Srpsko društvo i ratni zločini

Posmatrač je tako naveden da, s onu stranu ličnih sklonosti, opazi jedno društvo pogođeno izvesnim mentalnim nedostacima. Bez sumnje nije mogućno preslikavati pojave koje se tiču realne psihologije individuuma, posebno mentalne bolesti i glupost, na društva; ali morali bismo biti kadri da govorimo, uz sav obzir, o socijalnom oponašanju mentalnih slabosti; primeri za to su dovoljno očiti.
Robert Muzil, O gluposti

Poricanje

Stav Miloševića i njegove tadašnje vlasti prema ratnim zločinima bio je jasan i razumljiv. Oni su te zločine jednostavno poricali, jer su za njih prvenstveno bili odgovorni. Javnost i građani Srbije su ih u tome sledili (sa vrlo retkim izuzecima).

Neshvatljivo je, međutim, da se ova situacija ni posle 5. oktobra 2000, kada je na scenu stupila “nova demokratska vlast” nije bitno izmenila, bez obzira na činjenicu da je ta vlast izručila desetine optuženih Haškom tribunalu. U jednoj od svojih prvih javnih izjava Predsednik Koštunica proglasio je saradnju sa Hagom “devetom rupom na svirali”. Poricanje traje i dalje.

Vlast isporučuje osumnjičene, ali se neprestano pred javnošću pravda da to čini “pod pritiskom”, “zbog uslovljavanja finansijskom pomoći” i broji javno dane kada će Haški tribunal prestati sa radom. Očigledno je da srpska vlada radije pristaje da bude viđena kao vlada koja isporučuje svoje nevine građane “lažnom Haškom sudu”, “za šaku dolara”, nego kao vlada koja sarađuje sa Međunarodnim sudom u Hagu u dobroj veri, iz iskrenog uverenja da su zločini počinjeni i da treba da budu kažnjeni.¹

Kolumnista “Vremena”, Stojan Cerović, jedan od retkih koji je već tokom rata pisao o ratnim zločinima, nakon 5. oktobra protivio se izručenju Slobodana Miloševića, da bi “zaštitio naše dostojanstvo”. “Ipak je on bio Predsednik države”, kaže Cerović. Kada je postalo očigledno da se saradnja sa Hagom ne može izbeći, Cerović je počeo savetovati da se ta saradnja odugovlači i opstruira (kao što se to, do danas, i čini).

Srpski mediji ne prate suđenje Miloševiću (o drugim optuženima i da ne govorimo) na bilo kakav ozbiljan način. Šturi izveštaji iz Haga obično se iscrpljuju u osakaćenim i površnim izvodima iz svedočenja, uz obaveznu opasku da je Milošević “odbacio” ova svedočenja. Da nije bilo Nataše Kandić, srpska javnost ne bi nikada saznala šta je sve priznala Biljana Plavšić (mediji su doneli vest da je ona priznala “tačku 3. optužnice”, ne pominjući uopšte šta sve ona sadrži). Srpska javnost nema pojma ni šta su, recimo, priznali optuženi Momir Nikolić i Dragan Obrenović, niti joj je poznata sadržina dokumenta nedavno prezentirana u Haškom sudu kojom se dokazuje prisustvo srpskog MUP-a i Vojske Jugoslavije u Srebrenici. Da ne govorimo o tome da ne postoji nijedan jedini analitički tekst u kome bi se pokušao rezimirati dosadašnji tok postupka i doneo neki zaključak o tome šta je sve od optužbi do sada dokazano (a dokazano je mnogo). Bezbrojne laži koje Milošević svakodnevno proizvodi tokom svoje “odbrane” nijedan novinar nikada ne dovodi u pitanje, čak ni onda kada se radi o notornim lažima koje su svima poznate. Na primer, Miloševićevo bezočno insistiranje da “Srbija nije bila u ratu”, da je on “oduvek bio čovek mira”, da “kao predsednik Srbije nije imao nikakvog uticaja na događaje u Bosni” prenose se bez reči komentara. Kao da mi sami o tome ništa ne znamo! Neka dokažu! (Ali, čak i da dokažu – mi smo se unapred obezbedili – taj sud je “pristrastan, lažan i nelegalan”. Po čijoj oceni? Pa, po našoj).

S druge strane, Tužilaštvo i sud su pod lupom. Kritikuje se postupak koji optuženima pruža (ne samo ovde) neviđene slobode u upotrebi i zloupotrebi prava na odbranu. Primera radi, Miloševiću koji je “odlučio da se ne brani” (pred tim “lažnim sudom”), sud dozvoljava da drži svakodnevne govore u sudnici. Zašto mu se to dozvoljava kada po njegovom sopstvenom priznanju – to ne služi njegovoj odbrani?

