Paranoičan strah režima od tzv. obojene revolucije poprima zabrinjavajuće razmere, sudeći po rezultatima veštačenja zaraženih telefona građana Srbije, koje su sproveli tehnički forenzičari međunarodne organizacije za ljudska prava Amnesty International. U izveštaju objavljenom u ponedeljak, Amnesty konstatuje da vlasti u Srbiji godinama naširoko zloupotrebljavaju napredne tehnologije za špijuniranje nezavisnih novinara, aktivista građanskih udruženja i organizatora mirnih protesta.1
Uz dokumentovane incidente i svedočenja desetina građana, studija obuhvata i neke poznate slučajeve, poput onog kojim se Amnesty bavila prošle godine kada su u telefonima dvoje članova građanskih udruženja u Srbiji otkriveni tragovi „špijunskog softvera vojnog ranga“, izraelskog Pegaza (Pegasus).
Međutim, deo izveštaja sa najnovijim otkrićima, koje je istovremeno prenelo nekoliko domaćih medija (Krik, BIRN, Radar), pruža uvid u praksu nadzora koji se sprovodi nad kritičarima režima u Srbiji uz pomoć digitalnih alata značajno jeftinijih od zloglasnog Pegaza, a pored već razrađene zloupotrebe ovlašćenja, Amnesty beleži i zloupotrebu stranih donacija, namenjenih procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
U toj epizodi, glavnu ulogu igra Bezbednosno-informativna agencija sa svojim rutinskim privođenjem aktivista na informativni razgovor, gde privedeni sagovornici ostavljaju svoj telefon na prijavnici, u zaključanoj kaseti ili drugoj prostoriji. Po izlasku im se vraća uređaj, zaražen špijunskim programom koji izvlači podatke o kretanju i komunikaciji, pristupa kameri i mikrofonu, snima ekran sa porukama koje razmenjuju sa porodicom, prijateljima, kolegama.
Softver koji je u takvim slučajevima korišćen po svoj prilici je domaći proizvod i dosad je istraživačima bio nepoznat, pa ga Amnesty u svojoj studiji naziva „NoviSpy“. O njegovim tehničkim karakteristikama rečito govori izraelski Haaretz, koji ga je prozvao „Pegaz za sirotinju“. Za razliku od preskupog izraelskog uzora koji se aktivira na daljinu, za instalaciju srpskog špijunskog softvera potreban je fizički pristup uređaju, dok tokom rada angažuje toliko resursa na telefonu da teško prolazi neprimećeno. Po programerskim kuloarima se priča da je srpska „služba“ za izradu ovog špijunskog virusa napabirčila slobodne strelce među domaćim koderima, ne baš vrhunskih veština, ali voljne da se za određenu cenu zapljunu u istoriju globalne digitalne represije.
Kako NoviSpy nije u stanju da zaobiđe bezbednosne zaštite koje danas ima svaki smartfon, za ulaz u uređaj korišćen je alat pod nazivom UFED (Universal Forensic Extraction Device) – univerzalni uređaj za forenzičku ekstrakciju [podataka] izraelske kompanije Cellebrite. Ovu tehnologiju je srpski MUP dobio kao donaciju norveškog ministarstva spoljnih poslova.
Norveška donacija realizovana je 2019. preko beogradske kancelarije Ujedinjenih nacija za projektne usluge (UNOPS), navodi Amnesty na osnovu dokumentacije o grantu koju je dobila od norveškog ministarstva po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja. Donacija je bila deo višegodišnje norveške pomoći srpskoj policiji da bi dorasla standardima iz poglavlja 24 u pregovorima o pridruživanju Evropskoj uniji. To su obaveze koje se tiču pravde, slobode i bezbednosti.
Prema memorandumu o razumevanju koji su potpisali norveška ambasada u Beogradu, MUP i UNOPS, projekat norveške pomoći trebalo je da „vodi uspostavljanju sistemskog mehanizma u suzbijanju narkotika u skladu sa evropskim standardima, harmonizacijom sa pravnim tekovinama u oblasti borbe protiv terorizma i sajberkriminala“. Iz svedočenja aktivista i forenzike njihovih telefona, jasno je da je tehnologija korišćena u daljem srozavanju prava i pravde u Srbiji.
