Natpis na zidu: Serbia = Sparta (what?)
Foto: Slavica Miletić

O ideji promene naziva beogradskih ulica razvila se, najpre, rasprava, pa je iz nje izrasla veoma uznemirujuća haranga protiv istoričarke Dubravke Stojanović. Glavnu boju toj novonastaloj situaciji daje do sada zaista retko viđen spoj verbalne agresivnosti i konfabulacija nastalih povodom stava koji je u jednom intervjuu iznela ova istoričarka, u vezi sa idejom da navodni atentator na Antu Pavelića, Blagoje Jovović, dobije ulicu u Beogradu. Naglasivši nesporno monstruozni karakter zločina za koje je Pavelić odgovoran, Stojanović se izričito suprotstavila jedino ideji da navodnog atentatora na Pavelića treba javno proslavljati dodeljivanjem njegovog imena jednoj beogradskoj ulici:

„Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike“, dodajući još i da „slaviti njegovog ubicu i to na ulicama glavnog grada je poruka da, u slučajevima kada pravda nije bila dostižna, imamo pravo da je sami sprovedemo oružjem. To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljene osvete, principa ‘oko za oko’ i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno“.

Kako je iz ovih reči izveden zaključak da njihova autorka saoseća sa Pavelićem, brani Pavelića, zagovara ustaštvo (da ne nabrajam ostale zaista bizarne umotvorine) ne bi bilo lako shvatiti izvan konteksta u kojem je dozvoljeno i prihvatljivo na najbesramnije načine krivotvoriti nečiji stav, sa jedinim ciljem da se stvori atmosfera za javni linč kritikovanog. Nepotrebno je, nadam se, objašnjavati da Dubravka Stojanović ovde 1) nije načinila niti jednu referencu na lični odnos prema Pavelićevoj sudbini (a pripisuje joj se tobožnje saosećanje), 2) zauzima načelan stav koji odbacuje atentat i uopšte nasilje kao oblik borbe za pravdu i, najvažnije, 3) nedvosmisleno osuđuje glorifikaciju, slavljenje i komemorisanje atentata i atentatora što, prema njenom shvatanju, predstavlja rđavu društvenu praksu sa negativnim i potencijalno veoma opasnim društvenim posledicama. Ništa u iznetom stavu ne vodi zaključku da Stojanović, makar i ne hoteći, staje na stranu ustaških zločinaca ili, pak, sa njima saoseća.

Što se tiče odnosa prema Paveliću svaka insinuacija da bilo ko od istoričara, intelektualaca ili pojedinaca uopšte, leve ili liberalne orijentacije, ima simpatije prema bilo čemu što on personifikuje maligna je podlost i najnedostojnija provokacija. Takve optužbe su sokačko pujdanje i intelektualno samodiskreditovanje najnižeg ranga. U pogledu načelnog odbacivanja nasilja kao sredstva postizanja pravde u raspravi bi se moglo štošta nijansirati, ali to ostavljam za neku drugu priliku. Konačno, ostaje pitanje opravdanosti oficijelnog pozitivnog vrednovanja (kroz razne oblike javnih priznanja) nasilnog akta, kojim se „pravda uzima u svoje ruke“, onda kada je drugim načinima nedostupna. Ovo poslednje, istina povezano sa prethodnim, naročito je aktuelno u konkretnom slučaju.

Na načelnom nivou neminovno se otvara pitanje šta je sadržaj pojma pravde, univerzalno ili u konkretnom kontekstu. Pošto ovo nije ni povod ni mesto da se ta tema naširoko razvija, potrebno je samo reći da će taj sadržaj zavisiti od filozofskog i ideološkog modela koji se usvaja kao intelektualna, odnosno politička platforma. Jasno je da će revolucionarna platforma nasilje umeti da posmatra u afirmativnom vrednosnom okviru, dok će (nazovimo to tako) nerevolucionarna nasilje odbacivati. Jedna ili druga platforma nam se mogu sasvim legitimno činiti ispravnom ili neprihvatljivom, ali konfabulatorsko falsifikovanje, učitavanje i dopisivanje u funkciji javnog diskreditovanja ne samo ideja već i ličnosti koja zagovara ideje koje su nekome strane predstavlja zaista odvratnu niskost.

Suštinski sukob je ovde koncepcijski, a ta koncepcijska razlika poslužila je nacionalističkim krugovima za sramno diskreditovanje zasnovano na bezočnom podmetanju. Dubravka Stojanović je istupila kao glas građansko-liberalne koncepcije, pacifističke, nenasilne. Nasuprot toj koncepciji nalaze se zagovornici permanentne nacionalne mobilizacije za srpsku konzervativnu revoluciju. Oni traže inspiraciju za agresivni naboj gde god je to moguće, nastojeći istovremeno da beskrupuloznim javnim delovanjem zatru svaku kritiku koja ukazuje na nesolidnost temeljnih motiva takve „nacionalne akcije“ usmerene danas protiv navodnih neprijatelja tobože vazda ugroženog Srpstva. Jedini kriterijum ispravnosti i apsolutna indulgencija je – „srpsko stanovište“. (Otuda će i izvesni kritički intonirani komentari ovdašnje desničarske inteligencije usmereni ka, primera radi, Nediću ili Ljotiću često biti praćeni empatičnim razumevanjem zbog njihovog „teškog položaja“, a redovno neuporedivo blaži u poređenju sa otrovom koji se izliva prema onima koji ne pripadaju panteonu srbujućih.)

