Svet je ono što jeste, a to znači skoro ništa. To je ono što je svakome od juče poznato, zahvaljujući sjajnom koncertu koji su u povodu atomske bombe započeli radio, štampa i informativne agencije.

Zaista, usred gomile, saznajemo da bilo koji grad prosečne važnosti može biti potpuno zbrisan bombom veličine fudbalske lopte. Američka, engleska i francuska štampa zasipaju nas elegantnim raspravama o budućnosti, prošlosti, pronalazačima, cenama, pacifističkom pozivu i ratnim posledicama, političkim posledicama, čak i o nezavisnom karakteru atomske bombe. Sažećemo sve u jednu rečenicu: mehanička civilizacija upravo je stigla do poslednjeg stupnja divljaštva. Moraćemo, u bližoj ili daljoj budućnosti, da biramo između kolektivnog samoubistva ili razumnog korišćenja naučnih dostignuća.

U međuvremenu, dopušteno je misliti da postoji nešto sramno u tome da se tako slavi jedno otkriće koje se najpre stavlja u službu najstrašnijeg uništavajućeg besa koji je čovek, uopšte, tokom vekova ispoljio. Ako se u svetu izloženom svim razdorima sile, nesposobnom za bilo kakvu kontrolu, ravnodušnom prema pravdi i jednostavnoj ljudskoj sreći, nauka posvećuje organizovanom zločinu, niko, nipošto, osim onih od nepokolebljivog idealizma, neće ni pomisliti da se tome začudi.

Ovakva se otkrića moraju zabeležiti, propratiti prema onome što jesu, i nagovestiti svetu ne bi li čovek stekao pravu predstavu o svojoj sudbini. Ali, obavijanje tih strašnih otkrića slikovitom ili humorističkom literaturom – to se nikako ne može podneti.

Već se nije lako disalo u ovom izmučenom svetu. I evo nam jedne nove teskobe koja ima sve izglede da postane konačna. Čovečanstvu se nesumljivo nudi njegova poslednja šansa. A i to može postati povod za vanredna izdanja novina. Ipak, to bi verovatnije morao biti predmet nekih razmišljanja i velike ćutnje.

Međutim, postoje i drugi razlozi da se s rezervom prihvati priča o anticipaciji koju nam nudi štampa. Kada vidimo da diplomatski urednik agencije Rojter najavljuje da to otkriće ruši ugovore ili čini preživelim i same postdamske odluke, da primećuje kako je svejedno da li su Rusi u Kenigsbergu ili Turci u Dardanelima, ne možemo se oteti pomislima o pravim namerama u tom lepom koncertu, dosta stranom naučnoj nesebičnosti.

Neka nas dobro čuju. Ako Japanci kapituliraju nakon uništenja Hirošime i zbog stida, svakako ćemo se tome radovati. Odbijamo, međutim, da iz tako teške vesti izvučemo bilo šta drugo do odluku da još energičnije govorimo u prilog istinskog internacionalnog društva, u kojem velike sile neće imati više prava nego male i srednje nacije i u kojem rat, nevolja okončana delovanjem čovekovog razuma, neće zavisiti od apetita ili doktrine neke države. 

Pred zastrašujućim perspektivama koje se otvaraju pred čovekom, mi još uočavamo da je mir jedina bitka za koju se valja boriti. To nije molba, već pravilo koje narode treba da uzdigne ka vladama, pravilo koje treba konačno odabrati između pakla i razuma.

 
Alber Kami, u časopisu Combat 8. avgusta 1945, dva dana posle bombardovanja Hirošime

Iz knjige Moral i politika, izdavač Ateneum

Peščanik.net, 06.08.2010.

Leave a Reply