te prakse. Štaviše, da se sud poprilično mučio da pomiri princip jednakosti pred zakonom sa potrebom da se pomogne tradicionalno diskriminisanim grupama vidi se ne samo po posezanju za nekim dosta nategnutim argumentima, već i po tome što je katkad sugerisao da bi afirmativna akcija morala biti oročena, odnosno da bi se smela tolerisati samo onoliko dugo koliko je neophodno da se status marginalizovanih grupa poboljša, ali nikako u nedogled. U predmetu Grutter iz 2003, sudije su, na primer, sugerisale da afirmativna akcija kroz dvadeset i pet godina verovatno više neće biti potrebna.
Rasprava o mestu rase u američkom obrazovnom sistemu seže sve do čuvene odluke Vrhovnog suda u predmetu Brown v. The Board of Education (Braun protiv Odbora za obrazovanje) iz 1954. kojom je zabranjena rasna segregacija u školama. Sud je tada zaključio da zakoni koji su u nekim državama crnim đacima i studentima onemogućavali upis u škole i na fakultete koje su pohađali belci nisu u skladu sa Ustavom, zato što krše ključnu odredbu 14. amandmana prema kojoj savezne države ne smeju nikome da uskrate jednaku zakonsku zaštitu. Nakon Brauna bilo je jasno da Ustav zabranjuje uskraćivanje prava na obrazovanje na rasnoj osnovi budući da je reč o pravu „koje mora biti dostupno svima pod istim uslovima“ (Brown, str. 493), ali se ubrzo postavilo drugo pitanje: da li Ustav istovremeno zabranjuje i pozitivnu diskriminaciju tj. pružanje posebne pomoći određenim grupama zato što su bile izložene dugotrajnoj diskriminaciji ili se i time krši načelo jednakosti pred zakonom? Drugim rečima, jasno je da ne smete nekome zabraniti da studira na određenom univerzitetu zato što mu je koža crna, ali da li smete da mu pomognete (na primer, tako što ćete rezervisati određeni broj mesta na fakultetima za Afroamerikance) zato što je zbog svoje boje kože bio diskriminisan, i to ne samo on sam već i generacije njegovih predaka? Kroz odgovor na ovo ključno pitanje iskristalisale su se ne samo dve dijametralno suprotne pravne doktrine, već i suprotne društvene filozofije. Na jednoj strani su oni, poput aktuelnog predsednika Vrhovnog suda Džona Robertsa za kojeg je zabrana diskriminacije apsolutna bez obzira na okolnosti i za kojeg je jedini način da se rasnoj diskriminaciji stane na put upravo da se na rasu sasvim zaboravi. Kao što je Roberts i istakao u jednoj često citiranoj odluci, „način da se prestane sa diskriminacijom po rasnom osnovu jeste da se prestane sa diskriminacijom po rasnom osnovu“. Nasuprot ovakvom stavu koji se temelji na tradiciji klasičnog liberalizma stoji moderno liberalno krilo Vrhovnog suda (a sa njim i savremeni američki liberalizam) iz čije perspektive pravni i politički daltonizam ne pruža adekvatne odgovore na izazove sa kojima se suočava američka višerasna demokratija.
