Zašto minimalna zarada nije zarada za život (a mogla bi da bude)

Ni ove godine nema neizvesnosti, jedini centar moći još u julu je rekao da će minimalna zarada u 2023. godini biti 40.000 dinara, i teško da će se od toga odstupiti. Ako se i odstupi, neće za mnogo. Nije jasno koji su ekonomski pokazatelji takve odluke, još manje koji su socijalni razlozi, ali to nije ni važno. Mnogo godina unazad takozvani pregovori o visini minimalne cene rada, na osnovu koje se utvrđuje minimalna zarada, bili su samo igrokaz. Stvarna cifra se određivala negde drugde, a takozvani „socijalni partneri“ bili su samo nemi svedoci odlučivanja od strane funkcionera koji ni približno nema nadležnosti za tako nešto.

Minimalna zarada regulisana je Zakonom o radu na užasan način, i taj problem već je bio predmet analize puno puta unazad. Ovako kako je regulisana, ona jednostavno ne može biti dovoljna za dostojanstven život. Vezana je za minimalnu potrošačku korpu, tu izmišljenu statističku kategoriju kojoj je cilj da se siromaštvo opravda siromaštvom.

Poslodavci kukaju na „nerazumne poreze i doprinose“. To je jedino što im smeta da se i oni više založe za povećanje minimalne zarade. Međutim, postoji nekoliko stvari koje jako iritiraju kada se takav stav postavi kao neka dogma o kojoj nema rasprave.

Najpre, neki poslodavci sasvim lepo posluju i sa trenutnim stopama poreza i doprinosa i na pamet im ne pada da svoju dobit podele sa onima koji su je stvorili, dakle radnicima. I više od toga, ovi poslodavci obilato koriste sve ono što im se – formalno ili faktički – nudi kroz falični sistem, ne prezajući od radne eksploatacije i nemoralnih poteza da bi uvećali svoj profit. Tokom godina sam analizirao niz primera takvih poslodavaca.

Okej, reći ćete, ali to su samo neki poslodavci. Drugi jedva sastavljaju kraj sa krajem. Da li je baš tako? Prema statistici – u proseku nije tako, i privreda se u 2021. godini gotovo oporavila od katastrofalne „pandemijske“ 2020. godine.

Još jedan argument ne ide u prilog poslodavcima. Naime, izdaci poslodavaca za radnike u istom ili većem obimu kao što je u Srbiji, postoje u mnogim državama Evrope i nikako nisu „nerazumni“, kako se tvrdi u istraživanju Unije poslodavaca Srbije. Ne samo što Srbija nije lider u globljenju poslodavaca po ovom parametru, nego nije ni u prvoj polovini kada se uporedi sa članicama Evropske unije. Troškovi rada u 2021. godini u Srbiji su iznosili 6,9 evra po jednom radnom satu po zaposlenom, najniže u poređenju sa svim zemljama EU: od Bugarske koja je imala 7 evra troškova po zaposlenom do Danske u kojoj su troškovi po zaposlenim bili 46,9 evra. Dakle, Srbija je zemlja u kojoj radnici „koštaju“ najmanje u Evropi, a u odnosu na Dansku u kojoj su troškovi rada najveći, radnici u Srbiji su „jeftiniji“ 6,8 puta.

Ima međutim i onih koji su zaista ugroženi i takvim stopama poreza i doprinosa. To su po pravilu oni poslodavci za koje državu nije briga – mikro, mala i srednja preduzeća. Nerešen radnopravni status samozaposlenih, fiskalni i parafiskalni nameti, slaba podrška u kriznim vremenima, desetine razloga se mogu navesti u korist zaključka da je ova vrsta poslodavaca u pravu – ako im se davanja još malo povećaju, većina njih će izgubiti svaku ekonomsku logiku rada i postojanja. Ovaj problem se međutim ne može rešavati preko leđa svih radnika. Država bi, da je zaista iskrena u nameri da održi male privatne biznise, još odavno tim biznisima izašla u susret mnogim olakšicama, ili još iskrenije odustajanjem od mnogih nelogičnih nameta i obaveza kojima je opteretila ove poslodavce preko svake mere.

