Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Pobuna u Americi je slična onoj u socijalističkim zemljama po tome što je cilj da se uklone istorijske laži. Ili, drukčije rečeno, da se i nazivima ulica i spomenicima iskazuje istorijska istina. Isto važi i za zastave, nazive klubova i slično. To nije jednostavno jer – šta je istorijska istina?

Uzmimo da je to zapis o tome kako su se stvari dešavale. Tako da bi istorija skupljala sve. Recimo, država Misisipi je imala zastavu na kojoj je bila i ratna zastava Konfederacije. To je sada uklonjeno. Zašto? Praktično iz istog razloga iz kojeg su uklanjani spomenici po Sovjetskom Savezu i u istočnoevropskim sovjetskim zemljama. Ne zato što nisu istorijske činjenice, jer naravno da jesu, već zato što ne izražavaju istorijsku istinu. Mada je zapravo jasno da su sasvim u skladu sa istorijom tako kako se ona zaista događala. Što je otprilike argument onih koji se zalažu za to da se ne uklanjaju spomenici iz vremena ropstva. A naravno da nema razloga zašto bi samo ta nepravda bila razlog da se uklanja sve ono što je ne osuđuje. A nepravdi koje nazivi, spomenici i druga obeležja ne osuđuju, a ponekad ih i veličaju, ima mnogo i raznih vrsta.

Uzmimo, opet, da se sve uskladi sa interpretativnom istorijom. Koja bi to interpretacija bila? Opet, jedna mogućnost je ono što se događa u Beogradu. Mi smo, recimo da pođete od toga, veliki narod, ali se to na ulicama i trgovima našeg glavnog grada ne vidi. Pa je potrebno promeniti nazive ulica i podići nove spomenike. Jer, recimo, jeste Beograd bio glavni grad Jugoslavije, ali toga se oslobodio. A to se ne vidi dovoljno. Uz to, Jugoslavija je bila aberacija, i zapravo okupacija, srpskoj je istoriji mesto na ulicama i trgovima Beograda.

Ali to nije u skladu sa istorijom tako kako se događala. Istorijski revizionizam svejedno mora da se uskladi sa pozitivizmom. U američkom slučaju, uostalom kao i u sovjetskom, cilj jeste odnosno bio je da se promenama u nazivima ulica i u spomeničkim izgledima gradova upravo istakne istorijska nepravda. Recimo, spomenik generalu konfederalne vojske uklanja se kako bi se stalno podsećalo na to da je tu dugo posle ukidanja ropstva stojao spomenik generalu koji se borio da se sačuva ropstvo, pa je taj spomenik konačno uklonjen, kao i ropstvo, a kao što bi trebalo ukloniti i sve njegove posledice. Tako da spomenik tumači istoriju svojim neprisustvom.

Slično je i sa zastavama, nazivima ulica i svime što je proizvod pozitivne istorije. Novo tumačenje je usklađeno sa pozitivnom istorijom, s tim kako su se stvari događale. Revizionizam i pozitivizam su usklađeni, onoliko koliko je to uopšte moguće. Moglo bi da se iz sećanja izgubi to da je taj spomenik bio i ostao toliko dugo tu zato što se težilo nekoj vrsti pomirenja sukobljenih strana, zaista na štetu onih koji su trpeli ropstvo. Tako da je potreban muzej i sve ostalo što bi moglo da sačuva sećanje.

U beogradskom slučaju to nije ni motivacija niti obrazloženje. Menjaju se nazivi ulica zato što nedostaje reciprocitet. Ako u mestu tom i tom nema beogradske ulice, zašto bi u Beogradu postojala ulica s nazivom tog mesta? To je neka verzija srpskog stanovišta. Ako vi ne čitate naše pisce, mi nećemo vaše. Nećete ćirilicu, nećemo ni mi latinicu.

Tu nije reč o istorijskoj istini već o politici. Zašto je onda potrebna sva ta uzvišena, patriotska retorika? To zapravo i nije baš teško razumeti. Ljudi koji su na vlasti u Srbiji su na tom političkom poslu decenijama, s katastrofalnim rezultatima. Sa javne tačke gledišta. Reč je o veoma uspešnim ljudima, sa svakog stanovišta. Zemlja propada otkad su oni počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako?

Tako što će se građani pretvoriti u navijače. Tamo su neprijateljski timovi koji su, zapravo, tu među nama, recimo na imenima ulica i na praznim trgovima, i mi bi trebalo da podržimo naš tim koji bi da nas svih njih oslobodi, za početak promenom imena ulica i podizanjem spomenika iz slavne prošlosti. To traje veoma dugo, ali je postalo način vladanja od kraja osamdesetih godina, kada su na vlast došli oni koji se samo drže srpskog stanovišta.

To je otprilike razlika između istorijskih promena u socijalističkim zemljama i u Americi danas, i ovog politizovanja istorije čiji se novi čin upravo odigrava u Beogradu.

Novi magazin, 10.08.2020.

Peščanik.net, 11.08.2020.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Kada progovori istorija

Svetlana Slapšak – Zaljubljena u Ljubljansku ulicu

Srđan Milošević – Sokačko pujdanje

Saša Ilić – Blagoje Preteča

Dragan Markovina – Imena ulica i kisela grožđa

Krokodil – Peticija protiv progona kritičkih istoričara