Gde prestaje Zlo, a počinje ludilo? To nije lako ustanoviti ni kod pojedinca (pitajte svakog sudskog veštaka psihijatrijske struke), a kamoli kod većih grupa ljudi. Ima, doduše, jedno zdravorazumsko, mada nenaučno, pravilo: ako je lud na svoju štetu, onda je lud; ako je lud na tuđu štetu, onda je prevarant. To pitanje ima veze s poimanjem stvarnosti: neko se nakljuka LSD-a i uzleti s desetog sprata, jer misli da može da leti, toliko mu je lepo. Ne može da leti i to je sasvim jasno. Neko, pak, čak i bez pomoći psihoaktivnih supstanci, osnuje “Gardu cara Lazara”, preti da će osloboditi Kosovo i Legiju, tvrdi da ima atomsku bombu (možda i jedan od onih eliptona koje je Šešelju i Arkanu doneo njihov drug i brat Žirinovski) i diviziju vojske i to onda neke novine mrtvo ozbiljno prenose. Neki drugi sa naročitom upornošću ponavljaju da su “Kosmet i Metohija” srpski i da će srpski i ostati navek, pa neka bude što biti ne može. Bila bi to politika – kakva-takva – kad bi ti isti ljudi bili u stanju da objasne šta će sa kosovskim Albancima: da ih prevedu u “vjeru prađedovsku”; da ih pobiju; da ih proteraju preko Prokletija ili prognaju na Madagaskar? Kad ih to upitate, oni se uvrede, jer odgovor nemaju – ili ne smeju da priznaju čežnju u srcu. Uostalom – šta ima da pitate? To su neprijateljska pitanja.
Problem je u tome što ne može biti ono što ne biti može i tačka. Je l’ jasno, što reče Slobodan Antonić? Da može, onaj na LSD bi leteo okolo kao vrabac, hadžija iz Kuršumlije pio bi kafu i Jack Daniel’s sa Legijom u hotelu “Grand”, a Albanaca na Kosovu ne bi bilo uopšte i nijednog.
Stvarnost se, dakle, ponovo loše kotira u današnje vreme i to nas neprijatno podseća na minule godine. Sećamo se kako je pokojni Vukašin Šoškoćanin hodao po vodi kao Isus, pa su ga Tuđmanovi ljudi-žabe povukli za noge i udavili u Dunavu. Sećamo se kako su Šešelj i Mladić pretili da će raketama razoriti Firencu, Rim i – naročito, iz nekog razloga – Sikstinsku kapelu. Sećamo li se kako je “Grupa 69”, organizacijska jedinica Komande RV i PVO, rušila neprijateljske avione snagom misli i kako smo spremali Tesline “purpurne ploče” da sravnimo Evropu i Ameriku sa zemljom, čim u Rimskom bunaru udavimo Genšera li beše? Evo, pre neki dan onaj neokortikalni pukovnik Radišić opet smatra i ukazuje na Palminoj televiziji. Sećate li se kako smo s nadom oslanjali uho na tlo i gledali sa Zvezdare preko Banata kada će se u oblaku prašine i tutnjavi kopita pojaviti oni grdni eskadroni kozačke konjice koje je brat Radovan tada pozvao u pomoć napaćenom nebeskom narodu? Sećate li se kako ste se skrivali po kućama i podrumima kad vam je televizor objasnio da je pomračenje Sunca opasno po život?