Kako god da se čovek odredi prema ovim suprotstavljenim filozofijama, jasno je da je, imajući u vidu kako posvećenost američkog društva pravima i slobodama pojedinca tako i karakter antidiskriminacionih odredbi Ustava, prilično teško uklopiti ideju pozitivne diskriminacije u ustavni poredak SAD. I zaista, kada je u predmetu Bakke (1978) sud pozvan da se izjasni o legalnosti afirmativne akcije, sudije su se prilično namučile da pronađu pravni argument kojim bi takvu praksu opravdale. Razmatrajući tužbu jednog kandidata bele rase koji je smatrao da ga nisu primili na studije medicine zato što je fakultet na koji se prijavio rezervisao određen broj mesta za pripadnike manjina, sud je na kraju našao da je afirmativna akcija u principu dozvoljena ali da korišćenje rasnih kvota nije. Sud je, naime stao na sledeće stanovište: deljenje ljudi po osnovu rase je po prirodi stvari sumnjivo (inherently suspect) imajući u vidu istoriju rasizma u Americi, i zbog toga se korišćenju rasnih klasifikacija pri donošenju odluka o prijemu kandidata na studije može pristupiti samo u veoma jasno definisanim slučajevima, tj. onda kada postoji ne samo legitiman već i nužni interes države (compelling governement interest) i onda kada nema drugih sredstava da se taj interes zaštiti. U predmetu Bakke sud je odbacio tri od četiri opravdanja koja je Kalifornijski univerzitet izneo za uzimanje u obzir rasne pripadnosti prilikom prijema kandidata na studije medicine: ne može se uzimati u obzir rasna pripadnost kandidata da bi se ispravljala nepravda prema grupama koje nisu dovoljno zastupljene u lekarskoj profesiji, ne može se koristiti da bi se suzbijale posledice ranije diskriminacije, i ne može se koristiti da bi se povećao broj lekara u sredinama gde ih trenutno nema dovoljno, ali se može koristiti radi stvaranja „raznolike“ (diverse) studentske populacije. Tako je sud došao do svojevrsnog solomonskog rešenja: ne smeju postojati eksplicitne rasne kvote za, na primer, Afroamerikance, ne sme se ranija diskriminacija ispravljati novom diskriminacijom protiv drugih grupa, ali je raznolikost studentske populacije ipak dovoljno važan cilj da opravdava i razmatranje rasnog porekla kandidata.
Tako je pojam raznolikosti zauzeo središnje mesto u raspravama o američkom visokom obrazovanju. Logika suda bila je otprilike sledeća: da bi se dogodila robusna razmena ideja na kojoj počiva holističko visoko obrazovanje (a mora se imati u vidu da se u SAD studenti primaju na univerzitet gde će se tek kasnije opredeliti šta će studirati, a ne, kao u većini zemalja, na pojedinačne fakultete i studijske programe) potrebno je da dođe do interakcije između ljudi različitog porekla, klase, religije, porodične situacije, profesionalnih i ličnih sklonosti, i tako dalje. Dakle – ovde siromašni sin farmera iz Kentakija (koji inače u slobodno vreme svira klavir), ćerka imućnog doktora iz Baltimora koja je i odlična plivačica tamo, crni student iz Čikaga koji je talentovan za matematiku ovamo, Hispanoamerikanac iz San Antonija koji voli da slika tamo. Razume se, da se rasa ne bi koristila diskriminatorno, neophodno je da ona bude samo jedan od više faktora, svojevrsan „plus“. Kako je napisao sudija Pauel u slučaju Bakke, „prijava konkretnog crnog kandidata može se razmatrati sa stanovišta njegovog potencijala da doprinese raznolikosti, a da rasa ne bude presudan faktor kada se taj kandidat poredi sa, na primer, kandidatom koji je Amerikanac italijanskog porekla ako ovaj drugi pokazuje kvalitete koji će pre doprineti pluralističkom obrazovanju. Među takvim kvalitetima mogu biti izuzetna lična nadarenost, jedinstveno radno iskustvo ili iskustvo volontera, potencijal za liderstvo, zrelost, pokazano saosećanje, istorija prevazilaženja nedaća, sposobnost komunikacije sa siromašnima, kao i druge kvalifikacije koje mogu biti od značaja“ (Bakke, str. 317).
