Kao i svake godine u avgustu i septembru, medijski prostor puni se pričama o minimalnoj zaradi, odnosno minimalnoj ceni rada. Sa jedne strane nalaze se sindikati koji se zalažu za njeno uvećanje, sa druge poslodavci koji su izričiti da bi ih tako nešto upropastilo. Sa strane sve ovo posmatra država (ok, znamo svi da je u pitanju onaj pojedinac koji je supstituiše) koja čeka da se „socijalni partneri“ pošteno isvađaju na Socijalno-ekonomskom savetu, dođu u pat-poziciju i lopticu prebace Vladi Republike Srbije koja nakon toga preseče stvari. Tako je bilo svih prethodnih godina bez izuzetka. Eventualno uvećanje minimalne zarade je pri tome služilo samo kao „krunski dokaz“ koliko nam dobro ide, odnosno kao jeftino (i bukvalno jeftino) ubiranje političkih poena kod socijalno ugroženih radnika. Onih koji, iako vredno rade po 40 i više sati nedeljno, ne mogu od te iste minimalne zarade da se nadaju iole normalnom životu.
Minimalna zarada međutim ni ne služi tome – ona suštinski ne može biti izjednačena sa dostojanstvenim radom, pravičnim uslovima rada, kao ni sa življenjem u kojem radnik može da ispuni sve svoje bazične potrebe (da ne govorimo o „luksuzu“, kao što je kultura, letovanje ili makar kupovina školske opreme detetu bez kataklizme u kućnom budžetu). Minimalna zarada je Zakonom o radu, kao što je to već analizirano uvedena kako bi se na određeno vreme zaštitio poslodavac koji trenutno loše posluje. Ona se međutim vremenom, uz ogromnu podršku države i prećutno odobravanje inspektora rada, pretvorila u garantovanu zaradu iako to nikako ne može da bude prema trenutnom zakonskom rešenju.
Koja je razlika između minimalne i garantovane zarade? Velika, i po radnika i po poslodavca. Minimalna zarada je minimalan iznos naknade koji radnik dobija u vanrednim, nepovoljnim okolnostima po poslodavca, koji ne može u tom trenutku da mu isplati punu (ugovorenu) zaradu. Garantovana zarada je najmanji iznos zarade koji neko može dobiti za obavljeni rad u redovnim okolnostima poslovanja poslodavca. U tom kontekstu ima smisla da na primer minimalna zarada bude određena u visini minimalne potrošačke korpe (jer služi samo pukom biološkom preživljavanju koje nema veze sa dostojanstvom) a garantovana zarada u visini prosečne potrošačke korpe. Budući da garantovana zarada umnogome zavisi i od vrste rada, odnosno njegove vrednosti, realno je očekivati da se ovako postavljeni minimum odnosi samo na najjednostavnije poslove, dok se kolektivnim ugovorima mogu dalje razraditi iznosi garantovanih zarada za pojedine profesije. Režim isplaćivanja minimalne zarade morao bi biti strogo ograničen, pa tako na primer poslodavac ne bi mogao da isplaćuje minimalnu zaradu duže od šest meseci – nakon tog perioda automatski bi išao u stečaj. Može se u tom smislu ograničiti i mogućnost neisplaćivanja zarade, danas veoma popularna među poslodavcima – na primer, svako ko ne isplati čak ni minimalnu zaradu u dva uzastopna meseca, ide u stečaj (bez obzira na sredstva koja poseduje i uspešnost poslovanja). Uz efikasniju regulaciju i realizaciju stečaja, kao i aktivaciju danas faktički nepostojeće krivične odgovornosti odgovornog lica kod poslodavca, na ovaj način bi se radnici značajno bolje zaštitili od hroničnog neisplaćivanja zarada koje se sada nesankcionisano dešava kod desetina hiljada poslodavaca.
