Zaljubljena u Ljubljansku ulicu

Komšiluk u kojem sam odrasla – okvirno Zvezdara, najšire shvaćeno Đeram/Cvetkova pijaca/Južni Bulevar/Novo groblje temeljno je promenjen u zadnjih pola veka: mnogi delovi su neprepoznatljivi, neki naprosto više ne postoje. Mnoge ulice menjale su imena i ranije. Pojavila su se nova naselja tamo gde su bila polja, recimo Šumice. Ulica na kojoj sam najduže živela, Bulevar Revolucije, za moju baku je uvek bila Aleksandrova. Sada je za mene još uvek Bulevar, premda se vratila Aleksandru. Grobljanska je postala ulica Svetog Nikole, iz meni nepoznatih razloga. Zapravo mi uopšte nije jasno zašto bi svecu bila potrebna ulica (i obrnuto), ako već nije reč o njegovom/njenom legendarnom putu? Urbana onomasiologija jednako je arbitrarna kao i ostale. Tako se Sveti Nikola ukršta sa Veljkom Dugoševićem, Dimitrije Tucović sa Hadži-Mustafom i slično. Najotmeniji pesnici, kao Laza Kostić i Milan Rakić, imaju ne posebno spektakularne ulice na Zvezdari: no, Koroščeva vila i Šesta gimnazija malo poboljšavaju Rakića.

U tom komšiluku je i Ljubljanska ulica, kojoj će sada pametnjakovići promeniti ime, jer nije „naše“: bilo je, pa više nije, što deluje traumatično na istorijske nerve ovih nežnih duša. Oni reaguju na svaku promenu, zadrhte pri svakom menjanju značenja i uopšte pokazuju izuzetnu osetljivost, ali ne za ljude. Ti gospodari uličnih imena naravno ne misle na uređenje ulica, recimo za invalide, decu i bicikliste, baš ih briga kako se gradi ako im se to plaća, boli ih štikla za led, kanalizaciju, smrad ili štagod drugo što može uništavati život građana. Kad treba, uvali im se bager, pa nek’ se žale, zapale im se krovovi, više kao opomena, svašta se još može smisliti. Neko se eto setio i nama tuđih imena. Ne može im se suprotstaviti ničim, sem savršeno besmislenim ličnim sećanjem. To ću upravo učiniti.

U danima moje rane mladosti, pre škole i u osnovnoj, moja je baka svaki dan ujutro kuvala za svog brata, a u podne za nas. Prvo je bilo jauzn (užina, osiječki sleng), drugo ručak zaposlenih oko četiri popodne. Bakin brat Sava imao je radionicu na uglu Đurićeve i Grobljanske ulice, preko puta (dijagonalno) kafane „Zapis“, koja još postoji. Kao krojač isključivo za gospodu, Sava je predstavljao jednu porodičnu krojačku liniju, dok su drugi bili Simići. Treća generacija nije nastavila tu isključivo mušku liniju ni kod Kalenića ni kod Simića, ali je ženskih amaterki bilo na obe strane – na našoj kod Išpanovića, Kojića, Popovića i Slapšaka. Simići su bili uspešniji: Braca mi je sašio nekoliko nezaboravnih komada, naročito tamnoplavi mantil u mornarskom stilu, druga faza kreatora Kureža (sećate se svemirskih modela?). Baka je pravilno zaključivala da niko Savi ne može da donese slavonsku hranu koju je ona spremala – pajšl (paprikaš sa plućima), noklice sa kupusom, šufnudle, granatir-marš i sličnu zdravu hranu. Sava je kao najmlađi brat uživao bakino obožavanje bez granica. U radionici je prevladavao miris vunenog štofa peglanog pod mokrom krpom, sve dok jauzn ne bi stigao u plavoj šerpici. Sava bi jeo, baka čekala, onda bi malo popričali, i baka i ja bismo krenule nazad. Tamo smo uvek odlazile istim ulicama – strma Tršćanska, zimi jako klizava, pa preko Dimitrija Tucovića na Krfsku, i onda još malo uzbrdo. Nazad je uvek bilo mnogo zabavnije: napravile bismo svaki put drugačiji krug, gledale kuće i birale u kojoj bismo živele. Gore nad grobljem bilo je mnogo malih ulica prema vrhu Zvezdare, pa zatim prema bolnicama, prema đačkom domu i nazad, pored crkve Lazarice pa po Domanovićevoj, punoj lepih kuća. Moje omiljene bile su jedna sa baštom u Mehmed Sokolovićevoj i jedna u Ljubljanskoj. Kad bismo se vratile, baka bi opasala kecelju i počela kuvati hranu kakvu je zahtevala moderna porodica, naročito od nje prezreni „srbijanski“ deo: uživala je u prevarama jedno-za-drugo, koje je njena veština kuvanja omogućavala.

Zvezdara nikad nije bila elitna, ali je zato bila raznolika, sa mnogo romskih dvorišta i nekoliko sasvim legendarnih kafana. Tu se najlakše doseljavalo, otuda šarenilo. Naša rodbina, poterana iz Osijeka 1941, naselila se na gornjem delu iznad groblja, i na drugom delu, prema ulici Vojislava Ilića, zatim neki u Domanovićevoj i oko Cvetka. Svi na Zvezdari. U mom ponavljajućem snu bih otvorila vrata na onoj kući u Ljubljanskoj ulici i našla bih se na ivici klifa: dole je bilo Egejsko more.

Iz svega rečenog, bez ikakvog povezujućeg toka i centralne poruke, bez ikakvog prava i osnove, čini mi se da će mi sa brisanjem imena Ljubljanske ulice neko nešto oteti – ponajmanje zato što već dugo živim u Ljubljani. U mnogim su gradovima nestali, grubo zamenjeni, srušeni i preimenovani prostori mojih uspomena ili onoga što sam zamišljala kao mogućne uspomene. Nije li mnogo strašnije što više nema kuće Stanislava Vinavera, koga sam se jako plašila kad sam imala četiri godine i stanovala preko puta u Đakovačkoj ulici? Da li će Tršćanska ulica sačuvati ime? Krfska, Kajmakčalanska i Bregalnička će sigurno ostati, Đakovačka je sumnjiva. Đevđelijska i Preševska? Ko zna, možda zbog teritorijalnih ambicija… Jedno je sigurno: gradski preimenovatelji imaju razloge koji su zapravo još neuporedivo labaviji i besmisleniji od mojih. I zato imam pravo da ih prokunem za svako ime promenjeno zbog nadute gluposti, a ne zbog šašave veselosti.

Peščanik.net, 03.08.2020.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Ulice i spomenici

Dejan Ilić – Kada progovori istorija

Srđan Milošević – Sokačko pujdanje

Saša Ilić – Blagoje Preteča

Dragan Markovina – Imena ulica i kisela grožđa

Krokodil – Peticija protiv progona kritičkih istoričara