zatvorena drvena kapija

Foto: Predrag Trokicić

U avgustu i početkom septembra, zahvaljujući čudnom rešenju iz Zakona o radu, minimalna zarada dospeva u fokus medija, sasvim nakratko i bez razmatranja suštine ovog instituta. U zavisnosti od toga da li su u pitanju režimski ili progonjeni mediji, o popularnom „miniću“ se izveštava na unapred određeni način. Dok pink-klonovi veličaju razvoj privrede i bolji život (kakva god da je odluka o minimalnoj ceni rada), ostali brinu i izvode računice kako ni to malo dobre volje poslodavaca (zapravo najčešće države koja preseče stvar) ni izdaleka nije dovoljno da radnici u Srbiji prežive predatorski kapitalizam koji im se nudi bez alternative.

Fenomenu minimalne zarade se retko pristupa iz jednog drugog ugla: čemu ona inače služi i koja je njena veza sa socijalnom funkcijom države koja prevazilazi puko finansijsko opterećenje poslodavca. Tim povodom bi valjalo razmotriti nekoliko pitanja.

1. Minimalna zarada u Srbiji nije ugovorena zarada. Zakon o radu je tu (još uvek) prilično jasan, mada se prethodnim izmenama iz 2014. po svemu sudeći išlo na to da se svrha postojanja minimalne zarade (odnosno minimalne cene rada) zamagli radi legalizacije trenutnih i omogućavanja potonjih zloupotreba. Minimalna zarada se međutim ne ugovara – ona nije, niti može biti, zarada zaposlenog koja se utvrđuje ugovorom o radu. Poslodavac minimalnu zaradu, prema slovu Zakona o radu, uvodi odlukom i to onda kada je u finansijskoj nemogućnosti da isplati punu (ugovorenu) zaradu zaposlenima. Minimalna cena rada, o kojoj dakle toliko pričamo ovih dana, ne bi smela da se odnosi na zaradu koju će zaposleni primati. Zašto se ovo zaboravlja? Poslodavcima i državi (kao najvećem poslodavcu) je u interesu pogrešno tumačenje da se minimalac može ugovoriti i zakonito isplaćivati – što je niža zarada, to je veći profit (ili su manja budžetska davanja za plate, u slučaju države). Zašto sindikati pristaju na ovo tumačenje? Ko zna. Možda i ne pristaju, nego su jednostavno pobeđeni realnošću. A realnost je da oko 350.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalnu zaradu – gotovo svi od njih nezakonito jer, kako je objašnjeno, minimalna zarada ne služi da zameni zaradu kod poslodavca koji redovno posluje. Još nekoliko stotina hiljada zaposlenih prima zaradu koja je blizu minimalne zarade – lukaviji poslodavci koriste to što zakoni ne poznaju nikakvo ograničenje, pa bez obzira na vrstu poslova, stručnu spremu, zaposlenost, odgovornost za obavljeni rad, vrednost rada – svojim zaposlenima isplaćuju minimalnu cenu rada uvećanu za jedan ili nekoliko dinara. Ova realnost dovodi do toga da se odredba Zakona o radu o minimalnoj zaradi gotovo izobičajila – danas će se gotovo svi složiti da je potpuno normalno da poslodavac može isplatiti minimalnu zaradu i pri tome ostvarivati ogroman profit za sebe („po zakonima slobodnog tržišta“) iako je to zapravo – potpuno nezakonito.

2. Minimalna zarada, shodno onome što je prethodno napisano, nema socijalnu funkciju preživljavanja zaposlenih, već zaštitnu funkciju preživljavanja poslodavaca. Ovo se mora promeniti. Naime, ona je normirana tako da spase poslodavca od finansijske propasti u trenutku lošeg poslovanja. Kada poslodavac nema dovoljno novca da isplati redovne zarade, uvodi minimalnu. Kada se oporavi (ako se oporavi) vraća se na redovnu isplatu i dužan je da isplati zaposlenima razliku između minimalne i ugovorene zarade za one mesece u kojima je isplaćivao minimalac. U realnosti međutim minimalna zarada poslodavcima omogućava visoke stope profita, a zaposlene „spasava“ od toga da ne umru od gladi, pa se tako percipira kao zaštitna mera za zaposlene, što nije u skladu sa načinom na koji je uređena. Treba promeniti karakter minimalne zarade i to mora biti prvi korak ka obezbeđivanju socijalne sigurnosti zaposlenih. Minimalna cena rada u slučaju poteškoća poslodavca nije naravno loša ideja i ne treba je ukidati, već je treba svesti na izuzetne situacije koje će biti strogo kontrolisane od strane države. A minimalna zarada kao socijalna mera zaštite radnika se mora formirati na osnovu vrsta poslova, vrednosti uloženog rada i rizika i odgovornosti koje radnici na sebe preuzimaju. Ne može, za početak, postojati samo jedna cena rada za sve poslove, već se ona mora fragmentisati u samom zakonu (zakonima). Nakon toga treba podsticati ono što je uobičajeno u uporednoj praksi – minimalna zarada mora biti deo posebnih kolektivnih ugovora. Na taj način se kristališe koja zanimanja koliko vrede (prema tržišnim potrebama, ali i realnom doprinosu radnika dobiti poslodavca) – pa se neće dešavati da zaposleni na različitim radnim pozicijama kod istog poslodavca (ponekad i doslovce svi zaposleni, osim rukovodećih pozicija) primaju istu (minimalnu) zaradu.