Trebalo bi još dodati da u Srbiji postoji i posebna anomalija da je minimalna zarada obezbeđena samo onima koji su zaposleni, koji su u radnom odnosu. Svi ostali su ostavljeni „tržištu“, odnosno proceni poslodavaca kako mogu što manje da plate radnike bez obzira na vrednost rada koji ostvaruju. Tako da je više stotina hiljada radnika koji rade na crno, po ugovoru o delu ili obavljanju privremenih i povremenih poslova, koji nezakonito ili poluzakonito volontiraju ili se nalaze na raznim radnim praksama, kao i sva deca na dualnom obrazovanju, dobijaju samo mrvice koje ponekad ne dobacuju dalje od polovine minimalne zarade za puno radno vreme. Oni naravno ne ulaze u statistiku, taman posla da je kvare svojim smušenim prosecima, tako da ne zaslužuju ni pažnju političara koji njihovo postojanje ignorišu. Ignorišu ih međutim i sindikati, jer po zakonu ova lica ne mogu biti njihovi članovi, pa samim tim nisu ni interesantna da se pomenu u sklopu pregovora o minimalnoj zaradi.
Tako se pregovori o minimalnoj zaradi svode na licitacije, bez jasnih ekonomskih i socijalnih pokazatelja i bez svesti o čemu se zapravo pregovara. Važno je jedino slepo zahtevati povećanje (ili odbijati povećanje ako ste poslodavac) i obraćati se javnosti tako da izgleda kao da smerno branite interese radnika (ili poslodavaca) dok se zapravo sve vreme obraćate državi, odnosno personifikaciji države u obliku predsednika, koji zapravo rešava po njega izuzetno tešku dilemu: populista u njemu bi jako voleo da narodu podari uvećanje minimalne cene rada kako bi bio slavljen kao heroj, dok je istovremeno svestan da svako realno i konkretno uvećanje koje bi suštinski pomoglo radnicima na minimalcu da izađu iz bede automatski povlači dva problema. Prvi, i verujem predsedniku manje bitan, jeste činjenica da je i država poslodavac koji krši zakon držeći veliki broj radnika na minimalnoj zaradi, pa će svako njeno veće uvećanje značiti i udar na budžet. Drugi, važniji, jeste da će na taj način izneveriti silne lobije krupnog kapitala koji ga svakako neće tapšati po ramenu zbog takve odluke i koji će pretiti da će svoje robovlasničke fabričke pogone preseliti u neku drugu zemlju, neminovno na taj način uticati na statistiku zaposlenosti i druge statističke parametre kojima se populisti hvale iako ništa ne znače kada je reč o kvalitetu života ljudi u Srbiji, a možda čak i proneti vest među drugim predatorskim kapitalistima da Srbija više nije tako poželjna kada je reč o „money for nothing“ politici u kojoj uživaju godinama unazad. Ova dilema može se rešiti samo tako da konačno rešenje „niti smrdi, niti miriše“ – idealno je mizerno povećanje koje ne znači ništa i koje se i jednima i drugima predstavlja kao pobeda baš te strane.
Koliki bi međutim trebalo da bude realan iznos minimalne cene rada, odnosno minimalne zarade?
Ako se prihvati koncept razlikovanja minimalne i garantovane zarade, jasno je da prva ima zaštitnu ulogu prema poslodavcu i da će biti niža od garantovane zarade. Druga ima funkciju da zaštiti vrednost rada koji radnik ulaže i mora odgovarati tome. One tako moraju i biti definisane, pa i kvantitativno određene. Metodologija uvredljive „minimalne potrošačke korpe“ je degradirajuća po ljudsko dostojanstvo i trebalo bi da bude napuštena. Garantovana neto zarada bi morala da se veže za prosečnu potrošačku korpu, onu koja u Srbiji trenutno iznosi oko 72.000 dinara i gotovo je dvostruko veća od takozvane minimalne potrošačke korpe. Uostalom, istraživanja o troškovima života koji će zadovoljiti osnovne potrebe porodice u 21. veku pokazuju nešto slično.