Uporno i sistematsko (u Polonijevom smislu) poricanje stvarnosti ili je znak psihopatoloških promena, ili je prevara. Slično je i s moralnim normama: pokojni Nikola Milošević svojevremeno, na vrhuncu svoje intelektualne snage, upozoravao je i na primerima dokazivao da uporno i sistematsko kršenje moralnih normi i elementarnog sistema vrednosti vodi u psihotičke promene. Uzmimo Skupštinu Srbije čije dostojanstvo i smisao postojanja radikali gaze iz dana u dan, uporno i sistematski: pre neki dan reklamirali su knjižurinu svog lidera na način nepodnošljivo bezobrazan i opscen. Tu knjižurinu, čiji skaredni i uvredljivi naslov odbijam da navedem, donosili su na govornicu, stavljali ispred sebe i citirali. Imali su partijsku zadatak da taj isti skaredni i uvredljivi naslov pomenu što više puta, bez obzira na kontekst i dnevni red, koji je ionako zaboravljena kategorija u toj skupštini. Knjigu su ostavili na govornici kao provokaciju, a onda je Aleksandra Jerkov došla, uzela knjigu i spustila je na pod, da bi zatim radikale upozorila na elementarni red i pristojnost. Indignirani Toma Nikolić je onda gđici Jerkov zamerio na oblačenju (inače veoma pristojnom, za razliku od nekih), pa je ispalo da joj se uzima za otežavajuću okolnost to što je mlada i zgodna – za razliku od nekih.
E, sad: postavlja se osnovno polazno pitanje u ovakvim stvarima – da li oni stvarno veruju u to što pričaju? Da li hadžija iz Kuršumlije stvarno ima elipton ili atomsku bombu kod kuće i diviziju u pripravnosti, a ako ima – šta je do sada čekao? Da li Koštunica i Samardžić stvarno misle da će Kosmet i Metohija ostati deo Srbije, kao što su mislili da se Crna Gora nikad otcepiti neće? Da li Toma i kompanija stvarno misle da je Boris Tadić ustaša, a Nataša Kandić to isto, samo još gore, a da će Voja Šešelj razbucati Haški tribunal k’o svinja masnu torbu i onda se trijumfalno vratiti ovamo da nam se svima najebe majke? Voja Šešelj to očigledno misli, ali on je drugo, kao i Đorđe Vukadinović koji, kako izgleda, zaista misli da su Čeda i Čanak opasniji od neonacista i domaćih ljotićevaca. To se čini sasvim izvesnim, jer je reč o čoveku koji pokojnog Dragana M. Jeremića smatra za moralni i intelektualni autoritet, jer nikada nije pročitao “Čas anatomije” Danila Kiša (Đorđe, to jest; Dragan je čitao).
Tu se vraćamo na početak: ko je ovde lud? “Geda ili mi što se bavimo Gedom?”, što reče Đorđe Balašević u svojoj kritičkoj biografiji Slobodana Miloševića, delu klasičnom i neprevaziđenom. Znate, kad neko pobije devet ljudi iz dvocevke odvedu ga psihijatrima koji nađu da nije uračunljiv, pa ga zatvore u gumenu sobu. Kad neki godinama pokušavaju da nas uvere da treba da uzletimo s desetog sprata ako smo pravi Srbi i patriote, a čak nam ni LSD nisu dali, onda je tu neko lud – mi ili oni. Ama su oni stalno ludi na svoju korist, a na našu štetu, što neizbežno izaziva određene sumnje. Na primer: da se samo prave ludi, jer je to društveno-politički poželjno i popularno, a nije da nema i nekih para i vlasti…
Uostalom, oni od nas očekuju da budemo budale jer smo Srbi, a Srbin se ne može biti ako se sumnja u radikalske i druge deesesovske ludosti. Ergo, duševno zdrav Srbin ne može biti Srbin, uče nas naše dične vođe. Ko ne veruje, neka proba da im postavi neko elementarno zdravorazumsko pitanje. Biće proglašen za “ustašu”, “mundijalistu” (mada ga fudbal ne zanima), “građanistu”, “ekstremistu” ili barem “misionarsku”, dakle nepoštenu inteligenciju.
I tu dolazimo do druge zdravorazumske pouke: u kontaktu s ludima nikako ne padati u zbunjenost, inače dolazi do posledica kojima već svedočimo.
Danas, 19.11.2007.
Peščanik.net, 18.11.2007.
