• A A A
  • |
     

    Šta posle belih listića

    | 17/05/2012

    Sinoćnji TV duel još jednom je pokazao ono što smo, manje-više, svi unapred znali: prinuđena da bira između vlasti bez odgovornosti i opozicije bez ideja Srbija u nedelju nema drugog izbora osim da se još jednom opredeli za beli/precrtani/dopisani/poništeni glasački listić.

    Poruka koja se ovim činom šalje prilično je jednostavna, u datom slučaju rekao bih i jednosmerna. U najkraćem, ta poruka svodi se na sledeće: beli listići izraz su nezadovoljstva aktuelnom političkom oligarhijom i ne treba ih čitati drugačije nego kao jedini preostali način iskazivanja građanskog protesta nevidljivih građana Srbije. Onih građana koji sebe i vlastite životne/ekonomske/kulturološke/vrednosne principe i ideale nisu prepoznali ni kod jedne od aktuelnih političkih stranaka i(li) ponuđenih predsedničkih kandidata. Ljudi, čijim se životima ne bave partije i njihovi lideri koji su zaboravili čemu (i kome) izbori uopšte služe – precrtanim/dopisanim glasanjem vidljivom čine činjenicu da aktuelna politička oligarhija ne zastupa više nikog i ništa osim same sebe, odnosno vlastite, sasvim sebične feudalne (partijske) interese.

    Ono što, međutim, gotovo sve partije (ili makar one koje pretenduju na to da ih doživljavamo kao demokratske) na volšeban način ujedinjuje jeste otvorena frustracija belim glasanjem (počev od konstatacija kako je ideja belih listića jedna od najmorbidnijih ideja koje su se ikada pojavile na političkoj sceni, preko optužbi da se belim glasanjem podriva stabilnost demokratskih institucija). Umesto upitanosti šta je to što ne mali broj građana čini nezadovoljnim aktuelnom kvazidemokratskom političkom ponudom – protagonisti belog (poništenog/dopisanog/precrtanog) glasanja i između dva izborna kruga proglašavaju se: nemoralnim, neodgovornim, frustriranim i (politički) nezrelim… Navedeno, naravno, predstavlja najbolji dokaz u kojoj meri su beli listići postigli svoj željeni/pretpostavljeni cilj.


    Izbor za belog predsednika Srbije

    Na isti način na koji to nisu uspele njihove partije (koje, uostalom, u ukupnom zbiru podržava po 10% od ukupnog broja stanovnika Srbije), građane u suprotno nisu uspela da ubede ni dva preostala predsednička kandidata. Ako smo dobro shvatili: glavni izborni adut Tomislava Nikolića jeste taj da, ukoliko pobedi na izborima, više neće biti predsednik svoje partije. S druge strane, njegov protivkandidat Boris Tadić kao vlastitu prednost ističe to što se ne zove Tomislav Nikolić. Gospodo predsednici, ukoliko je to jedino što imate da nam ponudite onda i jedini odgovor koji na takvu ponudu možete da očekujete jeste: ne pristajemo na vaša dva ništa! Umesto opredeljivanja ne temu koji od vas dvojice u ovom trenutku predstavlja manje zlo, dopustićete da i ovaj put potvrdimo naše opredeljenje da, uprkos (političkoj) stvarnosti koju živimo, još uvek verujemo i želimo dobro.

    Beli listići ponovo će biti izraz našeg građanskog opredeljenja da verujemo u to kako smisao politike jeste nešto drugo od onog o čemu, navodno, u nedelju treba da se izjašnjavamo. Uostalom, dosadašnje iskustvo glasanja za manje zlo poučilo nas je jednostavnoj jednačini koja u svom krajnjem ishodu glasi: manje zlo nije niti ikada može postati veće dobro. Kakav god bio ishod izbora jedina stvar koja je, srećom, sigurna jeste ta da ćete za pet godina (ili ranije?) obojica biti samo bivši kandidati za predsednika Srbije.


    Šta posle belih listića?

    Ono što se u čitavoj priči javlja kao potencijalni problem jeste dilema: Šta posle belih listića? Zar neće svakako neko (bilo ko) pobediti na izborima? i tsl.

    Šta, dakle, dobijamo precrtanim glasanjem? Šta je cilj tih famoznih belih?

    Za početak, recimo tri stvari:

    1. Uskraćivanje političkog legitimiteta političkim strankama – iznutra očišćenim od bilo kakve opozicije, alternativnih ideja, vizija ili drugačijeg mišljenja – i njihovim liderima/suverenima/vlasnicima/despotima zastupnicima nakaradnog i po društveni interes štetnog stava: diktatura u stranci = demokratija u državi.

    2. Izazivanje nezadovoljstva, pokretanje diskusija, polemika i ohrabrivanje nagoveštaja drugačijeg mišljenja (unutar postojećih stranaka) i moguće otvaranje prostora za nove ljude, ideje, koncepcije, programe…

    3. Artikulacija svesti da u ovoj zemlji ideje građanske Srbije ne predstavlja više niko – i moguće artikulisanje prostora da se u srpskoj politici pojave neki novi, drugačiji politički lideri i(li) organizacije.

    Mislite o tome…

     
    Peščanik.net, 17.05.2012.

     
    Ver peliculas online