Pred tribunalom su izneta bezbrojna svedočenja kojima se teško inkriminišu, pod punim imenom i prezimenom, počinioci koji spokojno žive u Srbiji, a da se pitanje njihove odgovornosti pred domaćim sudovima uopšte i ne pominje. Najbolji primer je priznanje generala Krstića koji je precizno i poimence naveo glavne krivce za masakr u Srebrenici, a da u Srbiji niko od njih tim povodom nije ni saslušan, a kamoli da je pokrenut nekakav postupak.

Nova vlast kompromituje se očitim lažima o boravku Mladića na teritoriji Srbije. Prvo se tvrdi da on “nije na teritoriji Srbije”, pa onda posle toga “da nije više na teritoriji Srbije”, da ga ne štiti Vojska, pa onda da ga “više ne štiti Vojska”, tvrdi se da bi ga “odmah uhapsili kada bi im neko rekao gde je”, a posle “da bi njegovo hapšenje moglo izazvati građanski rat”. U ovom zalagivanju su učestvovali svi, od Đinđića i Koštunice do Dušana Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova. (Jedino je Nenad Čanak priznavao da se, u stvari “vlada pravi luda”.) Prilikom poslednje policijske akcije pokazalo se da je policija u stanju da pronađe kriminalce koji neposredno ugrožavaju same članove vlade; za razliku od poternica za raznim “legijama” i “pacovima” koje se danima nisu skidale sa ekrana, poternica za Mladićem nikada nije javno objavljena. Nigde i nikada se na televiziji nije pokazao lik hiljadostrukog ubice sa pozivom građanima da jave ako nešto znaju o njegovom kretanju! Njegov lik može se videti samo na kioscima u Knez Mihajlovoj ulici, sa natpisom “Mladić heroj” (iako je to naravno po Zakonu o javnom redu i miru povreda javnog morala – veličanje lica optuženog za teške zločine).

Kakve poruke ovo sve šalje građanstvu, pa i samim osumnjičenima i optuženima? Pa, jasno: da zločini učinjeni nad nesrbima nisu “pravi zločini”, da su to možda zločini po merilima nekog drugog sveta, ali da mi tome svetu ne pripadamo, čak ni onda kada se iz materijalnih interesa moramo pretvarati da mu pripadamo. To je svet čije vrednosti mi ne delimo, iako su nam “kese sestre”. Od donacija koje dobijamo od toga sveta mi ne možemo podmiriti rastuće zahteve za socijalnom zaštitom ugroženih delova stanovništva, ali možemo, po nedavnoj odluci Saveta ministara, godišnje izdvajati za porodice haških zatvorenika po 10.000 evra (što je svakako po stanovištu vlasti “preči izdatak”). Osumnjičeni odavde izvlače prirodni zaključak da ih njihova sopstvena sredina ne osuđuje za zločine koje su počinili i da je spremna da im jatakuje i da im vlast u stvari krišom namiguje kada ih “poziva da se sami predaju”.

Frivolni odnos srpske države prema tužbi BiH za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu posebna je priča. Nedavno je Država preko svojih pravnih zastupnika tražila reviziju odluke toga suda kojom je prihvaćena njegova nadležnost, jer je navodno Jugoslavija tek nedavno “saznala” da nije članica Ujedinjenih nacija, to jest onda kada je primljena u UN. Elementarna logika dokazuje da to ne može biti tačno: pre nego što je primljena u članstvo UN Jugoslavija je morala podneti molbu za prijem, a podnela je molbu za prijem jer je znala da nije članica UN. Dakle, činjenica usvajanja te molbe nije mogla biti ona činjenica koja je Jugoslaviju “osvestila” o njenom statusu. Pa, kada je onda Jugoslavija “saznala” da nije članica UN? Naravno, znala je to oduvek, jer joj je davno dato na znanje da će morati da traži prijem ako želi članstvo.

Međutim, još je mnogo ozbiljnija čudna profesionalna neosetljivost koju su iznošenjem ovakvih “argumenata” ispoljili zastupnici Države: ne mogu se bez štete za samu stranku koju zastupaju iznositi ovakvi šaljivi prigovori u postupku po tužbi za genocid, najteži zločin protiv čovečnosti. Dobar advokat bi znao da se tim šaljivim dosetkama u stvari pokazuje prezir prema vrednostima zaštićenim krivičnim delom genocida, čime se i sam genocid, posebno subjektivni element namere sadržan u definiciji ovog dela, čini verovatnijim: ko se šali sa ovakvim delima, sposoban je i da ih izvrši.

Ali isti ti zastupnici idu i dalje, pa stručno objašnjavaju jugoslovenskoj javnosti da je tužba “nepravedna”, jer bi eventualno dosuđenu štetu plaćali i “svi nevini građani Jugoslavije”, a njome bi se koristili u BiH “čak i pripadnici Karadžićeve porodice”. Da li stvarno jugoslovenski zastupnici ne znaju kako se postupa sa ovakvim naknadama (tj. da na nju imaju prava samo oni koji uspeju da dokažu da su oštećeni, a u koje Karadžići svakako ne spadaju)? Da li bi jugoslovenski zastupnici da ukinu čitav ovaj pravni institut, koji je naravno i postavljen tako da “i svi nevini građani jedne države” naknađuju štetu koju pričini nekom njihova država? Da li smo mi nalazili da je nepravedno kada su nam “nevini nemački građani” isplaćivali ratnu odštetu? Da li je takođe jasno da su od napljačkane bosanske imovine imali koristi svi jugoslovenski građani, jer je tom pljačkom uvećano bogatstvo svih?

