Poslednji talas nasilnih protesta u muslimanskim zemljama, kanalisanih kao reakcija na film ”Nevinost muslimana”, izbacio je na obale Zapada zahtev za kažnjavanjem blasfemije – vređanja verskih normi i osećanja vernika. Islamisti, ali i umerene muslimanske organizacije pripremaju i zvaničan predlog Ujedinjenim nacijama ne bi li se, u obliku neke nove konvencije, blasfemija ugradila u međunarodno pravo.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva, sa priličnom izvesnošću se može pretpostaviti kako će se prema ovom predlogu odrediti predsednik Generalne skupštine UN Vuk Jeremić, taj predsednik sveta za čijeg bi mandata čovečanstvo moglo videti neke neočekivane ishode – ili makar neobične bitke u globalnom sukobu neoliberalnih, individualističkih i tradicionalnih, organicističkih civilizacija.
Naravno, Jeremićeva uloga u ovoj epizodi svodi se na mahanje čekićem. No, odjeci globalne rasprave o opštem i pojedinačnom interesu ponekad se, s manje ili više ozbiljnosti, mogu čuti i u Srbiji. Uz kraću pauzu tokom vlade Zorana Đinđića, preovlađujući sentiment koji diktira politiku Srbije preteže na stranu tradicionalnih vrednosti, odnosno načela opšteg, javnog interesa naspram interesa građanina, pojedinca (ograničenih, svakako, interesima već prvog sledećeg sugrađanina). Baš kao što su i neoliberalne politike, zahvaljujući svojim protagonistima u Srbiji poslednjih godina mutirale u razobručenu pohlepu i nekažnjivu pljačku, tako je i starinska, prosvetiteljska ideja o opštem interesu koji građane, konačno, udružuje u zajednicu – ovde lišena zakona kao instance sa koje se mere opšte vrednosti, i pretvorena u mađioničarsku opsenu iza koje se, namesto svemoćnog čarobnjaka, krije tek pomalo vešti patuljak.
Nemoć čovečuljaka koji vladaju Srbijom ogleda se u neznanju i nesposobnosti da proizvedu odgovarajuće vrednosti i definišu interese koje bismo mogli nazvati opštim, što ih, naravno, ne ometa da primene silu kako bi suzbili svaki javni istup koji smera na preipistivanje tih vrednosti i interesa.
Takva nam je politika upravo i demonstrirana zabranom Parade ponosa i odgovarajućom moralnom panikom u javnosti zbog blasfemične izložbe Ecce Homo.
Zagovornike slobodnog društva i ravnopravnosti svih građana pred zakonom posebno je pogodila činjenica da se odluka o zabrani Parade – odnosno o ograničavanju ljudskih prava – temelji na članu zakona o javnom okupljanju koji se poziva na ”javni moral” kao klauzulu na osnovu koje neki skup može biti zabranjen.
Javni moral kao faktor koji može ograničiti slobodu mišljenja i izražavanja ugrađen je u Univerzalnu deklaraciju UN o ljudskim pravima (član 29), pa i u Ustav Srbije. U članu 46 koji se bavi ovim slobodama upravo se prizivaju zakoni kojim će se one ograničiti: ”Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.”
Previranja u svetu vratila su u fokus pitanja o demokratskom društvu i njegovom moralu, odnosno ideje o poretku koji bi trebalo da ga štiti. Srbija se u ovoj planetarnoj diskusiji, u kojoj se demokratija pokazuje tek kao tehnički detalj – našla na strani sa islamskim fundamentalistima, aktuelnim ruskim politikama čišćenja društva od nezdravih elemenata i nekoliko konzervativnih katoličkih zemalja. Na stolu je pitanje da li „takozvanim slobodama“ građana, kako to kaže premijer Dačić, treba dozvoliti da narušavaju opšte interese društva. Činjenica je da sličan diskurs vlada i na drugoj, neoliberalnoj strani. U Srbiji međutim – mada niko ne zna šta je ovo društvo, ko ga čini i šta su njegovi opšti interesi – izgleda da je za adekvatan ishod dovoljno da o javnom moralu sude crkva i policija.
Na žalost i patrijarha i ministra policije, Amerika nije uhapsila autora spornog antimuslimanskog filma zbog blasfemije, već zbog kršenja uslovne slobode. Saveznike u Ujedinjenim nacijama moraće da potraže na drugoj strani.
Peščanik.net, 05.10.2012.
LGBTQIA+