Kritičari raznolikosti bi na rezonovanje sudije Pauela rekli da se odlični rezultati u visokom školstvu postižu i u institucijama u kojima nema „r“ od raznolikosti (na primer u Japanu ili Kini), da je „doprinos raznolikosti“ isuviše amorfna kategorija da bi bila podložna objektivnom vrednovanju, kao i da je jedina relevantna raznolikost u ovom kontekstu ona koja se tiče prisustva različitih intelektualnih sklonosti i uverenja. Meni se, pak, čini da je važno pošteno priznati da je pozivanje na raznolikost kao na opravdanje za afirmativnu akciju oduvek bilo pomalo neiskreno, tj. da je reč o pravnom triku čiji je cilj bio da se odbrani praksa za koju možda postoje dobri moralni razlozi ali koja je sa stanovišta ustavnosti uvek bila duboko problematična. O afirmativnoj akciji počelo se u Americi govoriti tokom šezdesetih godina, u vreme kada su zakonske prepreke društvenoj integraciji Afroamerikanaca ukinute — segregacija u obrazovanju i stanovanju proglašena je neustavnom — ali su praktične prepreke i dalje bile tu: nakon viševekovnog ropstva i skoro čitavog veka legalne segregacije, Afroamerikanci više nisu bili zakonom diskriminisani, ali su se u praksi i dalje susretali sa brojnim teškoćama u mnogim oblastima života. Ideja afirmativne akcije bila je da se ovoj manjini nakon dugotrajne represije pomogne, između ostalog i tako što će joj se olakšati pristup obrazovnim institucijama. U nekim pravnim sistemima taj cilj bilo bi moguće ostvariti uvođenjem kvota (što će reći, rezervisanjem jednog broja mesta na fakultetima za studente ovog ili onog porekla), ali kao što smo videli, u Americi takva praksa nije mogla da preživi test ustavnosti, te se zato u predmetu Bakke posegnulo za idejom raznolikosti kako bi se našao zaobilazan način da se nekako ipak opravda (ograničeno) korišćenje rase kao jednog od kriterijuma prilikom upisa na studije.
Upravo način na koji je odobreno korišćenje rase u predmetu Bakke pre nekih četrdeset i pet godina odredio je sudbinu afirmativne akcije pred sadašnjim sastavom Vrhovnog suda. Kao što sam pomenuo, korišćenje rase dozvoljeno je samo pod strogo ograničenim uslovima: da se time štiti neki nužni interes države, da ne postoje druga sredstva kojima bi se taj cilj mogao ostvariti, da se rasa koristi samo kao dodatni „plus“ u određenim slučajevima a ne kao sredstvo diskriminacije, te da je korišćenje rasnih kriterijuma jasno definisano tako da sud može da proceni njihovu zakonitost (strict scutiny test). Da bi tuženi — u ovom slučaju Univerzitet Severne Karoline i Harvard — dobili spor, bilo je neophodno da pokažu da njihova upisna politika zadovoljava ove uslove.
Sud je ovom prilikom, kao i u predmetu Bakke, prihvatio da raznolikost u načelu predstavlja nužan interes, ali se (opet kao u ranijem predmetu) usredsredio na način na koji su se tuženi služili rasom i našao je da njihova upisna politika suprotna Ustavu. Posebno treba skrenuti pažnju na dve činjenice koje je sud utvrdio. Prvo, definicija „rase“ kojom se služe ove institucije nedovoljno je precizna (reč je o istoj birokratskoj definiciji koja se u Americi koristi za potrebe popisa stanovništva). Neke kategorije su isuviše široke: kategorija „Azijaca“ ne prepoznaje razliku između ljudi poreklom iz istočne i južne Azije, tj. ne pravi nikakvu razliku između, recimo, Kineza i Japanaca na jednoj strani i Indijaca na drugoj. Neke kategorije su nekoherentne — na primer, ljudima hispanskog porekla smatraju se kako oni poreklom iz Južne i Centralne Amerike (iz Portorika, Kolumbije, ili Hondurasa, na primer), tako i belci poreklom iz Španije. Neki ljudi, pak, uopšte nisu obuhvaćeni adekvatnom kategorijom — ljudi arapskog porekla prosto se smatraju belcima (Caucasians). Pošto je korišćenje rasnih kategorija, kako je već utvrdio sud u predmetu Bakke, nužno sumnjiva rabota čak i ako se za njima poseže iz najboljih namera, i pošto zakon zahteva da se takve kategorije koriste samo u krajnjoj nuždi i uz veliku dozu preciznosti, sud je našao da ova nekoherentna klasifikacija kojom se koriste tuženi ne zadovoljava te uslove. Prosto rečeno, ako ćete već ljude razdvajati po osnovu rase, i ako ćete koristiti rasu makar i kao ograničen kriterijum za donošenje odluka, bolje bi vam bilo da imate jasno i koherentno shvatanje rase.