Međutim, još mnogo je važnije pitanje da li je stvarno “nepravedno” da “svi nevini građani Jugoslavije” plaćaju štetu koju je pričinila njihova država? Svi oni koji su četiri puta na slobodnim izborima birali funkcionere te države i time odobravali politiku režima teško da mogu biti “nevini”. Na poslednjim izborima 2000. godine Milošević je ima dva miliona glasova. Ali, čak i oni koji nisu glasali za njega, pa čak i oni koji su se protivili njegovoj ratnoj politici, uprkos svojoj nevinosti, saodgovorni su za posledice te politike. Zašto je to tako objašnjava Hannah Arendt:

“Svaka vlada preuzima odgovornost za dela i nedela svojih prethodnika, a svaka nacija za dela i nedela iz svoje prošlosti. To važi čak i u slučaju revolucionarnih vlada, koje mogu smatrati da ih sporazumi koje su sklopili njihovi prethodnici ne obavezuju… Posredna odgovornost za stvari koje nismo učinili i to što na sebe preuzimamo posledice onoga za šta smo potpuno nevini – sve je to cena toga što ne živimo sami, već među drugim ljudima.”

Ili kako istu stvar kaže, mnogo jednostavnije, Sonja Biserko: “Kako se možemo ponositi pobedom naše košarkaške reprezentacije, za koju kao obični gledaoci nismo zaslužni, ako se ne stidimo onoga što je činila naša vojska, makar njom nismo komandovali?”

Iz istog frivolnog odnosa prema zločinima koji smo gore opisali potiče i nedavno lansirana “ideja” da se izvrši svojevrsno “prebijanje zločina”: Jugoslavija bi, po toj ideji, povukla svoju tužbu protiv NATO “pod uslovom” da BiH povuče tužbu za genocid. Ostavljajući po strani tehničku činjenicu da tužba protiv NATO nema nikakve šanse za uspeh, dok je situacija po tužbi za genocid za Jugoslaviju beznadežna, postavlja se pitanje: kako se mogu u istu moralnu ravan staviti ta dva eventualna neprava: genocid i eventualne povrede civilnih ciljeva tokom vojne intervencija preduzete da se spreči (novi) genocid? I dalje, kako se zločin koji smo počinili nad drugim može retroaktivno “opravdati” kasnijim eventualnim zločinom koji bi neko treći učinio nad nama? Kako se uopšte jedan zločin iskupljuje drugim?

Ovakve ideje pravdaju se “potrebom pomirenja”, načinom da se “prevaziđe” prošlost, ali u pitanju je jedno bizarno shvatanje pomirenja o kome će kasnije biti još reči.

Analgezično društvo

Nema nikakve sumnje da je pitanje ratnih zločina pitanje svih pitanja srpskog društva danas.

Ono se manifestuje na nekoliko načina:

prvo, kao pitanje iskrene saradnje sa Haškim tribunalom koji treba da utvrdi krivično-pravnu odgovornost neposrednih počinilaca i njihovih naredbodavaca;

drugo, kao pitanje moralne obnove društva prihvatanjem sopstvene odgovornosti o kojoj smo gore govorili;

treće, kao političko pitanje ispunjenja svih deklarisanih spoljnopolitičkih ciljeva Jugoslavije (pristup evropskim integracijama, članstvo u NATO itd);

i četvrto, kao unutrašnje-političko pitanje ekonomskog razvoja budući da je ono usko povezano sa ostvarenjem navedenih spoljno-političkih ciljeva (koji bi omogućili pristup tržištima i dolazak stranog kapitala).

Dakle, interes srpskog društva ovde je jasan da jasniji ne može biti, kao što je jasan i nužan sled koraka u kome se na prvom mestu logično nalazi iskrena saradnja sa Haškim tribunalom.

Odbijanje srpskog društva, koje smo na početku samo ovlašno ilustrovali, da učini taj prvi korak teško je shvatljivo. Potpuno je očigledno da je ono iracionalno i nesvrsishodno, protivno interesima srpskog društva. (Izuzev ako bi u te interese ubrojili prosto zadovoljenje potrebe za pripadanjem plemenu, potrebe za sigurnošću koju ovo pripadanje daje u kontekstu rizičnih političkih prilika i nepovoljnih društveno-ekonomskih uslova života.)

S druge strane, takvo ponašanje ovde nije nikakva novost: celokupna državna politika Slobodana Miloševića imala je plebiscitarnu podršku uprkos tome što je bila samodestruktivna sa stanovišta nacionalnih interesa. Istraživači koji se bave takozvanom teorijom racionalnog aktera koja pretpostavlja da ljudi, kao učesnici ekonomskih, ali i političkih, procesa donose odluke u svom najboljem interesu, ukazuju na jedno važno ograničenje u primeni te teorije. Naime, ona ne funkcioniše u takozvanim “analgezičnim” kulturama za koje je karakteristično da “nisu orijentisane prema postizanju ciljeva, već ka izbegavanju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti”, jer se takvo društvo prilagođava neprijateljskoj i teškoj sredini “odustajanjem” ili “povlačenjem u apatiju ili u mali zaštićeni svet samoograničenih aktivnosti” “zasnovanih na frustraciji, a ne na motivaciji” (H. Eckstein). Pod “teškom sredinom” tu se podrazumeva materijalno siromašna sredina u kojoj su rizici veliki, a aspiracije rutinski frustrirane” (Roxanne Euben).

Evo kako jedan srpski pisac bestselera (“kulturni poslenik” kako se ovde govori) opisuje sopstvenu, srpsku, “analgezičnu kulturu”: “Kad god se zapitam da li bih živeo ovde ili negde drugde, uzimam stari pocepani zembilj i odlazim na Kalenića pijacu da pronađem odgovor. Na ovoj pijaci, naime, niko se ne pita gde bi i kako živeo, ljudi žive kako mogu i moraju. Prodaju, kupuju, varuckaju i pomalo kradu, dovijaju se i preživljavaju ne baveći se uzaludnim mudrovanjem. Tu ćemo moći da susretnemo žive kopije svojih predaka, visoke i koštunjave brkate starce… njihove žene što liče na naše babe, večito u crnom… I uopšte šta ću ja po svetu? Za cenu avionske karte mogu da pijem dva meseca… Tegleći preteški zembilj… odlazim sa Kalenića pijace oslobođen potpuno dileme gde bih živeo kada bih mogao. Ovde. I pored svega” (Moma Kapor).

U takvoj kulturi ljudi sebi ne postavljaju nikakve (ili vrlo niske) zahteve. Zbog toga ne mogu sebe ni da mere u odnosu na uspeh u postizanju nekakvih sopstvenih ciljeva. Samopoštovanje (predstava o sebi sa kojom se može živeti) se u ovakvim kulturama malih-zahteva-prema-sebi onda nekako namiče ili uz pomoć grandioznih kompenzacionih fantazija (od “nebeskog naroda”, do “ekonomske lokomotive Balkana”), ili stalnim upoređivanjem sa onima koji su “gori od nas” (otuda naša zluradost sažeta u “komšijinoj kravi”, jer naša vrednost raste sa većim brojem nula iza nas), ili prosjačenjem pohvala od velikog drugog (rubrika “drugi o nama”), o čemu je pisala još Isidora Sekulić.²

Čopor

Od 1. avgusta do 28. novembra 2002. god. na stranicama magazina “Vreme” rasplamsala se jedna polemika o našem odnosu prema ratnim zločinima. Jedan broj čitalaca “Vremena” isticao je upravo ovu potrebu za suočavanjem sa zločinima, navodeći sve gore pobrojane argumente, pravne, moralne, političke i ekonomske. Druga strana, pretežno sami novinari “Vremena” čiji su stavovi kritikovani nije mogla da se drži teme. Pored očekivanih argumenata tipa “a šta su radili drugi”, “a nas su bombardovali”, “optužujete čitav narod”, “nije još vreme”, susreli smo se, što nas ovde jedino interesuje, sa pravom provalom besa, uvreda, agresivnosti, ličnih napada, koji nisu ništa doprinosili racionalnom razmatranju teme.³

To iracionalno poricanje, zamagljivanje i relativizovanje dolazilo je ovde od strane onih koji te zločine ne samo da nisu nikada činili i naređivali, već od onih koji ih nisu odobravali (pa čak ponekad i od onih koji su ih nekada, uz znatan rizik, osuđivali!). Pokazalo se da se razgovor o odgovornosti za ratne zločine u srpskom društvu danas ne može racionalno voditi.

Zašto?

Na prvom nivou, onom sociološkom, odgovor može biti jasan: radi se o plemenskom društvu i plemenskoj identifikaciji (“svi za jednog, jedan za sve”) u kojoj individua ne postoji sem kao deo celine, pa je i zaslugama i krivicama plemena obeležen svaki njen član. (Tako, “Milošević u Hagu brani sve nas”, “Svi smo mi Radovan”, “Mi smo prvaci sveta u košarci” i sl). Ima puno dokaza da se “na ovim prostorima” razvojni proces individuacije, proces u kome bi se sticala puna svest i osećanje svog nezavisnog postojanja od drugih ljudi i od sveta, u stvari nikada ne dovršava. Mi doživotno ostajemo puki delovi kolektiviteta, bez postojanih ličnih atributa, sudbina, odluka, pa sledstveno tome i odgovornosti. Svako ko bi se ponašao drugačije, kao individua, biva odbrambenom reakcijom kolektiva – “kao kukavni izdajnik” ekskomuniciran i samim tim lišen prava “da govori u ime nas”.