Kao indikator koliko je licemerna i podla ova tabloidno-režimska i ina nacional-dušebrižnička haranga može da posluži i jedan veoma rečit primer. U delu naše javnosti, koji se sa osobitom strašću ostrvio na Dubravku Stojanović (još jednom treba podvući – zbog nečega što ona nije izgovorila), naročitu i sve veću popularnost uživa Milan Stojadinović, čovek koji je baš sa Antom Pavelićem u jednom periodu emigrantskog života održavao komunikaciju, što je kulminiralo njihovim međusobnim sporazumom 1954. godine o podeli Bosne i jadranske obale i stvaranju Velike Hrvatske i Velike Srbije. (I o tom se sporazumu danas pletu razne legende kojima je cilj da se Stojadinović opravda – jer je on ipak bio srbujući, srpskostanovišni, pravi srpski, a ne „slučajni“ Srbin.)

No, tom i takvom Stojadinoviću, „kontroverznom“ još iz vremena kada se nalazio na čelu vlade Kraljevine Jugoslavije, jednom od najvećih korupcionaša međuratne epohe, sa izrazito diktatorskim sklonostima, baš je premijerka Brnabić, prilikom posete Argentini, položila cveće na grob. U Informeru tada nije osvanuo naslov koji bi (uz neku raskošnu aluziju na hrvatsko poreklo premijerke) sadržao, na primer, i informaciju da je Brnabić „položila cveće na grob Srbina po Pavelićevoj meri“ (ili nešto u tom stilu). Umesto toga, obavešteni smo iz provladinog tabloida samo da je „Brnabić u Argentini posetila grob Milana Stojadinovića“. Takođe smo saznali da je, presedajući sa premijerske funkcije na predsedničku, Vučić svojoj naslednici u Nemanjinoj poklonio knjigu o – Milanu Stojadinoviću (za kojeg do tada, siguran sam, Brnabić nije ni čula, a za kojeg Vučić smatra da je „najbolji od Srba“). Ne treba posebno naglašavati da se niko od dežurnih srbujućih Srba nacional-dušebrižnika i tragača za Pavelićevim saveznicima u današnjoj Srbiji tim povodom nije kritički oglasio.

Ukratko, dakle, ispada da sporazumevanje Stojadinovića sa Pavelićem u emigraciji nije za moralnu osudu niti dovoljan razlog da se uzdrži od glorifikovanja Stojadinovića isključivo kao „finansijskog genija“, pa čak i „najboljeg Srbina“, dok stav da jednog navodnog atentatora, kontroverzne ratne prošlosti, nema nikakvog smisla slaviti dodeljivanjem ulice u glavnom gradu – predstavlja strašno nacionalno posrnuće?! I na ovom primeru se jasno vidi da nacional-dušebrižnike ne obavezuje logičnost i konzistentnost sadržaja niti ma koji drugi obzir. Računa se samo „ispravnost“ nacionalnog stanovišta, u večnom nesvetom ratu protiv svega što nije u skladu sa zaumnom vizijom homogenizovanog svetosavskog Srpstva, ujedinjenog u državoidnom zabranu, skrojenom po aršinima uskogrudog etnocentrizma u kojem nema mesta za bilo šta univerzalno.

Atentat na Pavelića, o kojem je ovde reč, u pojedinim komentarima upoređivan je sa atentatom na Hitlera, koji je izvršio Klaus fon Štaufenberg. Ta analogija je zavodljiva i možebiti najsmislenija, tim pre što, osim čina atentata na koji su se i Štaufenberg i Jovović opredelili, oba „junaka“ imaju i vrlo problematičnu ratnu prošlost. Međutim, u istoriji je kontekst zaista sve: Štaufenberg je pokušao atentat na Hitlera kada je ovaj bio još uvek na veoma moćnoj poziciji (iako je postajalo sve jasnije da Nemačka rat gubi, što takođe treba uzeti u obzir). Eventualna pogibija Hitlera u tom trenutku imala bi dalekosežne posledice.

Pa ipak, teško je odupreti se utisku da je i proslavljanje Štaufenberga, istini za volju, u najmanju ruku problematično. Izvesnu moralnu satisfakciju zbog svog postupka zaslužuje, ali sve u čemu je učestvovao do tada, njegova nacistička uverenja i verno služenje u Vermahtu (uz neslaganje oko metoda, a ne oko suštine nemačke nacističke ideologije i politike) čine da je njegova istorijska uloga kao atentatora na Hitlera precenjena. Još jednom – to što je učinio je relevantno, budući da bi uspeh tog poduhvata nesumnjivo skratio rat i umanjio broj žrtava, ali dodeliti mu nekakvo naročito mesto u kulturi sećanja i nazivati ulice ili druge objekte po njemu je, jednostavno govoreći, prenaglašeno i refleks je tužne činjenice da ozbiljnijeg otpora nacizmu u samoj Nemačkoj nije bilo.