3. Čak i da uspemo u onome što je opisano u tački 2. i dalje nismo daleko odmakli. Velika je istina da minimalna zarada sama po sebi ne znači puno, niti može da obezbedi dostojanstven život. Ona bi morala da bude samo jedan od dva važna elementa kako doći do socijalne zbrinutosti svih građana u državi. Dopunski element, podjednako važan ako ne i važniji, jeste institut garantovanog osnovnog prihoda (pojedinca ili domaćinstva). Postoji više modaliteta univerzalnog prihoda ali se čini da i Srbija, u ovakvom stanju razvoja u kojem se nalazi, može da priušti svojim građanima makar jednu njegovu varijantu. Ovaj prihod se mora odrediti prema realnim potrebama domaćinstva, broju, uzrastu i radnom statusu članova domaćinstva. U današnje vreme visokorazvijenih baza podataka teško je naći izgovor zašto se ne može sačiniti efikasan i pouzdan sistem praćenja ovih parametara u odnosu na sve građane (uz obavezu da se promene statusa prijave u najkraćem roku, i rigorozne sankcije za sve aktere koji ovu obavezu ne ispune na vreme). Uz ovakvu bazu podataka može se uspostaviti i daleko jednostavniji sistem socijalne zaštite, zasnovan na istinskim i iskrenim motivima države da zaštiti svoje naujgroženije članove. Različita socijalna davanja bi se dakle stopila u jedno, naravno ne računajući ona davanja koja su specifično određena za pojedine kategorije socijalno ugroženih lica koja imaju potrebe koje se razlikuju od svakodnevnih potreba prosečnog domaćinstva. Danas se čuje poziv da se minimalna zarada izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom. Ova korpa nije međutim garant bilo kakvog dostojanstvenog života i ponekad sadrži izuzetno iritantna rešenja, koja bi u nekim drugim okolnostima delovala ironično i smešno. Osnovni garantovani prihodi domaćinstva mogli bi da reše i probleme koji postoje sa novčanim socijalnim davanjima, kao i potencijalne zloupotrebe (na kojima država neprestano insistira kada umanjuje prava građana). Naravno, da bi ovako nešto postalo realnost potrebno je pre svega da se promeni poreska politika, kao i odnos države prema „biznismenima“ i „investitorima“, najpre kroz progresivno oporezivanje, a zatim i kroz ukidanje raznih pravnih ili faktičkih zaštitnih odnosa prema krupnom kapitalu.

***

Imajući u vidu koliko ljudi u Srbiji radi na crno, van radnog odnosa, i u raznim drugim maštovitim (i po pravilu nezakonitim) varijacijama radnog angažovanja koje ne podrazumevaju pravo na neka minimalna primanja, sasvim je jasno zašto je prvi instinkt sindikata, pa i najšire populacije, da se minimalna zarada mora zaštititi ovakva kakva je. Istina je međutim da nećemo napredovati ukoliko iz korena ne promenimo minimalnu zaradu. To je samo jedna od mnogih bitaka koje predstoje da bi se radnici u Srbiji doveli u koliko-toliko dostojanstvenu poziciju, ali je jedna od važnijih. Kao što se suzbijanjem rada na crno i zloupotreba režima rada van radnog odnosa radnici mogu uvesti u legalne tokove rada kakve zaslužuju, tako je važno da u tim legalnim tokovima obezbede sebi minimum sredstava za preživljavanje. Da ne pričamo o tome da će svakako biti lakše da shvate značaj te borbe kada znaju da se ne bore za privilegije sindikalnih funkcionera, za imaginarne ciljeve političkih ili drugih pokreta – već za socijalni mir i novi kvalitet života svoje porodice, to jest nešto konkretno za šta vredi pokazati snagu radništva, protiv gramzivih poslodavaca i protiv države koja takve poslodavce štiti.

Peščanik.net, 04.09.2018.