Evo, na primer, kako tu “nevoljnu odanost” plemenu opisuje jedan artikulisani pripadnik plemena, poznati srpski pesnik Milovan Danojlić (obraćajući se samom sebi):

“Primorali su te da prihvatiš svoje pripadništvo, a to se ne čini polovično. Sve, ili ništa. Lako je biti pametniji od toga; šta ti vredi pamet, kad jedino u tome nalaziš oslonac za oba stopala (“to” je, naravno, ono što Rade Konstantinović naziva palankom – prim. S.P). To je tvoje, i tvoje, bez obzira kako ga doživljavao i procenjivao; možeš ga i mrzeti, ako si i dok si u tome; izvan toga pretvaraš se, u najboljem slučaju u senku; u gorem slučaju, postaješ kukavni izdajnik… Kad se samo setim, koliko si se svemu tome podsmevao, kao da se nije i tebe ticalo, kao da te je uočavanje jada i gluposti uzdizalo nad uočenim. Sad su te izlečili od prividne nadmoći, vratili su te u tvoj čopor.”

Međutim, za one koji žive ovde, mada ekskomunicirani iz plemena, ponuđeni odgovor o plemenskoj prirodi društva kao čistoj datosti, ne može biti dovoljan, jer je ta “datost” za individuu psihološki neprihvatljiva. Čovek ima urođenu potrebu da komunicira sa drugim čovekom, to jest da veruje bar u načelnu mogućnost komunikacije. Čovek (odrastao, tj. onaj koji nije puki pripadnik “čopora”) se ne može odreći ove potrebe (“da bude pametniji od toga“) čak i kada je ona sistematski frustrirana, jer je socijabilno biće, ali se u tom slučaju komunikacija mora preneti na meta-nivo: na razgovor o tome zašto ne možemo razgovarati. I o tome je upravo ovde reč.

Kakav je, recimo, smisao i koren iracionalnog diskursa u “Vremenu”? Otkuda naizgled nerazumljiva uzrujana vehementnost onih koji su poricali postojanje zločina ili odgovornost za njih. Otkuda dolazi taj snažni afekat, agresivnost, povišen ton, izbor leksike, prenebregavanje elementarne logike, lični napadi, nesposobnost da se drži theme probandi, evazivnost, argumenti ad hominem? I laika sve upućuje na zaključak da su neposredno ugroženi važni mehanizmi odbrane pripadnika plemena. Da je u pitanju panika koja stvara ono što psiholozi zovu “regresivnom dediferencijacijom psihičkog funkcionisanja”: nesposobnost da se činjenice nepristrasno posmatraju van konteksta “drugih psiholoških potreba, želja i aspiracija” subjekta (ovde “nebeskog naroda”).

No, bitno je da je ovakvo ponašanje, iako iracionalno, samodestruktivno i nemoralno, ipak – bar na psihološkom nivou – razumljivo.

Strah od rušenja

Sa padom Miloševićevog režima došlo je do izvesnog pomaka, kako u saradnji sa Haškim tribunalom, tako i u količini informacija o zločinima (mada se i ovo može tumačiti pragmatičnom potrebom novih srpskih vlasti da se “opravdaju” pred javnošću za ovu nepopularnu saradnju). Javni diskurs o tim zločinima jedva da postoji, a i kada postoji drži se u granicama konceptualnog.

Primera radi, nedavno je objavljen vrlo dobar članak Sretena Ugričića o pomirenju. Autor savesno analizira mehanizam pomirenja i zaključuje da se ono sastoji od tri odvojena konsekutivna koraka: počinilac (a) priznaje činjenicu zločina i (b) izražava žaljenje (“nikada sam sebi neću oprostiti”), i tek nakon toga (c) žrtva, u sopstvenom moralnom interesu, prihvata ili protivno tom interesu, odbija da da oproštaj.

Pretpostavljam da je autor bio na pisanje motivisan često prisutnim licemernim stavom u srpskoj javnosti “da treba sve zaboraviti i pomiriti se”, stavom koji se plasira kao “konstruktivan” i “pozitivan”, iako je to stav u kome počinilac uzurpira glas žrtve, to jest oprašta sam sebi. Počinilac izbegava da učini one korake koje bi on morao učiniti ako se nada pomirenju (priznanje i kajanje), a istovremeno sebi oprašta (što bi mogla učiniti samo žrtva).

Međutim, taj članak je čisto teorijski, nijednom rečju se ne pominje realni kontekst, povod ovih teorijskih razmatranja, ni praktične implikacije zaključaka za proces konkretnih eventualnih pomirenja između konkretnih učesnika ratova iz kojih smo juče izašli. Time se ne umanjuje vrednost članka, već se samo ukazuje na, danas i ovde, psihološki podnošljive i socijalno prihvatljive granice razgovora o “našim” ratnim zločinima.

