šuta ruža u pupoljku
Foto: Predrag Trokicić

Neka bude da je sve što vesići, škulići i ostali tvrde o raznim jovovićima tačno. Dakle, ima zlikovaca što su se ogrešili o čitav jedan narod ili narode. Dogodi se da izmaknu sudskim gonjenjima i propisanim kaznama za svoja zlodela. Pravda vapi da se ispuni. U svoje ruke uzme je pojedinac i poravna račune. Kroz pojedinca, reći će vesići i škulići, zločincu je tako presudila – ni manje ni više – nego sama istorija. Naravno, ima zločinaca koje nikada nije stigla ruka pravde. Da li to vesići i škulići hoće da nam kažu da je njima, tim zločincima, istorija oprostila? Ili da je recimo po Miloševića došla u vidu smrti u zatvorskoj ćeliji u Hagu? Sumnjam di bi to hteli da kažu. Ali, kako vesići i škulići prepoznaju istoriju na delu? Otkuda im tako snažno uverenje da su oni i istorija istomišljenici?

Na ovo pitanje radoznali čitalac mogao bi da potraži odgovor u jednoj kratkoj polemici na sličnu temu iz septembra 2018. Na stranama Politike mišljenja su tada razmenili pravnici Ivan Janković i Milan Škulić. Stvar se ticala Karađorđevog oceubistva i bratoubistva. U stalnom dosluhu sa istorijom, Škulić se napregao da objasni da reč nije bila ni o oceubistvu ni o bratoubistvu, nego naprosto i očigledno o državničkim i pravednim činovima. Janković je pak pokazao da se za prvo ne može ništa tvrditi jer se zapravo o tome ništa pouzdano ne zna, dok bi se za potonje, na osnovu izvora, jasno moglo zaključiti da je zlodelo, bez mnogo veze sa pravdom i državom. Za oceubistvo Janković još kaže, sve i kada bismo tačno znali šta se dogodilo i da li je reč bila o ocu ili očuhu, opet se to ne bi moglo dovesti u vezu sa borbom protiv Turaka, naprosto zato što se dogodilo 1796. godine.

Ali, decenija gore ili dole škulićima ni onda kao ni danas ne znači mnogo. Šta su decenije za osobu koja je na ti sa istorijom. Hajde onda da im, vesićima i škulićima, za trenutak priznamo neprihvatljivo – da je njihovo mišljenje na ravnoj nozi sa istorijskim. Oni bi onda, a vesići pogotovo, morali još da nam kažu zašto su ulicu Blagoja Jovovića smestili praktično tik uz Šilerovu. Da li se ovim preimenovanjem zemunske ulice Zagorske u Jovovićevu želi nešto reći i o ubistvima iz neposredne domaće istorije? Kada se kaže Šilerova, čitalac trenutno i nepogrešivo ima samo jednu asocijaciju – zemunski klan i atentat na Zorana Đinđića. U Šilerovoj se nalazio štab u kome je ubistvo organizovano. Kada ulicu Blagoja Jovovića smestite blizu Šilerove, šta hoćete da kažete žiteljima Srbije o 12. martu 2003? Da li je i tada progovorila istorija? Da li su i tada atentatori uzeli pravdu u svoje ruke? Šta su vesići imali u glavi kada su ulicu Blagoja Jovovića smestili u Zemun, pored Šilerove?

Kada u decembru 2019. Vesić daje predlog da se preimenuje Zagorska, on to čini na kraju procesa u kome je nizu ulica u Zemunu dat novi naziv. Nije nezanimljivo proći kroz taj spisak. Čitalac će brzo shvatiti da je većina ulica dobila ime po glumcima i glumicama, te po ponekom fudbaleru. Kada baci pogled na mapu Zemuna, čitalac će još videti da su ulice grupisane tematski. Vrlo blizu nekadašnje Zagorske ide ulica Vojnički put 2, iz koje kreću, vrlo inventivno, Vodnička, Zastavnička, Poručnička… sve do Admiralske. Meni je posebno drag, odmah pored Zagorske, venac ulica Elvisa Prislija, Usnije Redžepove i Renartove, koje se sve seku i ulivaju jedna u drugu – kako i dolikuje pravcima čiji su ovi muzičari ikone. Ima tu, u blizini, i blok ulica nazvanih prema velikim bitkama: Solunska, Kumanovska, Ivankovačka. Sama Zagorska, pak, nalazila se, sasvim prikladno u klupku Sremske, Banijske, Ličke, Bačke. Čitalac se sada pita, ako priznamo vesićima i škulićima da sve znaju o istoriji i pravdi, kakvo svetlo na događaj iz marta 2003. baca ulica Blagoja Jovovića u blizini Šilerove (spaja ih ulica kosovskog junaka Stefana Musića)? To jest: zar nije Jovović mogao dobiti ulicu negde drugde?

Da me čitalac ne shvati pogrešno: zaista ne marim za preimenovanje ulica. Oduvek je bilo i biće budala koje veruju da kroz njihove odluke progovara istorija. Ali, čak bi i budala na javnoj funkciji morala voditi računa šta pravi od istorije svojim odlukama.

Peščanik.net, 04.08.2020.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Ulice i spomenici

Svetlana Slapšak – Zaljubljena u Ljubljansku ulicu

Srđan Milošević – Sokačko pujdanje

Saša Ilić – Blagoje Preteča

Dragan Markovina – Imena ulica i kisela grožđa

Krokodil – Peticija protiv progona kritičkih istoričara


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)