Natpis na zidu: Kolektiv
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Budući da je ovih dana (još uvek) aktuelna saga o minimalnoj zaradi i da se čuju izjave sa raznih rubova pameti, valja se još jednom podsetiti u kojoj to Srbiji mi govorimo o minimalcu. Izjave da će povećanje minimalne zarade ugroziti poslodavce, smešne su ali i žalosne jer svedoče o nepoznavanju osnova radnog prava – koje, istini za volju, država uporno i pokušava da zamaskira do neprepoznavanja. Minimalna zarada i služi samo onim poslodavcima koji se već nalaze u teškom finansijskom stanju i ne mogu da isplate redovnu ugovorenu zaradu. Reći da će mnogi poslodavci koji navodno sada solidno posluju propasti zbog toga što će se povećati minimalna cena rada praktično znači priznanje da mnogi poslodavci mimo zakona (preciznije, suprotno zakonu) isplaćuju minimalnu zaradu svojim zaposlenima. I to nas dovodi do stare priče o tome kako je moguće da poslodavac dođe u krug fabrike u (privatnom) džipu od 100.000 evra i onda saopšti radnicima da je eto kriza i da nema novca za njihove plate. Dok se neki poslodavci zaista bore da prežive, zajedno sa radnicima – a to su uglavnom domaća mikro, mala i srednja preduzeća kojima država malo ili nimalo ne pomaže, a opterećuje ih nizom besmislenih poreza i drugih nameta – za što nižu minimalnu zaradu lobiraju oni koji žele dalje uvećanje svojih inače neverovatnih profita, koje ostvaruju kroz legalnu ili nelegalnu radnu eksploataciju svojih radnika.

Fejsbuk, taj večiti neprijatelj države i podstrekač na narodnu pobunu, prethodnih dana posvedočio je još jednom da u trci do dna – dno ne postoji. Naime, objavljena je fotografija obaveštenja koje je sačinilo rukovodstvo jedne fabrike (guma) da je dana 2.9.2020. oboren rekord u proizvodnji guma. Poslodavac je tim povodom (dugo i mukotrpno) većao kako da nagradi takav izliv samopregalaštva radnika i konačno doneo odluku da im – podeli kolače i sokiće u menzi. Ogroman trud, kako i sam poslodavac priznaje u tom dopisu, doneće poslodavcu pretpostavljam lepu dnevnu zaradu od bar nekoliko desetina hiljada evra. I budući da je navikao da samo mali procenat dobitka deli sa radnicima, i ovog puta od toga nije odstupio odrekavši se čak nekoliko stotina evra da onima koji su ga za jedan dan učinili bogatijim udeli poniženje na poslužavniku! Činjenica da je takozvana stimulacija zarade za radni učinak regulisana zakonom i da je idealna da se primeni baš u situacijama kao što je ova opisana, očigledno nije ni pala na pamet ovom gazdi. Jer, daleko bilo da se odrekne nekog stvarnog procenta svoje dobiti kako bi radnici mogli da uživaju makar u deliću viška vrednosti koji su sami stvorili. A ako želite da potrošite po evro da biste nagradili radnika za njegov (ne i vaš) uspeh u radu, stimulacija zarade od 0,5% ne zvuči ni izbliza tako dobro kao „kolač i sok u menzi“. Ispada da gazda nije cicija, mada bi se verovatno rado upustio u istragu da li je baš svaki šraf u toj mašini zaslužio takav izliv nežnosti neprikosnovenog gospodara.

Nedavno sam dobio mejl od radnika koji je opisao uslove rada kod svog poslodavca. Taj poslodavac, prema javno dostupnim godišnjim finansijskim izveštajima, ostvaruje godišnji profit od tri do četiri miliona evra. To je dakle „čist“ profit, kada se odbiju svi troškovi proizvodnje, amortizacije, zarade, porezi, doprinosi, sve ostale dažbine koje se plaćaju državi, troškovi marketinga i svi ostali redovni i vanredni izdaci koje jedna velika kompanija ima.