Metafora koju je upotrebio francuski psihoanalitičar Christian David, u jednom drugom kontekstu, može se na ovu situaciju odlično primeniti: “Konceptualni diskurs (o potencijalno traumatskim temama – S.P) deluje kao floret sa kuglicom na vrhu… Uklonite kuglicu (to se može učiniti prilikom nekog referata ili nekog tumačenja, ili, u životu, u nekom “trenutku istine”) i zebnja će šiknuti, krv će poteći”.

Šta bi značilo “uklanjanje kuglice” u razgovoru o ratnim zločinima?

To bi značilo, pre svega, temeljno elaboriranje samih događaja. Recimo u nedavnom pominjanju Srebrenice, povodom sahrane jednog dela žrtava, iz naših medija teško da bi iko mogao shvatiti šta se to tačno dogodilo u Srebrenici i ko je tu nad kim izvršio masakr. Pomenuta polemika u “Vremenu” otpočela je zalaganjem novinara “Vremena” da se zločini počinjeni u ratovima na tlu bivše Jugoslavije “deetnifikuju”, tj. da se ne insistira na etničkoj pripadnosti zločinaca ili žrtava, jer, vele oni, zločin je zločin, bez obzira na nacionalnu pripadnost zločinca. Neki ljudi su masakrirali neke ljude. To je bio i stav Koštuničine Komisije za istinu, kako ga je iznosila članica te Komisije Mirjana Vasović.

“Uklanjanju kuglice” opiru se svi oni koji, svesno ili nesvesno, žele da zaštite sebe (oni kažu “srpski narod”) ne samo od odgovornosti za ono što je počinjeno, već i od odgovarajuće neizbežne promene u našoj (ne samo intelektualnoj, već i) afektivnoj predstavi o nama samima, da nas i sebe zaštite od odgovora na teško pitanje koje sleduje nakon tih zločina: kakvi smo to mi ljudi? Ovaj nedostatak ŽALOSTI što smo (bili) takvi kakvi smo (bili) ukazuje u stvari na uzrok postojanja te slepe mrlje u našem oku i na funkciju “kuglice na floretu”. Došlo je do onoga što psihijatri nazivaju disocijacijom između događaja i afekta.

Uzrok (i posledica) je strah. Taj strah opisuje D. W. Winnicott kao takozvani “strah od rušenja”. “Strah od rušenja” prema njemu nije opasnost koja treba da se odigra u budućnosti, nego katastrofa koja se već odigrala.

“Pojedinac je već doživeo rušenje, ali kao činjenicu koju nosi skrivenu u svom nesvesnom, u tom smislu što ego nikada nije mogao da integriše nešto toliko traumatično i što se zbog toga našao u nekoj vrsti agonije, preplavljen talasom mnogo snažnijim nego najsnažnija zebnja, talasom koji bi eventualno mogao da opustoši, poruši, uništi njegov psihički život u pravom smislu te reči. Tu, dakle, postoji neprepoznata disocijacija između događaja (prošlog) i teške kušnje (koja ne postoji i koja tek treba da dođe).”

Jasno mi je da je žrtvama teško prihvatljiva tvrdnja da je srpsko društvo doživelo katastrofu, da je rečima Winnicotta “doživelo rušenje”. Ali to je tačno. Zločini koje je počinila srpska strana predstavljaju traumu i srpskog društva. Štaviše ta trauma je najsnažnije pogodila upravo one koji su želeli da je spreče, ali su u tome bili nemoćni. Koji su, dakle, već “doživeli rušenje” ali to traumatično iskustvo ne mogu da integrišu i osećaju od toga strah. (Tim strahom služe se onda cinično oni koji su zločine činili i naređivali.)⁴

Posledica ovoga straha od rušenja je da pojedinac živi “kao da je već umro”, to je njegova glavna odbrana. Na nivou društva to je jedna nesposobnost da se “postane ono što jesi”. Važna i velika laž ugrađena na ovaj način delimično u intelektualnu, ali što je mnogo važnije u afektivnu predstavu društva o samom sebi čini čitav život nestvarnim, troši ogromnu psihičku energiju i može se čak reći onemogućava “da se rodi ja koje je novo i sposobno za život” (Winnicott).

Biti ono što jesmo

Šta mislim pod tim da “ne možemo postati ono što jesmo”?

Mislim da više nikada ne možemo biti ono što smo bili pre nego što smo počinili sve te zločine – ali takođe ne možemo da budemo ni ono što posle toga jesmo, jer ne možemo da ih priznamo. Naša predstava o nama samima na ovaj način postaje nemoguća, kako na nivou društva, tako čak i na nivou pojedinaca kao članova toga društva. U tom procepu mi smo takoreći osuđeni da postojimo samo kao tela.⁵

Ni kao pojedinci, pa onda ni kao društvo mi nemamo tu nužnu (zajedničku) predstavu o sebi (jer ona ne može da se uspostavi), a bez takve predstave kako mi uopšte možemo videti sebe kao članove toga društva. Kako to društvo uopšte može postojati?