Druga (i po tužene najporaznija) okolnost koju je sud utvrdio jeste da su se oni služili rasom na način koji jeste diskriminatoran, tj. da nisu koristili rasu samo kao „plus“ već i kao „minus“. To su činili tako što su kandidatima azijskog porekla, koji su inače imali veoma dobre akademske rezultate, veštački smanjivali ukupan skor pripisujući im niže vrednosti u drugim, subjektivnijim kategorijama (Students for Fair Admissions v. Harvard, str. 35–38 elektronskog dokumenta). Kako je svedočio veštak tužitelja, kandidati koji su u svemu isti a razlikuju se samo po rasnom poreklu, uživaju dramatično različite šanse da se budu primljeni na Harvard:
Rasa igra značajnu ulogu u odlukama o prijemu studenata. Uzmimo na primer kandidata koji je Amerikanac azijskog porekla, koji je muškarac, koji nije u nepovoljnom položaju (disadvantaged), i čije ostale karakteristike mu daju 25% šanse da bude primljen. Ako bismo samo promenili rasu tog kandidata u belu — a sve ostale karakteristike ostavili istim — njegove šanse da bude primljen porasle bi na 36%. Ako bismo mu rasu promenili u hispansku (a ostavili sve ostale karakteristike istim), njegove šanse da bude primljen porasle bi na 77%. Ako bismo mu rasu promenili u afro-američku (opet ostavivši sve ostale karakteristike identičnim) šansa da bude primljen skočila bi na 95%. (str. 3)
Prosto rečeno, Afroamerikanac koji je ostvario određene rezultate na standardizovanim testovima, kao i određeni uspeh u školi i u vannastavnim aktivnostima, bio bi skoro sigurno primljen na Harvard. Amerikanac azijskog porekla sa istim takvim postignućima u najvećem broju slučajeva ne bi bio primljen.
Manjinski, liberalni deo suda koji je želeo da očuva afirmativnu akciju ponudio je u svojim izdvojenim mišljenjima dve vrste argumenata kojima je pokušao da ospori stavove konzervativne većine. Sudija Sotomajor je u osnovi prihvatila argument tuženih univerziteta da se oni služe metodom „holističke“ procene svakog kandidata, pri čemu je rasa tek jedan od mnogih faktora koji se uzimaju u obzir, ističući pritom da bi ukidanje afirmativne akcije za posledicu imalo smanjenje broja studenata iz marginalizovanih rasnih grupa (str. 170–174). Rekao bih, međutim, da njeno izdvojeno mišljenje najvećim delom ignoriše osnovni činjenični nalaz većine — da su Amerikanci azijskog porekla zbilja bili žrtve diskriminacije. U tom smislu mišljenje sudije Sotomajor u skladu je sa reakcijom većeg dela američke liberalne javnosti koja je dobrim delom spremna da zažmuri na jedno oko zato što zapravo smatra da diskriminacija protiv Amerikanaca azijskog porekla predstavlja cenu koju možda vredi platiti za ispravljanje viševekovne nepravde prema Afroamerikancima, samo što, naravno, nije spremna da to otvoreno prizna. Kao što je nedavno napisao Fredi de Bor, „jednostavno se ne može osporiti da postojeći sistem predstavlja ogroman projekat sistematske diskriminacije protiv kandidata azijskog porekla koji se prijavljuju na elitne koledže. Ako ćemo da razgovaramo o tome, insistiram da to uradimo pošteno. A poštena istina je da je azijskim studentima daleko, daleko teže da se upišu na elitne institucije nego onima iz drugih rasnih grupa. A to predstavlja rasnu diskriminaciju. Tačka.“
Sudija Džekson u svom izdvojenom mišljenju posebno se bavila ogromnim nejednakostima koje su postojale i koje i dalje postoje između Amerikanaca bele i crne kože. Podsetila je na dugu istoriju ne samo ropstva već i segregacije, a naglasila je i populacione razlike koje i danas postoje a koje sežu od očekivanog trajanja života pa do toga da je prosečna bela porodica čak osam puta bogatija od prosečne crne porodice (str. 219). Jednom rečju, u zemlji tako dubokih i tako dugotrajnih rasnih nejednakosti, univerziteti naprosto moraju uzeti u obzir i rasu: ako je neki crni kandidat slabije prošao na standardizovanim testovima nego neki njegov beli kolega, ne može se prenebregnuti činjenica da je njegova startna pozicija bila slabija, između ostalog i zato što njegovim precima nije bilo dozvoljeno da steknu ekonomski i kulturni kapital koji su preci belog kandidata mogli u miru da akumuliraju. Posledice viševekovnog rasizma su tu, i ne možemo se pretvarati da ih nema.
Međutim, ovaj zdravorazumski argument ne samo da je slabiji nego što se na prvi pogled čini, već zapravo ide u prilog kritičarima afirmativne akcije. Naime, primer koji sudija Braun Džekson navodi je sledeći: postoji jedan beli kandidat čije su generacije predaka diplomirale na prestižnom Univerzitetu Severne Karoline; postoji, istovremeno, crni kandidat koji će prvi u svojoj porodici otići na studije. Nije li razumno zapitati se koji su razlozi što niko od predaka drugog kandidata nije išao na fakultet? Preci belog kandidata u miru su tokom proteklih dvesta godina akumulirali svoje bogatstvo i slali svoju decu na školovanje, pa su tako i kandidatu omogućili sve što mu je bilo potrebno da se pripremi za upis na fakultet; sa druge strane, preci drugog kandidata bili su robovi, deca tih robova stekla su slobodu ali i dalje nisu imala priliku da se školuju jer zbog segregacije nisu mogla se upišu u pristojnu školu (a o fakultetu da ne govorimo), bila su osuđena da se bore protiv različitih oblika diskriminacije zbog kojih sopstvenu decu nisu mogla da pošalju na studije, i tako sve do kandidata o kojem je reč (str. 222–223). A kako su sve ove nedaće posledica rasne diskriminacije, nije li razumno uzeti u obzir i rasu kandidata prilikom donošenja odluke o njegovom prijemu na studije?
Kada bi u praksi afirmativna akcija funkcionisala onako kako ovaj primer sugeriše, tj. kada bi zaista bilo reč o izboru između privilegovanog belog kandidata i siromašnog crnog kandidata koji je dete slabije obrazovanih roditelja, ovaj argument bi imao smisla. Međutim, kao što su primetili i de Bor i Kenan Malik, afirmativna akcija naprosto ne funkcioniše na taj način. Kako de Bor cinično primećuje, „čini se da je tipičan student kojeg Harvard bira u ime raznolikosti zapravo dete bogatog nigerijskog kardiologa, a ne siromašni klinac iz državne škole u Baltimoru“. De Bor zapravo sugeriše da od afirmativne akcije najmanje koristi ima ona populacija kojoj su zagovornici takve mere isprva želeli da pomognu, a to je mahom siromašno afroameričko stanovništvo. Prvo, veliki procenat crnih studenata na elitnim univerzitetima uopšte ne dolazi iz Amerike, već je reč o studentima, neretko imućnim, iz drugih zemalja, koji ni po čemu ne liče na studenta iz primera sudije Džekson. Drugo, Afroamerikanci koji se nađu na Harvardu takođe obično dolaze iz privilegovanih društvenih slojeva. Kao što primećuje Malik, „više od 70% studenata na Harvardu dolazi iz najbogatijih 20% porodica; 3% dolazi iz najsiromašnijih 20%. Broj studenata koji potiču iz najbogatijih 1% skoro je jednak broju studenata koji potiču iz najsiromašnijih 60% populacije. Drugim rečima, najveći nedostatak raznolikosti na elitnim američkim univerzitetima ne odnosi se na rasu već na klasu. To, međutim, ima veliki uticaj na crne Amerikance, jer se isti obrazac regrutovanja iz krugova elite koji se odnosi na populaciju u celini odnosi i na Afroamerikance. Afirmativna akcija je mahom akcija za crnu elitu“. Malik je po svoj prilici u pravu. Na primer, među Afroamerikancima koji su se upisali na Harvard 2017. godine, više je onih čiji roditelji su imućni i zarađuju makar 250.000 dolara godišnje (22%) nego onih čiji roditelji zarađuju manje od 40.000 (17%).
Kao što primećuje de Bor, za veliku većinu svršenih srednjoškolaca ništa se neće promeniti iz prostog razloga što se oni neće ni prijavljivati na jako selektivne univerzitete na čiju će upisnu politiku odluka Vrhovnog suda imati najviše uticaja. Da li će se ili neće rasno poreklo kandidata uzimati u obzir važno je kada se neko prijavljuje na univerzitete poput Harvarda, Stenforda ili Jejla (koji primaju jedva 5% prijavljenih kandidata) ili kod elitnih državnih univerziteta poput onih u Mičigenu, Severnoj Karolini ili Virdžiniji (gde je primljenih oko 20%), ali je značajno manje važno kada procenat primljenih stigne do šezdesetak posto (što je slučaj na mnogim odličnim univerzitetima). Štaviše, većina univerziteta se bori za svakog studenta jer nema dovoljno prijavljenih kandidata.
Pa ipak — iako je zaista tačno da većinu svršenih srednjoškolaca sve ovo ne dotiče — odluka Vrhovnog suda će imati i neke praktične posledice, pre svega utoliko što će elitni američki univerziteti morati da promene upisnu politiku i iznađu nove načine vrednovanja kandidata. Iako je tačno da najprestižniji univerziteti upisuju tek zanemarljivo mali broj studenata, oni ipak imaju nesrazmeran uticaj na formiranje američke elite: od poslednjih šest američkih predsednika, četvorica imaju diplome Jejla ili Harvarda, dok među aktuelnim sudijama Vrhovnog suda četvoro ima diplomu prava sa Jejla, četvoro sa Harvarda, a samo je sudija Ejmi Koni Barnet stekla diplomu na (i dalje prilično selektivnom) Univerzitetu Notr Dejm. Dakle, ko će se i kako sutra upisivati na studije na ovim elitnim školama nije baš sasvim beznačajno.
Najznačajnije posledice odluke Vrhovnog suda biće, ipak, političke. Afirmativna akcija predstavlja jednu od važnih linija fronta u američkim kulturnim ratovima, i to ne samo između liberala (koji bi da otklone strukturne uzroke nejednakosti) i konzervativaca (koji veruju u primat lične odgovornosti) već i između onoga što bi se moglo nazvati tradicionalnom levicom (koja veruje u središnji značaj klase) i identitetske levice (koja veruje u središnju važnost raznih formi kolektivnog identiteta, a naročito rase), i zato ne treba da čudi što su se nakon odluke suda nastavili sukobi u svim pravcima duž ove linije fronta: konzervativci su slavili pobedu jednakosti pred zakonom, mahom ignorišući nasleđe rasizma u američkom društvu, liberali su se užasavali nad politizacijom sudstva, mahom ignorišući ubedljive dokaze da je rasne diskriminacije protiv studenata azijskog porekla zaista bilo, a tradicionalna levica je — rekao bih uzalud — pokušavala da ukaže da je ukidanje afirmativne akcije relativno beznačajno zato što se uzroci nejednakosti među studentima tiču klase barem u istoj meri u kojoj se tiču rase. Šta će se dalje dešavati takođe nije teško predvideti. Univerziteti će, vođeni idealom raznolikosti studentske populacije, nastaviti da traže način da prime što više studenata određenog rasnog profila, dok će konzervativni deo javnosti i političke elite nastojati da ih u tome osujeti. To će, u dogledno vreme, verovatno naterati Vrhovni sud da se izjasni ne samo o konkretnim mehanizmima kojima se pojedini univerziteti služe prilikom odabira studenata, već i o samom principu raznolikosti. Do tada, američko obrazovanje i dalje će se suočavati sa nizom problema koji su u mnogo čemu značajniji od afirmativne akcije, ali nemaju istu ideološku težinu, od dramatičnih nejednakosti u kvalitetu osnovnog i srednjeg obrazovanja u bogatim i siromašnim delovima zemlje pa do nekontrolisanog rasta školarina na univerzitetima.
E da, umalo da zaboravim ono najvažnije: Слава Україні!
Peščanik.net, 13.07.2023.
Srodni link: The New Yorker – Kraj afirmativne akcije
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Aleksandar Stević (see all)
- Poraz pozitivne diskriminacije - 13/07/2023
- Razvod ili treba li Univerzitetu u Beogradu Bogoslovski fakultet? - 24/04/2021
- Pomilovanje za zdrav razum: Desanka nacionale i masovna histerija - 08/06/2020