I to bi bilo odlično da nije par sitnica koje smetaju kada se malo odškrinu vrata poslodavca van zvaničnih pamfleta koji ističu poslovne uspehe. Na primer, nijedan od zaposlenih ne sme da koristi pauzu, odmor u toku dnevnog rada, koji im po zakonu pripada u trajanju od 30 minuta. Ne samo što su zaposleni lišeni zakonskog prava i ne mogu da predahnu, već ovo kršenje zakona direktno utiče na pomenutu konačnu cifru profita. Nema pauze znači da svaki zaposleni radi dva i po sata nedeljno duže za svog gazdu – potpuno besplatno. Dva i po sata nedeljno u godini u kojoj zaposleni rade otprilike 47 radnih nedelja (kada se oduzmu minimalni godišnji odmor na koji imaju pravo i nekoliko dana praznika) znači da svaki zaposleni radi besplatno punih 15 dana godišnje! Malo li je, posebno kada se zna da poslodavac ima više stotina zaposlenih i ostvaruje kršenjem zakona više hiljada besplatnih radnih dana na godišnjem nivou. Njihova vrednost možda ne dobacuje do četiri miliona evra, ali idemo dalje. Zaposleni kod tog poslodavca naime rade bez osnovnih mera zaštite zdravlja na radu. Drugim rečima, poslodavac za te mere obezbeđuje tačno nula dinara po zaposlenom. Pa se tako dešava da rade u pretoplom skučenom prostoru kada je toplo, odnosno u hladnom skučenom prostoru kada je napolju hladno. Ima još problema, jer je zaposlenima fizički onemogućeno da idu u toalet time što on uopšte nije obezbeđen. Dobro ste pročitali, toaleta bukvalno nema! Ko može neka se strpi osam sati, ko ne može neka se snađe… Tako izgleda radni proces u 21. veku u Srbiji. Da sramota bude još veća, ovo preduzeće na svojoj internet prezentaciji naglašava kako je društveno socijalno odgovorna kompanija koja brine o zajednici. Ako i brine o zajednici, o svojim radnicima ne brine nimalo.

Postavlja se pitanje kako smo dozvolili da se ova situacija ponavlja u navedenim primerima, ali zasigurno i u mnogim drugim kojih nismo svesni? Favorizovanje poslodavaca u zakonodavstvu je očigledno, a naročito se favorizuje krupan kapital kome se uvek daje prednost nad manjim poslodavcima, iako se formalno još uvek ponekad, istina sve stidljivije, pominje mantra kako će nas preduzetnici, mala i srednja preduzeća spasiti. Preorijentisanjem na privlačenje takozvanih „stranih investitora“ država se odrekla kako radničkog dostojanstva tako i novca koji bi mogla ubirati progresivno oporezujući poslodavce. Manji poslodavci su često praktično u istom teškom položaju kao i njihovi radnici. Oni veći su glorifikovani, pomognuti obilato (i nezasluženo) državnim parama i toleriše im se kršenje zakona, naročito ako je sistemsko, ustaljeno i masovno – onda se država jednostavno pretvara da je sve u redu. Jer tamo gde svi lažu, niko ne laže.

Šta bi se dogodilo kada bi država (a neće) rešila da izmeni svoju politiku oporezivanja poslodavaca? Na stranu sankcionisanje za kršenje zakona i negaciju prava radnicima, to se u svakoj normalnoj državi podrazumeva. Kada bi se izmenili zakoni na način koji tera poslodavce da ulažu u svoje radnike, svakako ne bismo imali „kolač-i-sokić“ poniženje. Jer se poslodavcu tako nešto ne bi isplatilo. Ne mislim na to da li ti ljudi mogu da spavaju mirno noću, takve iluzije o savesti i svesti o socijalnoj pravdi u kapitalizmu su odavno razvejane na konkretnim primerima. Mislim na jednostavnu ekonomsku logiku oporezivanja – što veća dobit, veći porez. Kako onda drugačije preraspodeliti dobit da se plati manji porez? Ulaganjem u kompaniju, ali i ulaganjem u radnike kompanije. Veća zarada i bolji uslovi rada znače da su radnici zadovoljniji, ali i da je poslodavac privlačniji za kvalitetne radnike. A ako baš po svaku cenu ne želi da se vrednost koju su radnici stvorili vrati njima samima, poslodavac može plaćati visoke poreze koji će se vratiti zajednicama u kojima ti radnici žive – kroz bolji zdravstveni sistem, kroz modernije škole (recimo sa toaletima), kroz infrastrukturne projekte (na primer izgradnju puteva i kanalizacione mreže), kroz niz socijalnih davanja koja će onima koji su trenutno nezaposleni ili suočeni sa nekim drugim teškim životnim izazovima, borbu kroz koju prolaze učiniti podnošljivijom a život dostojanstvenijim. Drugim rečima, takvi poslodavci bi finansirali brižnu i humanu socijalnu državu okrenutu svojim građanima.