Nisu ovde u pitanju puke teorijske konstrukcije. Atomizacija društva na odvojene i suprotstavljene pojedince je empirijska činjenica na koju se mnogi danas ovde žale. Saosećanje za drugog, solidarnost, uzajamno poštovanje, pa čak i najobičnija pristojnost, iščezli su iz ovog društva. Društvo kao zajednica vrednosti, ne postoji. Kod ljudi, konkretnih, koje srećem i poznajem svakodnevno uočavam (ponekad oni i sami o tome govore) tu nemogućnost da uspostave kontinuitet svog života “pre” sa svojim životom “posle”. Dakle, pre i posle svih tih zločina. Jer, ako pogledamo unazad istorija poslednje decenije prošlog veka za nas je jednostavno istorija zločina. Čak ne istorija ratova, jer su se ti “ratovi” u stvari gotovo isključivo sastojali od nasilja “naših” naoružanih profesionalaca nad civilima. Neko je već primetio da se ne može imenovati nijedna bitka koja bi bila vođena tokom tih ratova, kao što je karakteristično upadljivo i odsustvo patriotskih herojskih memoara, romana, filmova koji redovno prate “prave ratove” i u kojima se veliča “naša herojska borba”. Žalbe veterana tih “ratova” da im se ne ukazuje uobičajena pažnja i poštovanje nisu bez osnova. Osećanja prema njima, čini mi se, variraju između sažaljenja, prezira i ravnodušnosti.

Pošto stara predstava o sebi (pre zločina) nije moguća, jer su se zločini, ipak, znamo dogodili, a opiremo se stvaranju nove predstave o sebi (posle zločina) – identitet čitavog društva i identitet svakog pojedinca postao je sumnjiv, neodređen, nestvaran, jer se identitet gradi na kontinuitetu predstave o sebi. Sumnjiva je postala sama stvarnost našeg postojanja, gotovo svedena na postojanje naših tela. Susreti ljudi ispunjeni su nepoverenjem, jer se poverenje gradi na postojanosti naših identiteta (dakle, postojanosti intelektualne i afektivne predstave o sebi). Mi se teško uzajamno prepoznajemo, kao da se radi o glumcima koji igraju naše nekadašnje (sada nemoguće) životne uloge. Potrebno je mnogo razgovora o “onome što se dogodilo” (lokalni eufemizam za zločine) da bi se prepolovljeni životi spojili, da bi se ponovo mogli uzajamno poznavati.⁶

Ovaj društveni i lični gubitak predstave o sebi ne može se nadoknaditi nikakvim “ulaskom u Evropu”, nikakvim “ulaskom u NATO”, nikakvim “pohvalama” drugih (koje opsesivno i ponižavajuće lovimo),⁷ nikakvim zvaničnim potvrdama, najmanje potvrdama koje sami sebi izdajemo (“Beograd je svet”, “Mi smo Evropa” i sl). Bar sve dok, jezikom biblijskim, nastavljamo da živimo “u kainskom grehu sklonjeni od Božjeg pogleda”.⁸

Pošto ne znamo ko smo, ne razumemo ni šta se zbiva oko nas. Je li Kosovo “naše”? Jesu li nam granice na Drini? Je li Srbija bila u ratu? Da li je Karić uspešni biznismen ili ratni profiter? A vlasnik “Pinka”? Je li Mladić heroj ili masovni ubica? Je li NATO zločinačka organizacija ili naša željena budućnost? Da li je 5. oktobar bio revolucija ili vojni puč? Jesu li “crvene beretke” elitna specijalna jedinica ili banda ratnih zločinaca? Zašto je ubijen Đinđić? Pošto ne razumemo šta se zbiva oko nas ne razumemo ni ko smo i ne možemo da “postanemo to što jesmo”.

I zar je onda čudno što se i politički život kreće po površini? Što se iscrpljuje u sukobima “ličnosti” koje ne zastupaju ništa, ne predstavljaju nikoga i motivisane su samo ličnom korišću koju donosi vlast “telima” njihovih nosilaca, kao što to uvek i biva u čoporu.

***

U srpskom društvu mora se inicirati proces žaljenja koji se završava “odustajanjem od svega onoga što je izgubljeno” (Frojd), a to je ovde intelektualna i afektivna predstava “nebeskog naroda” o samom sebi, kao i ona druga prethodna o našem bratstvu i jedinstvu sa narodima (koje smo posle tamanili). Nedavno divljanje rulje na beogradskim ulicama nakon utakmice sa Hrvatskom ilustrovalo je bes i agresivnost sa kojom se ta ugrožena predstava o sebi brani. Rulja je skinula zastavu sa hrvatske ambasade, simbolički “oduzimajući Hrvatskoj državnost”, čime je trebalo psihološki odbraniti staru predstavu o sebi kao ratnom pobedniku, uprkos i bez obzira na realnu činjenicu poraza.

