Zabranjeno je okupljanje kod poslodavca. Nema udruživanja radnika, nema kolektiviteta, nema pritužbi a još manje pobune. Nema kretanja radnika kod poslodavca, osim na način kako je poslodavac dozvolio.
Ako poslodavac misli da je zaposleni prekršio neko njegovo pravilo, zaposleni ne može dokazivati suprotno. Ako radnik misli da je poslodavac učinio nešto protivno zakonu, njegovo svedočenje se zanemaruje.
Radnik ne sme ništa novo da nauči kod poslodavca, zabranjena je edukacija i usavršavanje bilo kog tipa. Poslodavac odlučuje kada, gde, koliko i šta će zaposleni raditi.
Ako ste pomislili da je u prethodnim redovima realno opisan odnos između poslodavca i radnika u Srbiji u 19. veku, verovatno će vas iznenaditi da su to zapravo parafrazirana pravila o držanju robova u SAD u 17. i 18. veku, takozvani „Robovlasnički zakoni“, u kojima je termin „robovlasnik“ zamenjen terminom „poslodavac“, a termin „rob“ terminom „radnik“.
Postoje naravno i druga pravila koja su ropstvo činila nemogućim sistemom, ali već i ovoliko poklapanja je prilično indikativno. I služi jednostavnoj svrsi: da nas uvede u priču o poslodavcima na ivici razuma.
Dve priče su prethodnih nedelja privukle (nedovoljnu) pažnju medija. Obe nose istu poruku – poslodavci u Srbiji (ne svi, naravno, samo oni kojima je vlast tako nešto i obećala) osećaju se pozicionirano iznad države i njenih organa. Pa čak i kada država pokuša da im pokaže suprotno, ne reaguju. Jer je državna nebriga o radnicima postala toliko normalna, da poslodavce jednostavno više nije moguće ubediti u to da – nisu robovlasnici.
Prva priča vezana je za kompaniju Jura. Naravno, za koga bi drugog. Samovlašće i Jura nekako već idu zajedno, ruku pod ruku. Jura je svojevremeno otpustila predsednika sindikata (Nema udruživanja robova! Nema kolektiviteta!). Otkaz je naravno bio nezakonit, a inspektor rada je utvrdio da je u ovakvom slučaju očigledne povrede zakona usled diskriminacije zbog sindikalne pripadnosti potrebno vratiti zaposlenog na rad do okončanja radnog spora, u skladu sa ovlašćenjima koja inspekcija rada poseduje prema Zakonu o radu.
Jura, njeno rukovodstvo, međutim malo haje za zakone Republike Srbije, što je već nebrojeno puta pokazano. Tako je i ovom prilikom neizvršenjem rešenja inspekcije rada obezvređen sistem nadzora nad radnopravnim propisima u državi u kojoj Jura posluje, već je stavljeno do znanja da Jura neće ni primiti na rad predsednika sindikata, kao i da je rukovodstvo u stanju da se sa njim fizički razračuna pre nego što će priznati poraz. (Ako robovlasnik misli da si prekršio neko njegovo pravilo, ne možeš dokazivati suprotno. Ako rob misli da je robovlasnik učinio nešto protivno zakonu, njegovo svedočenje se zanemaruje.) Kako drugačije shvatiti poruku koju je nesrećnom zaposlenom „prenelo“ obezbeđenje poslodavca, da u krugu fabrike nije dobrodošao?
Druga priča je nešto duža i privukla je nešto više medijske pažnje. Tiče se kompanije Aptiv koja u Srbiji zapošljava gotovo 4.000 ljudi i koja je od države za tako nešto primila značajna sredstva i infrastrukturu. Aptiv je, jednostavno rečeno, predstavljen kao jedan od „brižnih“ stranih investitora koji je izabrao baš Srbiju da u njoj stvara ekstraprofit, krši sve moguće zakone i tera radnike u neviđene oblike radne eksploatacije.
Kada je Aptiv nedavno ugovorio veći posao koji je trebalo da završi u kratkom roku, rukovodstvo je došlo na genijalnu ideju kako da reši situaciju povećanog obima posla. Šta bi uradio normalan (civilizovan, poštovanju zakona sklon) poslodavac? Pre svega iskoristio mogućnosti iz člana 37. Zakona o radu (radni odnos na određeno vreme) ili iz Zakona o agencijskom zapošljavanju (navodno je taj put brži). Dakle, povećani obim posla znači i više zaposlenih radnika. Dok se ne reši postupak prijema u radni odnos (koji inače može biti jako jednostavan i okončati se u roku od nekoliko dana) poslodavac može iskoristiti odredbe o preraspodeli radnog vremena iz Zakona o radu i privremeno povećati trajanje radnog vremena koje bi se kasnije kompenzovalo (uprosečilo) slobodnim danima. Ili jednostavno uvesti prekovremeni rad za tu nedelju, dok ne stigne ispomoć. Zakon o radu pruža dakle bar tri mehanizma rešavanja povećanog obima posla na zakonit način.
Kako je reagovao poslodavac na ivici razuma (bahati poslodavac kojeg je briga samo za profit i koji ne mari ni za zakone, ni za radnike)? Izradom i podmetanjem „izjave“ radnika da se odriče prava na ograničeno radno vreme i da se u vezi sa time odriče i bezbednosti na radu u toku takvog radnog vremena. Nema nikakve sumnje da je tragikomična izjava delo poslodavca, jer je zaista van pameti obrazloženje da su se radnici samoorganizovali i napisali tako nešto iz čiste ljubavi prema Aptivu. Uostalom, cela stvar je postala (lokalno) medijski ispraćena kada su se ti isti radnici pobunili, a sramotni tekst izjave dospeo na društvene mreže. Iznuda (a ovo jeste iznuda) da se radnik odriče prava na ograničeno radno vreme – to će znati svaki pravnik – ne proizvodi nikakva dejstva, a radno vreme koje je uvedeno radnicima (12 sati dnevno, 6 dana u nedelji) nezakonito je. Zato što postoje prava kojih se radnici ne mogu odreći, sve i da hoće. Pravo na ograničeno radno vreme uvedeno je da bi se zaštitili od radne eksploatacije, i van zakonom strogih pravila za eventualno uvećanje (kako je već opisano) ne može se promeniti. „Izjave“, čak i da su svojevoljne (a nisu, iznuđene su pod pritiskom, prema svedočenjima radnika i sindikata), ništave su. I to zna rukovodstvo Aptiva. Ali ga nije briga, jer su zakoni tu da se krše, a kršenje je prekršaj samo ako te uhvate (logika svakog razbojnika na svetu). I Aptiv je uhvaćen u kršenju, jer se inspekcija rada po prijavi pojavila i naložila povratak na osmočasovno radno vreme – efikasna i pravilna kontrola, svaka čast inspekciji rada u Leskovcu! Samo par dana kasnije pojavljuje se vest da se poslodavac „predao“ i da vraća osmočasovno radno vreme u skladu sa nalogom inspektora rada. Pobeda države i radnika! Ili ne? Praktično istog dana kada se poslodavac vratio na osmočasovno radno vreme, kako mu je naloženo, stiže vest da je u pitanju osmočasovno radno vreme, ali 7 dana u nedelji! U navedenoj vesti to potvrđuje neimenovana članica rukovodstva fabrike. Sada poslodavac ne krši samo jedno, već dva prava zaposlenih – na ograničeno radno vreme i na nedeljni odmor. Oba su uređena imperativnim normama, dakle činjenica da radnici mogu „dobrovoljno“ da odluče da li će raditi 7 dana u nedelji nema nikakve posledice po nezakonitost ovakve prakse poslodavca. Izjava pomenute neimenovane članice rukovodstva da je poslodavac zapravo plemenit u svojim namerama, jer se na ovaj način omogućava da radnici zarade neki dinar više, posebna je ironija. Pitanje je kako to radnici u 21. veku ne mogu, radeći maksimalnih 40 sati nedeljno, da zarade za dostojanstven život?
Da li je rukovodstvo Aptiva ekstremno neupućeno u radno pravo Republike Srbije? Rekao bih da to nije tačno, a nije ni moguće – zamislite poslodavca sa nekoliko hiljada zaposlenih, koji nema nijednog pravnika da se brine o tom aspektu administracije. Ne, rukovodstvo Aptiva tačno zna šta radi. Ono izvrgava ruglu inspekciju rada koja radi svoj posao i šalje poruku državi Srbiji da je iznad pravila koja je propisala.
