Odlomak iz knjige Zapisi iz Novog Saraja, Agora 2019.
Odmah posle rata, kada se OZNA preimenovala u UDB-u, bila je doneta odluka na samom vrhu da se organizuje i sprovede program „spavača“, agenata koji bi bili poslati u inostranstvo da se integrišu u društva ciljanih država i aktiviraju po potrebi. Program je napušten odmah na početku, jer država jednostavno nije imala ni resurse, ni strategiju za njegovu primenu.
Međutim, to je zapravo varka, samo jedna, ali zato i najveća od svih legendi ovog specifičnog „biroa legendi“. Zapravo, program ne da nije napušten, već je razvijen do neslućenih razmera.
Njime su bili obuhvaćeni svi učenici beogradskih gimnazija koji su maturirali između 1977. i 1983. I legenda kojom su poslati u svet bila je više nego uverljiva – raspad zemlje.
Agenti, koji nisu ni svesni da su agenti, sada se bude svakih nekoliko godina i, kako oni veruju, slučajno se sreću po raznim gradovima. Uz to, sve vreme tragaju za legendarnom Centralom, kao nekada vitezovi za Svetim gralom, jedni drugima saopštavajući šta su videli na tom putu.
Šetam ja tako Stokholmom, koji zapravo nije Stokholm, već Sremska Mitrovica, jer se nalazi na obali Save, i pun je arheoloških nalazišta, a nije ni Mitrovica, jer se sa jednog od bregova, kojih, kao što znamo, u Mitrovici nema, vidi Nojšatelsko jezero.
Moja prijateljica iz srednje škole, Vesna, sa kojom sam se, kako verujem, slučajno sreo, i sa kojom se preslišavam šta smo radili poslednjih trideset godina, pita me šta se to vidi u daljini, pokazujući na Nojšatelski zamak na obali jezera.
Pošto smo u Stokholmu, ja joj kažem da je to Nordtalje, nepostojeća stokholmska četvrt.
Onda šetamo dalje. Ja prepoznam svog bivšeg komšiju Vitoria, vlasnika picerije u prizemlju zgrade u kojoj sam stanovao, na nepostojećoj adresi Grev Digenson Gatan, i shvatim da je to zapravo režiser Roman Polanski, koji se tu svih tih godina skrivao. On promrmlja nešto o Centrali, na francuskom i, sav zbunjen, ode dalje.
Prijateljica i ja onda tražimo moj automobil koji sam ostavio na arheološkom nalazištu pretvorenom u parking obližnjeg kafića.
Ni parking ni kafić ne možemo da nađemo.
Nailazi autobus, i ona u njega ulazi. Autobus kreće, i ja tek tada vidim da na njegovoj tabli piše Centrala.
Čitajte Vladana Matića
Nebitna sećanja, 1990.
Časovnik za Mars, 1995.
Filmovi koje sam gledao, 1996.
Mape, 1998.
Album, 2001.
Šesta klima, 2003.
Zadaci iz ruskog, 2008.
Daleka ostrva, 2009.
3535 – slike iz istorije budućnosti, 2010.
Sklapanje pejzaža, 2011.
Metak od leda, 2013.
Detektiv Tezej i balada o putniku, 2014.
Putovanje u Semipalatinsk, 2018.
Zapisi iz Novog Saraja, 2019.
Izgubljeni grad, 2020.
Zgrada na kraju grada, 2021.
Šamar, 2022.
Završavanje dvadesetog veka, 2023.
Šangaj i pola sveta, 2024.
Peščanik.net, 22.08.2024.