Ipak, postoje jasne tačke dodira između zahteva poslodavaca za promenom sistema oporezivanja zarada, i raznih analiza i planova koji su iskrojeni u sindikatima, organizacijama civilnog društva, strukovnim udruženjima. Osnovni zahtev, da se minimalna zarada ne oporezuje, podržavaju čini se svi akteri na strani poslodavaca i radnika. Osim naravno države, koja ne želi da se odrekne ovog dela prihoda, ali je sasvim izvesno da će takva matematika uskoro izgubiti na prvobitnoj težini, jer se veliki deo zaposlenih u javnom sektoru upravo približava minimalcu (tačnije, minimalac se približava njima). Tako je država kao najveći pojedinačni poslodavac ubedljivo i najveći poslodavac radnika koji primaju minimalnu zaradu. Možda će se ta činjenica (iako je sama po sebi katastrofalna) iskoristiti kao validan argument u nekim budućim pregovorima o ukidanju poreza na minimalnu zaradu.

Ono što se daleko manje pominje kod poslodavaca, a jako je aktuelno na strani radnika, jeste uvođenje progresivnih stopa poreza i doprinosa. Dok je osnovna ekonomska logika da onaj ko zarađuje više plaća više, kod nas svakako odavno ništa nije normalno, pa je tako na primer ovih dana aktuelna informacija da Bajatović i 99 radnika na minimalcu zarađuju u proseku – prosečnu zaradu. I dok je priča o tome kako neko može toliko da zarađuje na državnim pozicijama za neku drugu analizu, valja se osvrnuti na činjenicu da Bajatović (odnosno njegovi poslodavci) ne plaćaju doprinose preko iznosa zarade od 441.140 dinara. To znači da Bajatović prima više od 3,5 miliona dinara bez plaćanja doprinosa i uz porez od 10% – što znači da je njegovo poresko opterećenje manje od onog koje plaća radnik na minimalcu koji mora izdvojiti pune doprinose i pomenuti porez od 10%. Što je mnogo, previše čak i za Srbiju. A deo novca koji na ovaj način „izmakne“ državi i koji bogati ne izdvoje za doprinose, mogao bi da pokrije (istina, samo delimično) nedostatak novca koji nastaje oslobođenjem minimalne zarade od plaćanja poreza i smanjenjem stope doprinosa. Ako bi se uvele progresivne stope oporezivanja (one su nekada i u liberalnim SAD išle do neverovatnih 80% za najviše multimilionske zarade) iz tih sredstava bi se državna kasa dodatno punila. Postoji armija onih koji primaju minimalnu zaradu, tako da nikako ne bih smeo da tvrdim da bi država ovim potezima završila sa manje-više istim novcem u kasi, ali svakako da bi finansijski udar izazvan smanjenjem opterećenja minimalne zarade bio ublažen. A bez poreza i sa dvostruko nižim doprinosima, minimalna zarada bi mogla da naraste sa Vučićevih 40.000 dinara na oko 50.000 dinara, bez ikakvih drugih intervencija. Zvuči lepo, zar ne? A zašto se onda to ne uradi? Verovatno zato što su poluge moći i lobiranja upravo kod tih bogatih koji ne žele da budu dodatno oporezovani, niti žele da plaćaju doprinose za socijalno osiguranje. I dok ne budemo imali vlast koja može oštro i odlučno da povuče granice između javnog interesa i odgovorne socijalne politike sa jedne strane i lobističkih grupa i privatnih interesa ubedljive manjine sa druge strane, nećemo realizovati ovaj relativno jednostavan poduhvat.