Vraćajući se poređenju slučaja Štaufenberga i Jovovića, treba ukratko razviti i argumentaciju koja se tiče značaja dva atentata. Prema francuskom istoričaru Mišelu Vinoku istorijski događaj nije svaki događaj iz prošlosti. Da bi se radilo o istorijskom događaju potrebno je da ono što se dogodilo poseduje određene kvalitete: iznenadnost javljanja, snažan intenzitet, širok odjek, kreativnu snagu. Ukratko, istorijski događaj poseduje izražen značaj, sposobnost da proizvodi posledice (makar potencijalno). U slučaju atentata na Pavelića, za razliku od Štaufenbergovog slučaja, to izostaje i istorijski značaj ovog događaja je, objektivno, neznatan: nijedan novi zločin nije sprečen, nijedan zločinački poredak uzdrman, nijedan dan ratnih stradanja nije izbegnut. Kao istorijska činjenica osveta (koja je isključivo to, bez ikakvog drugog dometa) nesporno može biti simpatična, ali nije čin koji treba proslavljati na način da se akteru osvetničke akcije oficijelno ukazuje čast u javnom prostoru. Nadalje, nije svejedno da li se o davanju objektima u javnom prostoru imena po određenim ličnostima i povodom njihovih postupaka odlučivalo 1880, 1950. ili se to čini 2020: te epohe nemaju isti senzibilitet i ono što je imalo smisla i bilo „normalno“ decenijama ranije, danas se opravdano smatra spornim, jer su vrednosni standardi, a naročito vrednosni tretman nasilnog akta, neminovno drugačiji. Konačno, mora se i dobro odmeriti da li je opravdano – čak i ako simpatišemo postupak nekog „osvetnika“ – zanemariti sveukupni kontekst pojedinca koji odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke. Jovović je daleko od svake neupitnosti, budući pripadnik po zlu čuvenih četničkih jedinica Baja Stanišića.

Neophodnost zakonitog postupanja, koja je pravilo, razume se, trpi izuzetke. Oni se, naravno, odnose na izuzetne prilike (ratovi, ustanci, slom režima, revolucije) kada se ovi izuzeci manifestuju kao nešto istorijski relevantno, herojsko, čak sadržeći i element požrtvovanosti. Istina, u okolnostima koje nisu izuzetne može se takođe dogoditi da je, iz čitavog niza razloga, posezanje za određenim ekstralegalnim postupcima potrebno, zarad nekog pragmatičnog interesa ili interesa pravde, što je prihvatljivije. Mnogi pojedinci, koji bi u pomenutim izuzetnim vremenima bili kandidati za eponimne heroje raznih objekata u javnom prostoru, angažujući se u drugačijim okolnostima na zadacima podzemnih namirenja dugova, koje vrše razne tajne službe i organizacije, ostaju skriveni u senci zakulisnih državnih poslova, svesni da se „po njima ništa neće zvati“. Drugačije rečeno, nazvati ulicu imenom pojedinca koji je izvršilac atentata isključivo osvetnog karaktera nerazumno je iz istog razloga iz kojeg bi bilo apsurdno dati nekom gradskom skveru naziv, na primer, Trg Udbinih agenata i tako odati počast onima koji su po belom svetu gonili kvislinge utekle od sudske pravde (što Udbini agenti jesu činili).

Jasno je da politička i intelektualna javnost, kojoj je etnički kriterijum bit političke legitimacije, želi nacional-revolucionarnu državu i društvo pod stalnom tenzijom i sa stalnim progonom navodnih unutrašnjih neprijatelja. To je opsadno stanje čitavog društva, praćeno agresivnim, netrpeljivim, voluntarističkim i paranoidnim konceptom države. Jedina razlika unutar širokog nacionalističkog bloka je oportunizam njegove vladajuće varijante. Danas je na udaru tog jedinstvenog istorijskog bloka Dubravka Stojanović, uskoro će to biti neko drugi, ali će uvek i nepogrešivo biti prepoznat novi „ljubitelj Pavelića“, „autošovinista samoporicatelj“, ili već neka druga iščašena konstrukcija, koja podrazumeva da ništa što ne prihvata etnički kriterijum kao merilo svih stvari nema pravo na postojanje, još manje na slobodno izražavanje.

Peščanik.net, 03.08.2020.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Ulice i spomenici

Dejan Ilić – Kada progovori istorija

Svetlana Slapšak – Zaljubljena u Ljubljansku ulicu

Saša Ilić – Blagoje Preteča

Dragan Markovina – Imena ulica i kisela grožđa

Krokodil – Peticija protiv progona kritičkih istoričara


The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)