Socijalna medicina u srcu Stare Evrope
Jedna stvar koja me je zbunjivala tokom debate o zdravstvu u Americi bila je čitava ta priča o socijalizovalizovanoj zdravstvenoj nezi i koliko je ona navodno neefikasna. Kanadski plan je upoređivan s genocidom, ali još su gore prolazili oni u Evropi, gde pacijenti krepavaju na prljavim poljskim krevetima, čekajući da se izmisli aspirin. Ne znam odakle tim ljudima takve ideje, ali moja iskustva u Francuskoj, gde s prekidima živim već trinaest godina, su sva bila dobra. Kućna poseta lekara u Parizu koštaće vas pedesetak dolara. Pao sam u iskušenje da organizujem jednu takvu posetu poslednji put kad sam dobio napad kamena u bubregu, ali nije dolazilo u obzir da čekam čak ni deset minuta, pa sam seo na voz i otišao u najbližu bolnicu. U centru grada, gde srećom imamo stan, sve što mi je potrebno uglavnom mi je nadohvat ruke. Apoteka je odmah iza ćoška, a dva bloka niže je ordinacija mog lekara, dr Médionija. Dvaput sam ga pozvao u subotu ujutru, i nakon što je sam podigao slušalicu, rekao mi je da svratim. I ove posete koštaju oko pedeset dolara. Kad sam poslednji put otišao, imao sam krvavu munju preko čitave leve beonjače.
Doktor mi je malo razgledao oko, a zatim seo za sto. „Na bih brinuo da sam na vašem mestu“, rekao je. „Takva stvar bi trebalo da nestane za dan-dva.“
„Pa, kako se stvorila?“ upitao sam ga. „Kako sam to dobio?“
„Kako obično dobijamo većinu stvari?“ odgovorio je on.
„Kupujemo ih?“
Poslednji put, ležao sam u krevetu i napipao izbočinu na levoj strani, ispod grudnog koša. Bila je veličine polovine jajeta, odmah ispod kože. Rak, pomislio sam. Nakon jednog telefonskog poziva i dvadeset minuta, ležao sam na krevetu u ordinaciji, podignute košulje.
„A, nije to ništa“, rekao je doktor. „Mali masni tumor. Kučići ih stalno dobijaju.“
Pomislio sam na druge stvari koje kučići imaju a ja ih ne želim: Kandže, na primer. Pantljičare. „Može li to da se odstrani?“
„Pa može, ali zašto biste to radili?“
Postideo sam se jer sam sujetan i površan što čak i razmišljam o tome. „U pravu ste“, rekao sam mu. „Od sada ću samo malo više da podižem kupaće gaće.“
Na pitanje da li će tumor da raste, doktor ga je nežno opipao. „Da raste? Pa hoće, verovatno.“
„Da li će mnogo da naraste?“
„Ne.“
„Zašto ne?“ pitao sam ga.