Kako doći do toga da garantovana zarada bude realno dostižna radnicima, odnosno kako učiniti da poslodavci mogu da posluju sa uvećanim troškovima zarade koji su više nego dvostruko uvećani u odnosu na sadašnju minimalnu zaradu? Najpre treba poći od činjenice da se zvanična statistika može (zlo)upotrebiti u korist radnika i postaviti pitanje zašto uopšte računamo da ćemo udvostručiti troškove poslodavaca ako minimalna zarada bude 72.000 dinara, kada je trenutna prosečna (neto) zarada 59.000 dinara (što je oko 82.000 dinara bruto)? Poslodavci dakle u proseku moraju da učine još samo mali napor i povećaju zarade većine zaposlenih za oko 100 evra neto? Istina naravno ne može biti dalja od ove fabrikovane statistike, budući da ogroman broj zaposlenih ne dobija zaradu ni blizu prosečnoj, a oni radnici koji nisu zaposleni – kako je već rečeno – ne dobijaju uglavnom čak ni iznose koji su u rangu minimalne zarade.
Odgovor se mora potražiti u daleko manjem poreskom opterećenju poslodavaca, kao i u temeljnoj reformi penzijskog i zdravstvenog sistema. Danas imamo „veliko ništa“ – visoke doprinose a niske penzije i oronulo zdravstvo koje je na izdisaju i u koje se ulaže daleko manje nego pre. Otuda je odgovor zapravo u postavljanju prioriteta države šta je zapravo važno. Ne mislim pri tome samo na činjenicu da nam ne trebaju spomenici, fontane i jarboli – to su drugi daleko bolje elaborirali od mene. Mislim na rasipanje para na partijsko zapošljavanje, nesistematsko poslovanje državne uprave, horor od samovolje i partijskog uhleblja u javnim preduzećima. Država krvari novac na ono što ni u nekim značajno boljim okolnostima ne bi moralo da bude prioritet – kao što je kupovina naoružanja. Potom, državni sistem je toliko opterećen i nagrižen korupcijom da se to odavno preliva na svaki aspekt kvaliteta života. Ili ako želite jednostavan primer – zamislite da je Trg republike u Beogradu ostao onakav kakav je bio, a da su milioni potrošeni za njegovo nekvalitetno skrnavljenje otišli na opremanje nekog doma zdravlja ili službe palijativne nege. Savremene efikasno organizovane države funkcionišu tako da se od izbora prioriteta može i u skromnim okolnostima doći do pristojnih rezultata, makar kada je reč o bazičnom kvalitetu života. Umanjenje poreza uz racionalnije trošenje budžetskog novca i nizak nivo korupcije dovelo bi do povoljnije klime za rast zarada, a da se pri tome ne izvrši atak na budžet. Ako tome dodamo i nešto od čega vlast u Srbiji beži godinama – progresivno oporezivanje dobiti poslodavaca, do stope od 80% koja ne bi bila jedinstvena u istoriji i koja bi poslala jasnu poruku kako se mora preraspodeliti višak vrednosti koji je nastao radom radnika, poslodavci bi zasigurno imali veći podsticaj da ulažu u svoje radnike, proizvodnju, uslove rada. Ako poslodavci to ne žele, država bi ubiranjem visoke stope poreza na dobit praktično amortizovala ukidanje poreza na zaradu za iznose do garantovane zarade. Ali tu se javlja drugi problem: u tom slučaju ne bismo bili privlačni za predatorski kapitalizam koji ovde dođe na par godina da obrne svoja sredstva, uz asistenciju države i garantovanu robovsku radnu snagu.
I tako se dolazi do jednostavnog ali zapravo depresivnog zaključka – priča o minimalnoj zaradi je priča o nama samima, državi u kojoj živimo i vlastima koje nas gaze. Tako je danas naučna fantastika tražiti i minimalnu cenu rada u visini sramotne minimalne potrošačke korpe. Jer – predatorski kapitalizam. A sve može da bude kvalitativno drugačije, kada bi kvalitativno drugačiji bili ljudi koji o tome odlučuju.
Peščanik.net, 26.08.2020.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