Ipak, i kada bi se minimalna zarada na ovaj način uvećala, bila bi i dalje jako daleko od takozvane „plate za život“. Centar za politike emancipacije pre nekoliko dana dao je novu procenu koliko bi ova plata morala da iznosi imajući u vidu realne potrebe ljudi za dostojanstvenim životom, bez „krpljenja kraja s krajem“ i uz zadovoljenje osnovnih životnih potreba na kvalitetnom nivou (a ne onom bazičnom za koji nas minimalna potrošačka korpa ubeđuje da je realan). Cifra je – 114.752 dinara. Za sada ostaje misterija kako do nje doći. Makar za nas pravnike, ekonomisti možda imaju neke ideje. Ali su dve stvari sigurne. Prva je da do ove cifre – čak ni približno – nećemo doći ako se fokusiramo na otvaranje novih radnih mesta za najslabije plaćene poslove, kao i ako samo na taj način privlačimo strani kapital. Najslabije plaćeni poslovi podrazumevaju nezainteresovanost poslodavca da usavršava radnike ili im na bilo koji način omogući da napreduju i/ili uvećaju zaradu. Ovi poslovi postoje samo zato što su radnici jeftiniji od robotizacije ovih poslova – ako se ta granica pređe u korist robota, poslodavac će otići u drugu zemlju koja nudi jeftiniju radnu snagu, ili će preći na potpunu automatizaciju proizvodnje. Druga činjenica je da država iz koje se ogroman deo novostvorene vrednosti (koju su napravili radnici svojim radom) nesmetano izvozi, ne može da učini svoje radnike „bogatijim“ nego što trenutno jesu. Računica je jednostavna – ako radite za minimalac ili nešto malo veću zaradu od minimalca, a uz prosečnu produktivnost stvarate vrednost koja daleko nadilazi ono koliko ste plaćeni, poslodavac će imati ogroman profit od vašeg rada. Kada plati (minoran) porez, ako uopšte plaća porez od kojeg su neki „investitori“ oslobođeni, poslodavac će sav plod vašeg rada izneti iz zemlje. Neće dakle uložiti ni u radnika, ni u uslove rada, ni u lokalnu zajednicu. Možda će samo povremeno reinvestirati, ako vidi da može da otvori još jednu fabriku za dodatnu radnu eksploataciju. Što više radite, više stvarate, a taj vaš trud se nigde ne vidi – jer je novac koji ste stvorili svojim radom otišao negde drugde. Neće vam se čak ni onaj deo od poreza koji je poslodavac platio (ako ga je platio) vratiti, ne samo zato što je taj iznos minoran već i zato što je redistributivna politika vlasti takva da se taj novac ulaže u – nove poslodavce, ili benefite već postojećim poslodavcima kako bi ih privukli da dođu u Srbiju, ili naveli da u Srbiji ostanu (ako su već ovde). Ovaj začarani krug je veoma važan za priču o minimalnoj zaradi, jer dokle god je politika vlasti prema poslodavcima ove vrste servilna i samoponižavajuća, oni neće imati potrebe da svoj ekstraprofit usmere na bilo koju drugu stranu.

Narednih dana će se dosta pričati o povećanju minimalne zarade. Sindikati će biti nezadovoljni ali će reći da je i ovo uspeh. Poslodavci će kukati na visoke doprinose. Predsednik će sigurno reći da je povećanje pokazatelj velikog uspeha politike koju vodi. Imajte zato u vidu koliko biste bolje mogli da živite, da nisu na vlasti ljudi koje nije briga da li vam je dete gladno i da li ćete imati za popravku veš mašine. Ili daleko bilo, da su na vlasti ljudi koji su spremni da nešto urade u pravcu dostizanja (bar) 114.752 dinara svakog meseca na računu, svakome. Kažete, nemoguće je? Iznos od 114.752 dinara odgovara iznosu od oko 975-980 evra. Prosečna neto plata u Hrvatskoj trenutno je 1020 evra, a polovina radnika prima oko 860 evra.

Peščanik.net, 22.08.2022.