A on je, iznenada sa nekim zamorom u glasu, rekao: „Ne znam. Zašto drveće ne raste do neba?“
Médioni ima ordinaciju u jednom stanu na trećem spratu lepe zgrade iz 19. veka, i kad krenem kući, uvek pomislim „Čekaj malo. Jesi li ti video njegovu diplomu na zidu? Da li zaista čoveku ime može da bude ‘Doktor’?“ Nije on indiferentan. Samo što ja očekujem nešto više od „Proći će“. Munja se povukla, kao što je i rekao, i od tada sam upoznao mnoge ljude sa masnim tumorima koji sasvim normalno žive. Možda, pošto sam Amerikanac, za neke stvari samo želim zvučnija imena. Očekujem i malo više sumorne ozbiljnosti. „Uradio sam neke testove“, voleo bih da čujem, „i otkrio da imate takozvanu bilateralno ganglijalno uniženje, ili, narodski rečeno, kartoidalno napuknuće venalnog septrumusa. Psi to stalno dobijaju, i većina od toga ugine. Zato bih želeo da nastavimo sa najvećim oprezom.“
Za svojih pedeset dolara, želim da izađem iz ordinacije u suzama, ali umesto toga izlazim osećajući se kao hipohondar, što je jedna od malobrojnih stvari za koju me ne možete s pravom optužiti. Ako me je moj francuski lekar pomalo izneverio, moj francuski periodontolog to nadoknađuje. Mogu samo da pohvalim dr Giga, koji me je, što se tiče desni, zaista izvukao iz ambisa. Dvaput je tokom našeg desetogodišnjeg odnosa izvodio hirurški zahvat. Zatim mi je, prošle godine, izvadio četiri donja sekutića, izbušio vilicu i ugradio dva implantata. Prvo me je posadio u stolicu i objasnio mi proceduru, upotrebljavajući mnogo krupnih reči koje su mi dale priliku da se osetim tragično i značajno. „Obaviću operaciju u utorak u devet sati ujutru, i to bi trebalo da traje najviše tri sata“, rekao je – sve to, kao i obično, na francuskom. „U šest sati uveče, otići ćete kod zubara po privremenu protezu, ali ipak bih želeo da za ovo odvojite čitav dan.“
Kada sam došao kući, pitao sam mog momka Hjua, „Šta li je mislio, gde ću da idem bez četiri zuba?“
Dr Giga viđam za hirurške zahvate i konsultacije, ali redovno, šestomesečno čišćenje kamenca obavlja njegova asistentkinja, žena po imenu dr Baras. To što ona radi u mojim ustima je neizrecivo, i pošto se od toga preznojim, imam običaj da ponesem rezervnu odeću i da se presvučem u kupatilu pre nego što krenem kući. „O, Monsieur Sedaris”, kikoće se ona. „Pravo ste dete.“
Pre godinu dana, došao sam u ordinaciju i svečano objavio da sam, od prethodne posete, svake večeri čistio zube koncem. Mislio sam da će joj to dati povod da me malo pohvali – „Kako ste pedantni, kako disciplinovani!“ – ali umesto toga, rekla je „O, ma to nije potrebno.“
Isto je bilo kad sam joj se požalio na razmak između zuba. „Nosio sam protezu kao dete, ali možda mi sad ponovo treba“, rekao sam joj. Američki zubar bi mi preporučio zubnog protetičara, ali dr Baras ja smatrala da sam histeričan. „Vi imate, kako ih u Francuskoj zovemo, ‘vesele zube’“, rekla je. „Zašto biste ih, pobogu, menjali?“
„Pa, zato što mogu da ih čistim kanapom za veš.“
„Ej“, rekla je ona. „Dosta više s tim čišćenjem. Možete i pametnije da iskoristite veče.“
Valjda je to vreme za ono „veselje“.
Dr Baras ima bolesnu majku i dugodlaku mačku po imenu Andi. Dok ležim i preznojavam se širom razjapljenih čeljusti, ona mi zavlači električnu kuku ispod desni, i prepričava mi šta ima novo kod nje od moje poslednje posete. Uvek izlazim ustiju punih krvi, pa ipak se uvek radujem narednoj poseti. Ona i dr Gig su moji ljudi, potpuno nezavisni od Hjua, i iako ne bih baš mogao da ih nazovem prijateljima, mislim da bih im nedostajao ako umrem od masnog tumora.
