I grobovi naši Bečom će se borit
A grobovi naši Evropi će zborit
Po dvorovima šetat i plašit gospodu.
Jugosloven mora dobit slobodu!

Stihovi na zidu Principove ćelije

– Sećate li se Principa?

– Kog Principa?

– Pa Gavrila! Učili smo o njemu u školi. Vodili su nas i na ekskurzije da lično stanemo u stope iz kojih je pucao. Neki od nas živeli su ili i danas žive u ulici s njegovim imenom. U Sarajevu, na mestu sa kog je pucao, Mladoj Bosni, organizaciji kojoj je pripadao, donedavno je bio posvećen muzej. Danas muzej s tim imenom više ne postoji, kao ni zemlja zbog koje je pucao. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

U detinjstvu smo učili da je Princip bio tiranoubica. Heroj. Borac za slobodu. Danas, za mnoge ex-Jugoslovene on je terorista. Nisu malobrojni ni oni koji ga i dalje veličaju i slave. Pred stogodišnjicu Velikog rata, formalno iniciranog upravo njegovim pucnjem, u američkim novinama štampaju se tekstovi u kojim ga porede sa Osamom bin Ladenom.

Beogradski nedeljnik Vreme nedavno je objavio uzbudljivu fotografiju snimljenu 20. aprila 1941. na kojoj je prikazan Adolf Hitler kako prekrštenih ruku zadovoljno stoji ispred ploče s Principovim imenom. Ploča je bila poklon Fireru za njegov 52. rođendan, doneta iz upravo okupirane Jugoslavije. Kažu da ju je Firer lično tražio.

Na ploči iz vremena kraljevine Jugoslavije, pisalo je: На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу На Видовдан 15. (28.) јуна 1914.

Tokom trajanja SFRJ tekst je glasio: Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом.

Na istom mestu danas stoji ploča s natpisom: Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Proučivši istorijske izvore i kontroverze vezane za život i sam čin Gavrila Principa, prateći stogodišnju putanju njegovog lutajućeg metka, beogradska dramska spisateljica Biljana Srbljanović svoje viđenje ponudila je u drami Princip – Mali mi je ovaj grob, premijerno izvedenoj 16. oktobra 2013. u bečkom Schauspielhaus teatru. U štampanom izdanju drama je dostupna u izdanju Samizdata B92.

Složene istorijske okolnosti tokom priprema i odvijanja Sarajevskog atentata, Srbljanović sagleda u svetlu večite, naivne i idealističke težnje malog čoveka da utiče na istorijske tokove. Princip je pre svega idealista, pomalo anarhista.

U vremenu u kome je živeo, mladi ljudi imali su ideale i bili spremni da se za njih žrtvuju. Biti mlad u Principovo vreme podrazumevalo je da se bude hrabar. Ideali kojima su Princip i mladobosanci posvetili živote bili su republikanski ideali jugoslovenskog oslobođenja i ujedinjenja. Pored razumevanja istorijskog okvira, emotivne i intelektualne klime, Biljana je zainteresovana i za širu sociološko-psihološku pozadinu atentata. Vlastiti stav ona sublimira rečima: “Princip je hrabri, mladi, ludi dečak koji je verovao da čini dobro.“

Terorista i(li) heroj

Princip ne može biti tretiran kao terorista zato što se u kontekstu terorizma kakav danas poznajemo – u vreme atentata na Ferdinanda ne može govoriti. Činjenica je da tiranoubistvo tada predstavlja dominantnu političku matricu, ne samo na balkanskom, već i u širem evropskom prostoru. Dodatno, ubistvo tiranina u južnoslovenskoj tradiciji (Zlo činiti od zla se braneći / tu zločinstva nema nikakvoga, P. P. Njegoš) predstavlja legitiman, herojski čin (Princip se divi Žerajiću i njegovom pokušaju atentata na guvernera BiH). Naposletku, sam Ferdinand bio je prestolonaslednik zemlje koja je okupirala Principovu domovinu.