Tokom analize tridesetak zaraženih uređaja u prethodnih godinu dana, Amnesty je utvrdio da je špijunski program konfigurisan da podatke ukradene sa telefona šalje na server čija IP adresa pripada Bezbednosno-informativnoj agenciji. Pokazalo se da je ista IP adresa identifikovana u ranijoj analizi upotrebe nemačkog špijunskog softvera FinFisher iz 2014. godine. Sticajem okolnosti, računar na toj adresi je nosio ime zaposlenog koji ga je koristio, pa je daljom pretragom ustanovljeno da je istoimena osoba iz BIA pregovarala o kupovini još jednog špijunskog proizvoda, tada italijanskog, 2012. U konfiguraciju srpskog špijunskog softvera, verovatno za potrebe testiranja, bio je ugrađen i broj telefona čijeg je vlasnika, pod istim imenom, moguće naći u javnom imeniku.
Prikazani amaterizam, međutim, Amnesty u svojoj analizi ne tretira kao olakšavajuću okolnost i upozorava na ozbiljne posledice rastuće državne represije na zdravlje čitavog društva. Pored normalizovanja teškog kršenja privatnosti i otimanja bezbednosnih službi svakoj zakonskoj kontroli, svest o razmerama nadzora – koji obuhvata novinara iz pograničnog gradića od 5000 stanovnika, članove književnog udruženja, ekološke i omladinske aktiviste – drastično menja predstave društva o vlastitim vrednostima i mogućnostima.
O tome možda najbolje svedoči snimak koji se ovih protestnih dana deli na mrežama: žena, za koju se navodi da je nastavnica Škole za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, ubeđuje učenike da ne pokreću blokadu škole, preti im oduzimanjem telefona i poentira: „Postoje sigurno neke beleške u vašim telefonima s kim vi kontaktirate“.
Po važećim propisima, upotreba špijunskih softvera, koji predstavljaju vrstu računarskih virusa i omogućavaju neovlašćeni pristup podacima, jeste krivično delo. Kako navodi beogradska SHARE Fondacija koja se bavi digitalnim pravima i slobodama, odredbe kojima se reguliše tajni nadzor u okviru posebnih dokaznih radnji i mera – ne obuhvataju upotrebu špijunskih softvera, niti bi ona mogla biti opravdana jer podrazumeva pristup svim podacima na uređaju. Lični telefoni i računari, kao digitalni ekvivalenti stana, uživaju visok nivo zaštite privatnosti, što znači da neselektivna i intruzivna obrada podataka sa tih uređaja predstavlja teško kršenje ustavnih prava.
Očekivano, domaće i međunarodne organizacije zahtevaju od Srbije da bez odlaganja obustavi ovakvu praksu i utvrdi krivičnu odgovornost za izradu i distribuciju računarskog virusa (član 300 Krivičnog zakonika). Vlastima se sa istim zahtevom obratila i grupa poslanika Evropskog parlamenta. Norveško ministarstvo inostranih poslova i UNOPS najavili su da će ispitati navode o zloupotrebama donirane tehnologije.
Sa svoje strane, BIA je saopštila da „nije u stanju“ da komentariše studiju Amnestija, koju je odbacila kao rad „za interese pojedinih agencija i grupa za pritisak“. MUP tvrdi da se digitalni alati koriste u skladu sa zakonom.
Na kraju, avantura srpskih službi ipak je imala neke pozitivne rezultate: tokom forenzike uređaja zaraženih srpskim špijunskim virusom, Amnesty je uspela da identifikuje način na koji izraelski UFED probija bezbednosne zaštite Androida, pa je rupa zakrpljena. To nije jeftina poslovna tajna u industriji digitalnog nadzora i gubitak će se bez sumnje odraziti na budući status Srbije u tim krugovima. Ažurirani su i Guglovi bezbednosni servisi, a NoviSpy je sada već uveliko stara priča.
Ostaje naše interno pitanje političke i krivične odgovornosti za represivni brlog u koji Srbija ubrzano tone. Jedno se čini izvesnim: ova vlast će u istoriju ući kao režim koji se toliko plašio za ustavni poredak da ga je srušio do temelja. Biće to kratka, ali potresna lekcija za neke buduće studente.
Peščanik.net, 19.12.2024.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Srpski panoptikon
NOVE TEHNOLOGIJE