Nešto slično se dešava sa mojim zubarom, dr Granaom. On mi nije napravio implantate – oni su delo zubnog protetičara – ali napravio je kalup i potrudio se da se zubi uklope. To je uradio tokom mojih pet poseta u zimu 2011. Jednom nedeljno, dođem u ordinaciju i popnem se na stolicu. Onda se zavalim i širom otvorim usta. „Ça va?“ pita me on na svakih pet minuta, što znači “Jeste li dobro?” Ja ispuštam slabašan zvuk, kao zvonce. „E-um.“
Implantati se ugrađuju u dve faze. Prvi zubi koji se ušrafljuju, privremeni, kockasti su, i čudne su boje. Drugi su mnogo finiji, i nekako su obojeni da se uklope sa svojim susedima. Moja četiri lažna sekutića spojena su u jednu celinu, i zašrafljena pravim šrafcigerom. Pošto zubi utiču na to kako grizeš, njihov položaj mora da bude precizan, pa moj zubar mora da ih stavlja i vadi za sitna podešavanja. Stavi ih, pa ih izvadi. Pa onda ponovo. Do tada ja već zaboravim na bol, samo ležim, pokušavajući da budem dobar pacijent.
Dr Grana ima mali, potpuno utišani televizor na plafonu, i svaki put kad dođem, uključen je francuski kanal o putovanjima. Zove se Voyage. Jednom sam gledao kako neka grupa brđana ukrašava tibetanskog jaka. Nisu mu okačili rasvetu, ali sve ostalo je bilo dozvoljeno: trake, zvonca, srebrne kapice za rogove.
„Ça va?“
„E-um.“
Naredne nedelje, bili smo negde u Africi, gde je petočlana porodica kopala po zemlji i iskopala nekakav kanal pun miševa. Doktorov asistent je ušao u ordinaciju da nešto pita, i kad sam se ponovo okrenuo ka ekranu, miševi su bili odrani i nanizani, kao ražnjići, na zašiljene štapove. Zatim je opet neko ušao i kada sam ponovo pogledao, afrička porodica je pekla miševe na logorskoj vatri, i jela ih prstima.
„Ça va?“ upitao je dr Grana, a ja sam podigao ruku, što je međunarodni zubarski znak za „imam nešto važno da kažem“. Izvadio mi je šrafciger iz usta, a ja sam prstom pokazao na ekran. „Ils ont mangé des souris en brochette“, rekao sam mu, u prevodu „Pojeli su neke miševe na ražnju.“
Pogledao je u mali televizor. „Ah, oui?”
Kao redovni gledalac ovog kanala, dr Grana se ne da lako iznenaditi. Sve je već video, a i sam je veliki putnik. Kao i dr Gig. Dr Baras nije nigde putovala u poslednje vreme, ali, pored takve majke, kako bi i mogla? Pored svih ovih zubnih profesionalaca u mom životu, čovek bi pomislio da ne mogu toliko da ličim na izrezbarenu bundevu. Pomislio bi da mogu da zagrizem klip kukuruza, ili bar da skinem meso sa pilećeg batka, ali to se neće desiti bar još nekoliko godina, dok se ne izborimo sa moja dva gornja sekutića i klimavim dvojkama koje ih okružuju. „Ali i posle toga ću morati redovno da dolazim, zar ne?“ upitao sam dr Giga skoro panično. „Desni mi nisu izlečene, zar ne?“
Nekad sam izbegavao zubare i protetičare, a sada ih praktično progonim, ne zato što želim neki holivudski osmeh, nego zato što mi prija njihovo društvo. Lepo mi je u njihovim čekaonicama, sa stočićima prepunim Gale i Madame Figaro. Sviđa mi se kako mrmljaju francuski, iza zaštitnih maski. Niko od njih me nikad ne oslovljava sa Dejvid, koliko god ih ja molio da to čine. Ja sam Monsieur Sedaris, ne moj otac, nego manji, kontinentalni model. Monsieur Sedaris sa četiri donja implantata. Monsieur Sedaris sa veselim zubima, koji se toliko znoji da iz ordinacije odlazi dva kila lakši. To sam ja, taj što pokazuje na kupatilo i pita da li može da upotrebi kutiju s peskom, taj što se klacka niz stepenice u čistoj odeći, sa žalosnim osmehom i ustima punim krvi, što broji dane do sledeće posete, da se što pre vrati ovoj čudnoj, socijalizovanoj nezi.
David Sedaris, The New Yorker, 02.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.08.2012.