Ovo sve kada bi se promenila politika, a neće. Zato što se u humanoj socijalnoj državi ne može zaraditi korupcijom i eksploatacijom. Zato što se ne mogu stvarati klasne razlike koje će siromašne učiniti još siromašnijima, a samim tim još jeftinijom radnom snagom, i tako do tačke pucanja. Zato što takva država pokazuje da je sposobna da primeni humaniji sistem i zato što su pojedinci koji je vode spremni da preuzmu odgovornost za njeno funkcionisanje. U divljačkom kapitalizmu odgovornosti nema, osim ukoliko ste radnik koji se drzne da ugrozi interese poslodavca.

Radnici snose veliki deo krivice za ono što im se dešava. Oni jesu zastrašeni ali su izgubili poverenje u kolektiv i snagu kolektivnog, a to se u surovom predatorskom kapitalizmu u kojem živimo ne prašta. Pomenuti radnik koji mi se obratio mejlom odlučio je da sam sebi uvede pauzu u toku rada. I naišao je na – kritiku i neodobravanje koleginica i kolega! Valjda su se uplašili da će svi grupno nadrljati ako ova neprijatna vest da se neko drznuo da pokaže da ima kičmu i poznaje svoja prava, dođe do najviših gazdinih krugova. Do onih koji su bogatiji u prošloj godini za tri-četiri miliona evra. I dok se takav stav ne promeni, a imajući u vidu da se vlast i politika neće promeniti još bar četiri godine (a i to je zapravo bezrazložni optimizam, jer kako stvari stoje i da se promeni vlast, politike će ostati iste) radnicima neće biti bolje i neće moći da računaju na bolje uslove rada. Organizovati se, kolektivno pregovarati, štrajkovati, pa ako treba pokazati zube – to ne može jedan čovek. Čak i u slučajevima kada neko želi promene i krene u njih – kao moj sagovornik – on brzo može da izgubi volju za time kada vidi da ne postoji kolektiv za koji se vredi boriti.

Čini se da radnici ne shvataju razmere svoje prave snage. Ne postoji uspešan poslodavac koji nema nijednog radnika. Ali postoje uspešne kompanije u kojima su radnici istovremeno i poslodavci. Zašto je tako teško shvatiti vrednost sopstvenog rada i snagu kolektiva u kojem se taj rad realizuje, nije misterija. Svakodnevno smo bombardovani izjavama političara i biznismena o tome kako baš oni i njihov kapital spasavaju Srbiju i kako bi trebalo da smo im zahvalni zato što nas, takve bezvredne, upošljavaju i daju nam to što inače ne zaslužujemo. Od Vučića koji se zahvaljuje „investitoru“ što je zaposlio žene, naročito one starije, preko direktora Jure koji otvoreno priča o otpuštanju radnice obolele od kancera kao o komadu nameštaja koji mu više nije potreban, pa do kolača i sokića za proliveni znoj na proizvodnoj traci – sve je u sistemu namešteno da nas ponizi, da nam oduzme svest o pojedinačnoj i naročito kolektivnoj snazi. Kada ćemo (ponovo) postati svesni te snage, neizvesno je i prognoze nisu dobre.

A do tada ćemo imati situaciju koju je ironično moguće opisati u sledećoj urnebesno tragičnoj „konstataciji“ – sve gazde su pomalo marksisti: uzimaju novac od onih koji stvaraju višak vrednosti i daju ga onima koji procesu rada ni na koji način ne doprinose i koji sami nikada ne bi mogli da prežive da nije onih prvih.

Peščanik.net, 16.09.2020.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)