Istovremeno, Aptiv traži nove radnike – reklo bi se, konačno nešto racionalno sa njihove strane. Međutim, izgleda da ti novi radnici samo treba da zamene nekoliko stotina (prema izjavi sindikata, čak 900) radnika koji su na bolovanju usled posledica 72-časovne radne nedelje. Zamislite sliku koju je opisao sindikat, da hitna pomoć dežura ispred fabrike non-stop, kako bi prevozila radnike koji kolabiraju nakon dvanaestočasovne smene. Pokupe jednog, odvezu, pa se vrate po sledećeg. Nisam našao adekvatnu paralelu u robovskim zakonima sa ovom situacijom, ali verujem da nije ni potrebna, dovoljno je potresna sama po sebi.
Aptiv je u vlasništvu nemačke kompanije Daimler, koja bi trebalo da poštuje određene standarde rada kod svojih kompanija, prema nemačkim propisima.1 Da li će reagovati pitanje je, ali je fascinantno da je potencijalno potreban ekonomski pritisak spolja da bi se okončala protivpravna situacija kod poslodavca u Srbiji – da li je zaista država toliko izgubila autoritet kod poslodavaca?
Šta je pouka ovih priča? U obe, inspekcija rada je sasvim adekvatno (i efikasno) rešila sporne situacije. U oba slučaja se međutim nastavlja kršenje prava radnika, sasvim nezakonito i potpuno divljačko. Osnovno pitanje je dakle zašto se poslodavci osećaju jačim od države? Sasvim sigurno, zato što im je država tako nešto dozvolila, praktično obećala kada su došli da „spasu“ našu privredu. Kao što se vidi iz ovog teksta, niti je privreda spasena, niti su radnici srećniji. Ali podilaženje takozvanim „stranim investitorima“ dovelo je do toga da se oni zaista osećaju moćno i samovlasno. Otuda je verujem za njih iskreno šokantno otkriće da država postoji i da se zakoni primenjuju na sve podjednako. Njihova prva reakcija je – ignorisanje države. Za takvo ponašanje odgovorna lica kod tih poslodavaca morala bi da dobiju krivične prijave, kao i ozbiljne krivične sankcije kao primer za ubuduće. Da li će državni organi nastaviti da rade svoj posao u odnosu na poslodavce, sada kada je ulog evidentno uvećan? Vama ostavljam na procenu (moju verujem znate) a svi zajedno ćemo vrlo brzo videti da li će država obznaniti nesavesnim poslodavcima svoje postojanje ili ćemo biti dalje gurnuti u (praktično) robovlasnička pravila, bez zaštite čak i u okolnostima kada u državnim strukturama postoje ljudi koji svoj posao rade profesionalno i savesno.
Peščanik.net, 16.07.2021.
________________
- Ispravka Ambasade Savezne Republike Nemačke u Beogradu: Povodom natpisa u ovom tekstu, u kome se opisuju „robovlasnički“ odnosi između radnika i poslodavca, navedeno je da je dotična firma Aptiv iz Leskovca „u vlasništvu nemačke kompanije Daimler“. Proverom na sajtu Agencije za privredne registre Republike Srbije firma Aptiv Contract Services d.o.o. Leskovac u stoprocentnom je vlasništvu britanske firme APTIV EUROPEAN HOLDINGS (UK) LIMITED. Takođe se i na Vikipediji (na engleskom i nemačkom jeziku) može pročitati da je firma registrovana na britanskom ostrvu Džersi, a da joj je glavno sedište u Dablinu/Irska. Ambasada nema nikakvih saznanja da je firma Aptiv u vlasništvu nemačke firme Daimler AG kao što tvrdi autor, a da li je povezana sa britanskom firmom Daimler Company ostavljamo autoru da proveri. Žao nam je što se jedan tekst o narušavanju radničkih prava u Srbiji dovodi u vezu sa firmom koja nije u nemačkom vlasništvu. Poznato je da su u anketama, koje su sprovedene među radnicima širom Srbije, nemačke firme označene kao najpoželjniji strani poslodavci u Srbiji.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