Ljudska dimenzija istorije

Iako zasnovana na činjenicama (međučin prenosi i isečke iz onovremene štampe), istorijska i politička pozadina priče o Principu nije ono što Biljana stavlja u prvi plan. Ova dvodelna drama pre svega govori o ljudima – tako i Principu i njegovom atentatu tekst daje novu, naglašeno ljudsku, human(ističk)u dimenziju: „Ona govori i o meni, jer da sam živela 1914, i ja bih bila s njima.“

Uz njega, akteri drame su i Nedeljko Čabrinović, saučesnik u atentatu, Danilo Ilić takođe mladobosanac, njegova sestra Ljubica, Dragutin Dimitrijević Apis i nekoliko glasova iz offa koji se pojavljuju u više navrata. Komad se odvija u Sarajevu 1914, i u zatvorima u Solunu 1917. i Terzinu 1918. Gavrilo je mlad čovek (u vreme atentata ima 19 godina), Jugosloven (predstavlja se kao Srbohrvat koji govori hrvatskosrpski), pomalo zanesen, čak odsutan iz života, mašta jedino o tome da učini nešto veliko. Nešto po čemu će ga pamtiti (Mi treba ili da umremo u životu ili da živimo u smrti). Učestvuje u demonstracijama koje sarajevski gimnazijalci organizuju protiv austrougarskih zavojevača i koje bivaju ugušene silom (Uleteli su u mraku među đake, pucali, gazili nas konjima).

Nedeljko takođe ima 19 godina. Sa Gavrilom deli iste ideale. Dive se Žerajiću i studentu koji je u Zagrebu pucao na Bana. Danilo je nešto stariji od njih (24), takođe idealista, s jednakom dozom naivnosti kao i prva dvojica. Danilo upoznaje Apisa koji ga na prevaru učlanjuje u tajno paradržavno udruženje Ujedinjenje ili smrt (poznatije pod imenom Crna ruka). Ljubica tek što je napunila 15, zaljubljena je u Gavrila – očito i on u nju, iako to ne ume da joj pokaže. Apis je prikazan kao krupan, neprijatan čovek, sklon manipulaciji, veoma zainteresovan za idealizam mladobosanaca.

Veza sa Apisom pokazuje se ključnom za sam atentat. Preko Danila, Apis podstiče i podučava atentatore. Takođe, snabdeva ih i oružjem. Sam atentat dramski je dat u formi dijaloga u kom učesnici svedoče o tome gde su bili i šta su radili u danu prestolonaslednikovog dolaska u Sarajevo. Nedeljko na prestolonaslednika baca bombu. U tom poslu, međutim, nije dovoljno vešt. Uplašio se. Promašio. Umesto prestolonaslednika ubija Ljubicu – prvu žrtvu atentata. Gavrilo je uspešniji. Puca dva puta. Pored prestolonaslednika, ubija i njegovu suprugu Sofiju. Kasnije, na suđenju, za sebe kaže da je Jugosloven koji teži oslobođenju i ujedinjenju jugoslovenskih naroda (Na ovo delo potakla me je osveta za sve muke koje moj narod trpi). Zbog atentata na Ferdinanda ni pod mukama se nije pokajao (On se nikada do kraja nije pokajao. I neka nije! Ali nikada svoj čin nije veličao kao nešto veliko i sveto; doživljavao ga je kao strašno zlo koje je neko morao da preuzme na sebe). Svoj čin smatrao je istorijski nužnim. Žalio je zbog ubistva Sofije.

To mu nije bila namera. U Terezinskoj tamnici, mučen do smrti, Gavrilo postaje talac i poslednja žrtva atentata koji je izvršio. Ruka kojom je pucao, uništena gangrenom, visi mu beživotno uz telo, privezana žicom. Vlasti ne žele da je amputiraju. Svakog Vidovdana razmišlja o vlastitom činu. Kao i Nedeljko, umire u zatvoru. Bolestan. Bled. Iscrpljen. Mučen: 1920. izvršena je potpuna ekshumacija. Nedeljkov leš nađen je bez glave, koju je austrijska vojska odvojila od tela i bacila na nepoznatu lokaciju. Skelet malog muškarca bez desne ruke, bio je Pricipov. Kosti se skupljaju, mešaju, prenose u Bosnu, gde se dočekuju uz zahvalnost i počasti. Pricipove stope izlivaju u asfaltu, na mestu gde je pucao.

Atentat produženog trajanja

Iako se u drami formalno ne pojavljuje, upečatljiv je i lik Danilove i Ljubičine majke. Žene koja se odriče sina, razotkrivajući ga vlastima, zbog osvete za ubistvo ćerke. Rekapitulirajući događaje, u pismu majci Danilo rezimira: Napravio sam glup dogovor sa glupim ljudima.