Čini mi se da bi oni koji uporno i bezuspešno pokušavaju da “suoče” srpsko društvo sa zločinima počinjenim tokom prošlih ratova možda takođe trebalo da budu svesni sa čime se ovde sreću. Elaboracija događaja svakako je neophodan i prvi korak u tom poslu, ali samo intelektualni, moralni i politički argumenti nisu dovoljni; mora se razviti jedna strategija kojom bi se demontirao sam psihološki mehanizam odbrane i zasnovala nova intelektualna i afektivna predstava o sebi, u interesu samog srpskog društva, kako bi ono moglo “postati ono što jeste”.

Odjek, Sarajevo, 2003.

Peščanik.net, 16.06.2003.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)

1. Bivši britanski ambasador Charles Crawford u intervjuu listu “Danas” pominje da mu je srpski premijer Zoran Živković, na primedbu ambasadora da Vlada stvara utisak da sarađuje sa Hagom pod pritiskom, odgovorio da srpska javnost drugačije ne bi mogla da prihvati tu saradnju. Isti premijer, na povratku sa puta u SAD jula o.g. hvali se da je od svojih sagovornika tražio da se prekine sa “politikom uslovljavanja i pritisaka”. Jasno je da sam premijer ne želi saradnju sa Hagom.
2. Ova zavisnost od tuđeg pogleda rađa u nama ambivalentan odnos prema tom “drugom”: ona rađa mržnju prema tom velikom drugom (kada taj pogled ne reflektuje ono što bismo mi želeli), a onda se ta mržnja projektuje u drugog (“srbofobija”) i narcistički objašnjava time da nam drugi “zavide”.
3. Celokupna polemika, koja se proširila i na neka druga glasila (“Danas”, “Monitor”) objavljena je u knjizi “Tačka razlaza”, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2003.
4. Prema američkom psihijatru Judith Herman “do traumatske reakcije dolazi kada se oseća da nije moguća odbrana od, ili izbegavanje, ili otpor prema ekstremnom nasilju, bolu, smrti ili povređivanju (sebe ili DRUGIH)”. I dalje: “Svi istraživači traume ističu kao posledicu traume gubljenje sposobnosti osećanja… I naročito gubljenje sposobnosti doživljavanja povezanosti sa socijalnom sredinom, kidanje porodičnih, prijateljskih, ljubavnih I socijalnih veza, urušavanje onih sistema verovanja koji daju smisao ljudskom iskustvu”. Kai Erikson proširuje ove posledice kada među njih ubraja i “oštećeni društveni organizam” i upoređuje tu pojavu sa “oštećenim telom”. Kolektivna trauma, kaže Erikson, na nivou društva može da ošteti osećanje zajedništva i interpersonalnih odnosa. “Trauma može postati u jednom narodu takvo opšte zajedničko iskustvo da utiče na opšte raspoloženje i narav grupe… da određuje način na koji se ljudi jedni prema drugima odnose.”
5. I površna analiza sadržaja programa srpskih televizija pokazala bi da su teme koje preokupiraju srpsku javnost sve vezane za telo: moda, kozmetika, telesno zdravlje, teretane, plastična hirurgija, kvarcovanje, đakuzi, bazeni, hrana. Jedino je telo ono što sigurno jesmo.
6. Uzgred shvatam da upravo ova sumnjiva stvarnost našeg postojanja i ličnih identiteta stvara kod ljudi osećanje da se biografije mogu potpuno slobodno menjati, falsifikovati, krojiti po potrebi i volji, da svako može biti štogod je u stanju da zamisli. Jer, ako je svako niko, svako može biti bilo ko. Otuda užasna brbljivost ovoga društva, neobuzdana želja da se u javnost projektuje svoj “imidž”, otuda ona gužva pred TV kamerama, gde svi neprestano (ma šta bio prividan povod) govore u stvari o sebi i samo o sebi, i gde se granica između privatnog i javnog potpuno izgubila. Kao u kakvom butiku biraju se i isprobavaju pred ogledalom javnosti razne javne persone, zadižu se suknje, koluta se očima, a TV voditelji pretvaraju se u neke vrste makroa koji veselo rukovode ovim opštim kurvanjem.
7. Nakon povratka iz posete Sjedinjenim američkim državama premijer Živković obavestio je srpsku javnost da ga je sekretar Powell “sačekao ispred Stejt departmenta, što se retko čini”.
8. Opet uzgred, danas u Srbiji, prema istraživanjima javnog mnjenja ima samo 0,5% ateista, tačno onoliko koliko je bilo vernika dok su Tito i Milošević bili bogovi! Svoju novopronađenu religioznost novi vernici skoro isključivo ispoljavaju demonstrativnim vešanjem o vrat (telo) ogromnih, bogato dizajniranih krstova, pri čemu im ne smeta ništa što su se tokom ratova njihovi “duhovnici” slikali na tenkovima, ni što su sveci njihove crkve – antisemiti, poput vladike Nikolaja. O ovoj vrsti “duhovnosti” pisala je Isidora Sekulić u svome eseju “Problem malog naroda” gde je uočila kako naša bahata i agresivna megalomanija lako prelazi u “one gorke suze posle”.