Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Sedmog juna Peščanik je objavio prevod kratkog prikaza/eseja Mashe Gessen o seriji „Černobilj“. Kao komentator na facebook strani Peščanika ispod posta vezanog za ovaj tekst, pojavio se i Aleksandar Stević. Stević je čitaocima Peščanika poznat kao autor više odličnih tekstova na teme iz oblasti visokog obrazovanja – od bodovanja do akademske čestitosti.

Mislim da Stevićeva kritika na tekst Mashe Gessen o „Černobilju“ nije dobro utemeljena. Pre nego što iznesem svoje argumente, reći ću još da mi namera nije da se nadgornjavam sa Stevićem ili da odbranim Gessen od njegove kritike. Naprotiv, molim Stevića da moj tekst razume kao poziv na razgovor o temi koja nas se svih dotiče: masovnom pristanku ljudi na kriminalni poredak.

Gessen je autorima serije zamerila što su krivo predstavili prirodu sovjetskog režima. Ona tvrdi da nije tačno da su ljudi bili poslušnici pod prinudom: „Sve u svemu, sovjetski narod je radio šta mu se kaže i bez pretnji oružjem ili nekom drugom kaznom“. I još: „smešne“, odnosno iskrivljujuće su i „scene u kojima se naučnici herojski suprotstavljaju tvrdokornim birokratima, otvoreno kritikujući sovjetski sistem odlučivanja“.

Gessen zaključuje: „Rezigniranost je bila osnovno stanje sovjetskog života“. Drugim rečima, represivni sistem nije opstajao uprkos otporu; naprotiv, otpora nije bilo i to je održavalo pogubni poredak. Stević se sa tim ne slaže. Važno je odmah reći da između Stevića i Gessen spor nije oko toga što se njemu serija dopala, a jeste, a njoj, kako smo videli, nije. Razlike idu mnogo dalje od toga.

U suštini, reč je o različitom razumevanju prirode represivnih režima. A da režim jeste bio loš, to jest represivan, ni Stević ni Gessen nimalo ne sumnjaju. Samo što Gessen, da ponovimo, insistira na pristanku, dok Stević, kako ga ja razumem, tvrdi da je otpor postojao, ali ga je režim silom uspešno lomio. Na strani otpora, kao autori serije, Stević hoće da vidi „naučnike koji tragaju za istinom“. Gessen na to lakonski odgovara: nije ih bilo.

Naravno, ja sad ovde tumačim Stevića. On će se sporiti sa Gessen nešto drugačijim argumentima. Reći će da autori serije ne kopiraju stvarnost, nego da priču oblikuju prema svojoj zamisli. Njihova zamisao jeste bila da prikažu pogubne posledice jednog represivnog sistema, a to su uradili tako što su „prenaglasili sukob između naučnika i birokrata“, jer se oko nečega ipak mora „graditi dramska tenzija“.

Na to bi Gessen mogla da odgovori da je baš u tome i problem. Da bi se izgradila dramska tenzija iz koje treba da proistekne slika o zlim birokratima kao metonimija za čitav rđavi poredak, izgubio se njegov glavni sastojak – masovni pristanak, kako običnih građana, tako i naučnika. Nije taj poredak bio loš samo zbog svojih pogubnih posledica po živote ljude: on je bio loš i zato što je moralno korumpirao, to jest kvario bezmalo sve.

Na tome insistira Gessen i kritikuje autore „Černobilja“ što su propustili, pa makar i zbog dramske tenzije, da to jasno prikažu. Stević ih, pak, brani: na to su imali pravo, jer oni na kraju stvaraju priču, a ne verni istorijski prikaz, koji je ionako nemoguć. Stević pak propušta da vidi ono što Gessen dobro zna – kao i svako uspešno delo popularne kulture, serija „Černobilj“ stvara narativ koji će nadalje poslužiti kao osnova da se razumeju prošli ili tekući događaji.

U vezi sa velikom nesrećom u Černobilju, pošavši od premisa od kojih, čini mi se, polazi i Gessen, pre par godina pažnju sam usmerio na jedan strip i na video igru koji pokušavaju da sklope narativ o černobiljskoj katastrofi. Pitao sam se, kao Gessen, od kojih se elemenata sklapa priča o velikoj nesreći. Isto se pitala i Svetlana Aleksejevič u svojoj knjizi – iz žanra usmene istorije, uostalom vrlo bliskog popularnoj kulturi – o Černobilju.

Od načina kako je sklopljena priča zavisi kako ćemo identifikovati, razumeti i predstaviti niz uzroka i posledica, te svoje mesto i svoju odgovornost u tom nizu. U vezi sa tim, Gessen praktično kaže da je serija iskrivila sliku o odgovornosti naučnika za nesreću i nešto šire – za održavanje sovjetskog poretka uopšte. Oni nisu bili ni hrabri ni istinoljubivi ni slobodoljubivi – oštro im sudi Gessen, za razliku od autora serije.

Steviću se to ne dopada, ali to tako ne kaže. Nego kaže – da autori imaju pravo na umetničku slobodu. Nevolja je kada se ta sloboda zloupotrebi da se sakrije istina.

Zašto je uopšte sve to važno? Kao što čita seriju, Stević, recimo, čita i slučajeve plagiranih doktorata. On s jedne strane vidi zle birokrate kriminalnog režima u Srbiji, a sa druge – čestite akademske radnike koji pokušavaju, istina bez mnogo uspeha, da im se suprotstave. Stevićev obrazac za tumačenje (akademske) stvarnosti u Srbiji podudario se sa obrascem i kolektivnim ulogama (naučnika i birokrata) iz serije „Černobilj“.

Gessen je tu sliku razbila u paramparčad. Očekivano, Steviću to smeta i pokušava da obrazac serije odbrani; ali tako što braneći autore „Černobilja“, brani i svoje sopsteveno tumačenje (akademske) stvarnosti u Srbiji. Mislim da u tome greši, to jest da bi trebalo da se pomiri sa istinom o pristanku koju neumoljivo artikuliše Gessen.

Černobilj je bio moguć jer su na to pristali pored ostalih i (rezignirani) naučnici. Moguće je da plagirani doktorski radovi budu priznati pored ostalog i zato što na to pristaje najveći broj akademskih radnika u Srbiji, o čemu bez ostatka svedoče i brojevi potpisanih naučnika na peticijama protiv plagiranja. Taj broj ne dobacuje ni do 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih na univerzitetima i institutima.

Naravno, mi možemo i treba da priznamo hrabrost nekolicine odvažnih da se tome suprotstave. Ali time gubimo šansu da razumemo na čemu stoji poredak. I herojske priče su u redu, ali identifikujući se sa herojima zaboravljamo na to šta zaista radimo u stvarnom svetu. Štaviše, heroji nam u tom smislu služe kao trankvilajzeri za nemirnu savest. Jedan takav fikcionalni trankvilajzer ponudila je i serija „Černobilj“. Gessen je to razotkrila i s dobrim razlozima kritikovala. Dok je Stević, čini mi se, promašio poentu njene kritičke intervencije. Kao što promašuje i kada misli da je u Srbiji kvar samo u političkoj eliti. Nažalost, čitavo društvo je pokvareno ili – ako tako zvuči prihvatljivije – korpumpirano, uključujući tu i naučnike.

Peščanik.net, 11.06.2019.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – O TV seriji Černobilj

Aleksandar Stević – Srpska nauka i masovni pristanak

Masha Gessen – Černobilj na televiziji

Dejan Ilić – Kako pričati o nesreći

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)