Ova rečenica parafraza je one koju na suđenju atentatorima na premijera Đinđića, u suočenju sa Miloradom Ulemekom Legijom, izgovara Đinđićev prijatelj Vladimir Beba Popović. Na ovaj način Biljana povlači veoma hrabre paralele sa Srbijom današnjice. Iako Principov čin nije označila kao zločin – Srbljanovićeva ipak jasno razotkriva zločince. Njih u drami personifikuje Dragutin Dimitrijević Apis (neposredni organizator Sarajevskog atentata). Apis je velikosrbin, slabić i manipulator. Suočen sa smrću, on je obična kukavica. Apis je reprezent one Srbije koja se, poput jednoćelijskog organizma, hrani zločinom. U tekstu on se pojavljuje i kao inspirator atentata na premijera Zorana Đinđića tako što u instrukcijama koje daje Danilu do detalja precizno izgovara upravo scenario Đinđićevog ubistva.

Provokativna na više ravni, hrabra, intelektualno intrigantna, drama Biljane Srbljanović svedočanstvo je o Principu koliko i o nama danas. O istorijskim slojevima koji nikad nisu jednoznačni, niti do kraja shvaćeni i protumačeni. Istoriji koja se suštinski nikad ne završava i njenom strašnom teretu koji se uvek prelama preko leđa pojedinca.

Za Biljanu istorija je kuća sa spojenim sobama – tako da ono što se dešava u jednoj od njih mora da se odrazi i na sve ostale. Najkontroverzniji i posledično najdalekosežniji događaj iz jugoslovenske (ali i evropske) istorije 20. veka, Biljani Srbljanović poslužio je za ubedljivu priču o: mladosti, idealizmu, slobodi, intrigama, zaverama i zločincima. Po njoj, Sarajevski atentat nije se ni završio 28. juna 1914. Njegovo trajanje i posledice koje proizvodi protežu se sve do naših dana. Zato je i Principov lutajući metak jednako prisutan i u stvarnosti koju živimo – sa svim svojim podrazumevajućim konotacijama, kontekstima i (učitanim) značenjima…

Dugački prsti smrti

U Solunskom procesu 1917. pukovnik Apis osuđen je na smrt zbog navodnog pokušaja ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića (Mene su osudili za zaveru protiv srpskog kralja, a svi znamo da pravi razlog nije to. Onaj mrtvac iz Sarajeva ima dugačke prste. Pruža ih iz groba i sve nas hvata, jednog po jednog).

Ovaj događaj Biljana koristi za još jednu paralelu sa neposrednom srpskom prošlošću. Kao direktna veza sa nevidljivim silama mraka i zla, pred vlastito pogubljenje, Apis traži da mu Danilo naglas pročita jedno njemu važno pismo.

Pošiljalac nije konkretno imenovan – međutim, iz samog teksta lako se prepoznaje da Apis dobija pismo identično onom koje je generalu Aci Tomiću, tokom akcije Sablja, uputio Vojislav Koštunica. Podsetimo, nakon Đinđićeve smrti Tomić je uhapšen pod osnovanom sumnjom da je učestvovao u zaveri koja je dovela do premijerovog ubistva. U pismu, za Koštunicu punom netipičnih emotivnih izliva, on Tomića hrabri da izdrži – savetujući da ni o čemu ne progovara (mislim da se nas dvojica baš u ćutanju najbolje razumemo), kao što i Apis savetuje mladobosance.

Crna ruka i Srbija danas

O uočenoj vezi između organizovanja i političkih pozadina atentata na Ferdinanda i Đinđića, u jednom intervjuu Biljana će izjaviti:

„Čvrsto verujem da Srbijom, od majskog prevrata, upravlja jedna parapolicijska i parapolitička organizacija, koja ima svoje mračne ciljeve i koja ne preza ni od čega. Ta se potreba za vladavinom iz potaje, za ubistvom kao uobičajenim sredstvom političke borbe, prenosi s kolena na koleno i ja sam čvrsto ubeđena da Crna ruka postoji i dalje. Taj plamen održavaju i pojedinci iz Koštuničinog kabineta – ubistvo Đinđića izvela je Crna ruka i svi ovi novi danas, koje nijedna vlast ne može da kontroliše. Crna ruka i njeni derivati doći će glave ovom društvu, ako društvo napokon ne uspe da izađe na kraj sa njom.“

Pobjeda, 30.11.2013.

Peščanik.net, 01.12.2013.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT