Kraj američkog sna

 
Pre četiri godine mnogi Amerikanci su se nadali da je moguće preokrenuti dvadesetpetogodišnji negativni trend. Umesto toga, situacija se pogoršala. Danas je od ove nade, bez obzira na reizbor Baraka Obame, ostalo malo toga.

U martu 2012. oko 25 miliona Amerikanaca pokušavalo je da nađe posao sa punim radnim vremenom.^[1] Milioni ljudi su izbačeni iz svojih kuća. Na jednoj strani imamo prazne kuće, a na drugoj beskućnike. Svakako da je ovo jedna od posledica ogromne i još uvek prisutne finansijske krize, ali i pre krize 2008. koja je započela kolapsom Lehman Brothersa, američka ekonomija nije uspevala da ispuni obećanja koja je sama davala. Iako je BDP rastao, građani su morali da prihvate pad životnog standarda. I pre početka recesije, zarade većine američkih porodica, ukoliko se oduzmu prilagođavanja inflaciji, postale su niže nego pre deset godina. Amerika je stvorila zadivljujuću ekonomsku mašinu, koja je očigledno funkcionisala samo za one koji se nalaze na vrhu piramide prihoda.

Zato je neophodno utvrditi šta se dogodilo u SAD, kako smo postali društvo velike nejednakosti i sve manje socijalne mobilnosti, i koje su posledice ovog stanja. Slika je mračna. Tek sada počinjemo da merimo koliko se naša zemlja udaljila od svojih ciljeva. Tokom finansijske krize 2007/2008. i naknadne velike recesije, kada se nasukala ova sve disfunkcionalnija forma kapitalizma, mnogi Amerikanci su doživeli pravni brodolom. Pet godina kasnije, svaki peti Amerikanac ne može da nađe posao sa punim radnim vremenom, oko 8 miliona porodica je izgubilo svoje kuće, dok mnogi očekuju da će im u ne tako dalekoj budućnosti stići rešenje o iseljenju.^[2] Još više njih je bespomoćno posmatralo kako im se nepovratno tope životne ušteđevine.

Čak i ako bi prvi znaci poboljšanja, koje optimisti uvek vide, zaista bili nagoveštaj pravog oporavka, ekonomija bi se tek u 2018. vratila na stanje pune zaposlenosti. Ali tokom 2012. mnogi su izgubili nadu. Mladi, kojima posle diplomiranja ostaju ogromni dugovi, uopšte ne mogu da nađu posao. Ljudi koji su se posle izbijanja krize smestili kod svojih rođaka i prijatelja u međuvremenu su postali beskućnici. Kuće koje su kupljene tokom buma tržišta nekretnina, prodaju se još uvek ispod kupovne cene ili su prosto prazne. Na ovaj način razobličen je krhki temelj finansijskog buma proteklih decenija.

Jedna od najmračnijih strana tržišne ekonomije koja je ovom prilikom izašla na videlo je velika i rastuća nejednakost. Njoj pripada najveća zasluga za raspad socijalnog tkiva i ugrožavanje ekonomske budućnosti ove zemlje. Bogati su sve bogatiji, dok drugi moraju da se odriču najosnovnijih potreba, što se nekada smatralo nespojivim sa američkim snom. Činjenica da u Americi postoje bogati i siromašni svima je poznata. Iako ova nejednakost nije posledica krize subprime kredita (hipotekarni krediti nepouzdanim dužnicima) i naknadne recesije, već pre svega 30-ogodišnjeg trenda, može se reći da ju je finansijska kriza dodatno pogoršala. Srednji sloj je pod sve većim pritiskom, patnja socijalno slabih postala je opipljiva kada smo shvatili da su socijalne mreže veoma porozne, a javni programi podrške dovedeni na ivicu bankrota. Jednom procentu na vrhu pošlo je za rukom da zadrži veliki deo nacionalnog dohotka, iako su superbogati imali određene gubitke u nekim investicijama.^[3]

Bez obzira koji deo skale dohotka posmatramo, primetićemo porast nejednakosti. Čak i unutar gornjeg jednog procenta postoji 0,1% onih koji dobijaju najveći deo kolača. Već u 2007, pre krize, gornjih 0,1% američkih domaćinstava raspolagalo je dohotkom 220 puta većim od prosečnog dohotka donjih 90% domaćinstava.^[4] Kad je reč o raspodeli imovine tu primećujemo još veću nejednakost, jer najimućnijem procentu pripada dve trećine ukupne nacionalne imovine.^[5] Tačno je da podaci o raspodeli dohotka predstavljaju samo trenutno stanje u nekoj ekonomiji. Baš to podatke o raspodeli imovine čini pouzdanijima i veoma zabrinjavajućima, jer ova nejednakost ne uključuje varijacije godišnjeg dohotka. Uz to, imovina pruža pouzdane podatke o nejednakom pristupu resursima.

U Americi je u protekloj deceniji došlo do sve bržeg raslojavanja različitih socio-ekonomskih grupa. U prvim godinama (2002-2007) posle recesije na početku milenijuma, gornji 1% domaćinstava prigrabio je 65% porasta nacionalnog dohotka.^[6] Ovom procentu je išlo sjajno, dok je većini Amerikanaca bivalo sve gore.^[7]

Kada bi bogati postajali sve bogatiji, a od toga istovremeno i oni u sredini i oni na dnu imali neke koristi, slavili bismo uspehe dobrostojećih i bili bismo im zahvalni za njihov doprinos. Ali to nije ono što se dogodilo. Pripadnici američkog srednjeg sloja već duže vreme imaju utisak da im je sve gore – i u pravu su. Dohodak tipičnog muškarca zaposlenog na puno radno vreme zaista stagnira u poslednjih trideset godina.^[8]

Kriza je višestruko uvećala ove nejednakosti, ne samo kroz porast nezaposlenosti, gubitak kuće ili stagnirajuće zarade. Bogatima doduše prete veći gubici pri trgovini akcijama, ali se tržišta akcija oporavljaju relativno brzo.^[9] Zaista su najveću korist tokom oporavka od recesije izvukli najbogatiji Amerikanci. Na gornji jedan procenat otpada 93% dodatnog dohotka ostvarenog u SAD tokom 2010. u poređenju sa 2009.^[10] Celokupna imovina donjeg i srednjeg sloja pretežno se nalazi u njihovim nekretninama. Budući da su u periodu između drugog kvartala 2006. i kraja 2011. cene nekretnina pale u proseku za jednu trećinu,^[11] to je za većinu Amerikanaca, a posebno za one koji su uzeli velike hipotekarne kredite, značilo veliki gubitak vrednosti imovine. Sa druge strane, top-menadžeri su bili veoma uspešni u zaštiti svojih astronomskih primanja. Nakon blagog pada tokom 2008. već u 2010. odnos između prosečnog godišnjeg dohotka menadžera i običnog radnika vratio na predkrizni nivo od 243:1.^[12]

Širom sveta postoje zastrašujući primeri o tome šta se dešava sa društvima kada dostignu nivo nejednakosti kome se Amerika trenutno približava. Primeri nisu nimalo prijatni. To su zemlje u kojima bogati žive u ograđenim naseljima, gde ih služe armije slabo plaćenih radnika. To su zemlje sa nestabilnim političkim sistemima, u kojima populisti masama obećavaju bolji život, samo da bi ih kasnije razočarali. Međutim, najveći problem u ovim društvima je nedostatak nade. Oni bez sredstava znaju da su njihove šanse da pobegnu iz siromaštva, da ne govorimo o usponu na vrh, zanemarljivo male. Ne bi trebalo da težimo ovome. Veliki stepen nejednakosti i nedostatak šansi, karakterističnih ovih dana za SAD, niti su neizbežni, niti je njihov poslednji nagli porast, kako se često tvrdi, samo proizvod nemilosrdnih tržišnih sila.

Iako su SAD oduvek bile kapitalistička zemlja, naša nejednakost je, makar u njenim sadašnjim dimenzijama, novi fenomen. Pre otprilike 30 godina, gornji jedan procenat domaćinstava dobijao je samo 12% nacionalnog dohotka.^[13] I to je bilo neprihvatljivo, ali je od tada disparitet u drastičnom porastu,^[14] tako da je 2007. prosečni godišnji dohodak gornjeg procenta posle poreza iznosio 1,3 miliona dolara, dok se za donjih 20% procenata domaćinstava ova cifra kretala oko 17.800 dolara.^[15] Gornji jedan procenat zarađivao je u jednoj nedelji 40% više od celokupnog godišnjeg dohotka donje petine domaćinstava, a najvišem 0,1% je bio potreban samo jedan dan da zaradi ono što donjih 90% stanovništva zaradi za celu godinu. Dohodak najbogatijih 20% posle poreza je jednak celokupnom dohotku donjih 80%.^[16] Posle Drugog svetskog rata Amerika je zajedno rasla 30 godina, dohodak je rastao u svim segmentima, ali više na nižim delovima lestvice dohotka nego na vrhu. Ratno iskustvo iznedrilo je Mi-osećaj, tako da su političke mere poput GI-zakona^[17] dodatno približile ljude.

Međutim, tokom poslednjih 30 godina podele u našem društvu su se produbile. Ne samo da je dohodak na vrhu eksponencijalno rastao, već je istovremeno za niže slojeve čak i padao. (To nije bio univerzalni obrazac, jer je tokom devedestih nižim i srednjim slojevima išlo relativno bolje, ali otprilike od 2000. nejednakost je počela drastično da se povećava.)

Nešto slično današnjem zabrinjavajućem stepenu nejednake raspodele videli smo tokom svetske ekonomske krize 30-ih godina prošlog veka. Ekonomska nestabilnost bila je tada, kao i danas, u bliskoj vezi sa rastućom nejednakošću. Značajno približavanje razlika u dohocima između 1950. i 1970. može se delimično pripisati razvoju na tržištima, ali su ipak odlučujući doprinos dale političke mere, kao što su olakšan pristup visokom obrazovanju preko vojnog zakona ili visoko progresivan poreski sistem, uveden tokom Drugog svetskog rata.

Nasuprot ovome, u godinama posle „Reganove revolucije“ došlo je do produbljivanja jaza između dohodaka, uz istovremeno demontiranje državnih inicijativa uvedenih kako bi se ublažili nepravedni efekti tržišta, smanjivanje najviših poreskih stopa na dohodak i rezanje socijalnih programa.

Opšte je poznato da tržišta zakonom ponude i potražnje imaju određeni uticaj na stepen ekonomske nejednakosti. Ali ove sile deluju i u drugim industrijskim zemljama, u kojima u poslednjoj deceniji ipak nije došlo do takvog rasta nejednakosti kakav smo videli u SAD. Ovde pre svega mislim na evropske zemlje, ali i na Kanadu i Australiju.

Trendovi nejednakosti mogu se preokrenuti. U nekim zemljama se to i dogodilo. Brazil je jedna od zemalja tipičnih za drastične nejednakosti, ali tokom 90-ih brazilska vlada prepoznaje ove opasnosti i njihovu vezu sa socijalnom i političkom polarizacijom i ekonomskim rastom. U Brazilu se stvara široki društveno-politički konsenzus da se nešto povodom ovoga mora uraditi. Pod predsednikom Enrikeom Kardozom dolazi do povećanja državnih ulaganja u obrazovanje, koji su obuhvatili i najsiromašnije slojeve stanovništva, a pod predsednikom Lula da Silvom uvode se socijalni programi za borbu protiv gladi i siromaštva.^[18] Nejednakost se smanjila, rast povećao,^[19] a društvo postalo stabilnije. Stepen nejednakosti u Brazilu još uvek premašuje onaj u SAD, ali dok se Brazil žestoko bori kako bi smanjio siromaštvo i jaz između bogatih i siromašnih, Amerika je dopustila da se povećaju obe ove kategorije. Najgore je to što je politika u tome imala veliki udeo. Danas je Amerika ekonomski najdublje podeljena razvijena industrijska zemlja. Ukoliko želimo da nešto uradimo povodom ovoga, moramo prvo poništiti političke mere koje su ovome doprinele, uz istovremeno donošenje inicijativa kako bi ublažili disparitete koji su posledica tržišnih sila.

Veliki uticaj na povećanje nejednakosti imale su osim tržišnih sila i politike i opšte društvene promene, koje su se ticale i normi i institucija. One su oblikovale politiku, a ona njih. Najupadljivija društvena promena je slom sindikata. Dok je 1980. 20,1% radnika bio sindikalno organizovan, taj broj je do 2010. pao gotovo za polovinu, na 11,9%.^[20] Posledice su bile gubitak ekonomskog uticaja i politički vakuum. Bez zaštite sindikata radnicima je išlo sve lošije. Tržišne sile su ograničile uticaj preostalih sindikata. Pretnja prebacivanjem proizvodnje u inostranstvo dodatno je erodirala moć sindikata. Kako je tokom administracije Frenklina D. Ruzvelta podsticano sindikalno organizovanje, tako su republikanski političari na saveznom i državnom nivo u ime fleksibilizacije tržišta rada radili na slabljenju sindikata. Početak ovog procesa označava Reganovo gušenje štrajka kontrolora leta 1981.^[21]

Prema popularnom ekonomskom učenju, fleksibilna tržišta rada podstiču ekonomski rast. Ja tvrdim da snažna zaštita radničkih prava koriguje postojeći neravnopravni ekonomski položaj. Takva zaštita pozitivno utiče na lojalnost radnika svojoj firmi, na njihovu posvećenost i motivaciju. Osim toga, jača se društvena kohezija i poboljšava atmosfera na radnom mestu. Činjenica da je razvoj na američkom tržištu rada tokom Velike recesije bio u toj meri nezadovoljavajući i da se položaj američkih radnika u poslednjih 30 godina konstantno pogoršava, trebalo bi da pobudi sumnju u mitske prednosti fleksibilnog tržišta rada. U SAD sindikati se još uvek smatraju uporištem statičnosti, a otuda i uzrokom neefikasnosti tržišta rada, što dugoročno šteti njihovoj reputaciji.^[22]

Do sredine 70-ih postojao je široki društveni konsenzus: menadžerski kadrovi su bili dobro plaćeni, ali ne basnoslovno; prihodi su ravnopravno deljeni između lojalnih radnika i menadžmenta. Akcionari nisu imali puno uticaja. Američki zakon o privrednim društvima pogoduje menadžerima. Akcionarima je vrlo teško da dovedu u pitanje menadžerske odluke, ili da spreče preuzimanje kompanije, ili pak da povećaju svoje pravo glasa u kompaniji. Mendžeri su tokom godina naučili da se zabarikadiraju i da štite svoje interese. Ovo se radi na više načina: zaogrtanjem investicija u neprozirni veo, čime se vrednost kompanije čini netransparentnom, a borba oko preuzimanja riskantnijom; „otrovnim pilulama“ kojima se vrednost kompanija smanjuje u slučaju preuzimanja; „zlatnim padobranima“ kojima menadžeri sebi obezbeđuju bezbrižan život u slučaju preuzimanja firme.

Tokom 80-ih i 90-ih, top-menadžeri postepeno shvataju da im mere za odbranu od spoljnog preuzimanja zajedno sa slabljenjem sindikata omogućavaju nekažnjeno bogaćenje. Čak je i nekoliko vodećih finansijskih kapitalista priznalo „da je način određivanja zarada menadžera u našem krajnje manjkavom sistemu korporativnog upravljanja doveo do nenormalnih zarada izvršnih direktora i članova upravnih odbora“.^[23]

Promenilo se i shvatanje toga šta se smatra „nepravednim“. Menadžeri ne oklevaju da prisvoje veliki deo kompanijskog kolača i time pribave pozamašne sume novca, dok istovremeno tvrde kako moraju da otpuste radnike i da smanje plate ne bi li firma preživela.

U mnogim krugovima ova šizofrena predstava o „pravednosti“ je tako doboko usađena da je jedan od članova Obamine vlade na početku velike recesije bez trunke stida mogao da kaže da zbog nepovredivosti ugovora osiguravajuća kuća AIG mora da isplati bonuse čak i onim menadžerima koji su kompaniju doveli na rub propasti, te je država morala da pomogne sa 130 milijardi dolara. Samo par minuta kasnije, isti čovek je upozorio radnike u autoindustriji da moraju da prihvate izmene ugovora o radu koje uključuju veliko smanjenje zarada. Drugačiji zakoni o korporativnom upravljanju ili samo neznatne modifikacije, na primer veće prisustvo akcionara u upravnom odboru, možda bi ukrotili razuzdanu želju za bogaćenjem top-menadžera, ali gornji 1% ne želi ove reforme, čak iako bi njihovim uvođenjem ekonomija postala efikasnija. Oni koriste svoj politički uticaj tako da nikada ne dođe do ovih reformi.

Slabljenje sindikata i društvene kohezije, zajedno sa zakonima o korporativnom upravljanju, nije dovelo samo do pada udela zarada u ukupnom nacionalnom dohotku, već je promenjen i način kako naša ekonomija reaguje na recesiju. Ranije su tokom recesije poslodavci nastojali da zadrže radnike i time osiguraju njihovu lojalnost i stručnost. Posledica je bila pad produktivnosti, dok je udeo zarada u nacionalnom dohotku rastao. Dobit je snosila najveći teret ekonomskog usporavanja. Po izlasku iz recesije udeo zarada se smanjivao. Ali u ovoj i prethodnoj recesiji (2001) obrazac se promenio: udeo zarada je padao i u recesiji i tokom sledećih nekoliko godina. Sa druge strane, kompanije su se hvalisale svojom bezobzirnošću: otpuštale su radnike da bi produktivnost rasla. Paradoksalno je to što su poreske olakšice za bogate donete u istom trenutku kada su tržišne sile počele da povećavaju nejednakost. Najviši porez na dohodak Regan je sa 70% smanjio na 28%, da bi ga Klintonova administracija povećala na 39,5%, ali ga je Buš ponovo smanjio na 35%,^[24] što je trebalo da dovede do povećanja štednje i otvaranja novih radnih mesta. Međutim, to se nije dogodilo.

Regan je čak tvrdio da će blagotvorni efekti smanjenja poreza za posledicu imati porast državnih prihoda. Ali jedino što je poraslo bio je deficit. Iste efekte proizvela su i poreska umanjenja Bušove administracije. Povećanje štednje je izostalo, štednja privatnih domaćinstava bila je rekordno mala. Međutim, najveći poresko-politički skandal bilo je smanjenje poreza na kapitalnu dobit. Ovaj proces započeo je Klinton, da bi se on još velikodušnije nastavio pod Bušem, dovodeći na kraju do toga da je porez na dugoročnu kapitalnu dobit sada samo 15%. Ovaj potez je najviše pogodovao superbogatima, jer veliki deo njihovog dohotka čine upravo prihodi od kapitalne dobiti. Pravi je apsurd to što se više oporezuju radnici nego investitori, a pogotovo špekulanti. Štaviše, kapitalna dobit se oporezuje tek onda kada se realizuje (kada se otuđi vrednosni papir). Ovo odlaganje naplate poreza ima velike prednosti, naročito kada su kamate visoke. Ukoliko se vrednosni papiri nasleđuju, kapitalna dobit ostvarena za života preminulog nasleđuje se bez plaćanja poreza.

Poreske olakšice na kapitalnu dobit i na prihode od dividendi su u stvari samo poreske olakšice za bogate. Donjim 90% domaćinstava pripada manje od 10% svih prihoda od kapitalne dobiti.^[25] Manje od 7% domaćinstava sa godišnjim dohotkom manjim od 100.000 dolara ostvaruje kapitalnu dobit ili prihode od dividendi.^[26] Kada je reč o bogatašima zarade čine samo 8,8% njihovog dohotka, ali zato kapitalna dobit sa 57% i prihodi od dividendi sa 16% učestvuju u njihovom ukupnom dohotku. To znači da se 73% njihovog dohotka oporezuje po nižim poreskim stopama. U SAD 400 poreskih obveznika ostvaruje 5% ukupnog prihoda od dividendi,^[27] za šta su u 2008. platili 153,7 milona dolara poreza na kapitalnu dobiti od 61,5 milijardi dolara. Smanjivanje poreza na kapitalnu dobit sa uobičajenih 35% na 15% predstavljalo je za svakog od ovih poreskih obveznika poklon od oko 30 miliona dolara u 2008, što je za državu značilo gubitak od 12 miliona dolara poreskih prihoda.^[28] Ovo je dovelo do toga da bogati prosečno plaćaju manje poreske stope, a to je imalo za posledicu da se njihova imovina brzo uvećavala. Prosečna poreska stopa u 2007. za 400 najbogatijih iznosila je 16,6%, što je značajno manje od 20,4% za ostale poreske obveznike. (U 2008, poslednjoj godini za koju imamo podatke, ova stopa je blago porasla na 18,1%.)

Dok je prosečna poreska stopa od 1979. neznatno smanjena, sa 22,2% na 20,4%, za gornji 1% domaćinstava pala je za gotovo jednu trećinu, sa 37% na 29,5%.^[29]

Mnoge zemlje su uvele porez na nasleđe ne samo da bi povećale svoje prihode, već da bi sprečile nastanak naslednih dinastija. Kada jedna generacija prenosi svoju nesmanjenu imovinu na drugu generaciju, time ugrožava jednakost šansi u celom društvu. Kada bogati izbegavaju porez (što se sve češće dešava) i kada se istovremeno smanjuje porez na nasleđe (što se dogodilo za vreme predsednika Buša, koji je praktično ukinuo ovaj porez, iako samo na jednu godinu), onda raste značaj nasleđene imovine. U ovakvim okolnostima i uz sve veću koncentraciju imovine kod gornjih 1% (ili gornjih 0,1%), postoji opasnost da se naposletku SAD pretvore u naslednu oligarhiju.

Bogati i superbogati često upotrebljavaju akcionarska društva da bi zaštitili svoju imovinu od fiskusa i učinili sve u njihovoj moći ne bi li zadržali što nižim porez na korporacije i uneli što više rupa u poreske zakone. Neka akcionarska društva tako vešto koriste manevarski prostor unutar zakonskih odredbi da uopšte ne plaćaju porez.^[30]

Iako je porez na korporacije u SAD navodno veći nego u mnogim drugim zemljama, zakonska stopa iznosi 35%, stvarno poresko opterećenje je isto kao i u drugim zemljama sa nižim porezom. U stvari, porez od korporacija čini daleko manji deo BDP-a nego što je to slučaj u drugim razvijenim industrijskim zemljama. Rupama u zakonu i posebnim odredbama ovaj porez je do te mere obesmišljen da danas čini samo 9% saveznih poreskih prihoda; sredinom 50-ih udeo ovog poreza iznosio je 30% saveznih poreskih prihoda.^[31] Kada neka američka kompanija investira u inostranstvu preko svoje inostrane ćerke firme, tada se dobit oporezuje tek kada se novac prenese u SAD. Dok je to za kompanije fantastična opcija (kada se na primer investira u zemlji sa niskim porezima poput Irske), podsticanje reinvestiranja u inostranstvo proizvodi perverznu posledicu, jer se radna mesta otvaraju van, a ne u SAD.

Na nivou saveznih država stanje je još gore. Mnoge od njih čak ni deklarativno ne zagovaraju oporezivanje građana prema ekonomskoj moći, dakle progresivno, već koriste porez na promet kao najveći izvor prihoda, a pošto siromašni najveći deo svog dohotka izdvajaju za potrošnju ovaj porez je često regresivan.

Dok poreska politika može ili da dopusti bogatima da se još više bogate ili da upravlja preraspodelom, dotle daleko važniji ekonomski efekat imaju državni rashodi, a posebno kad je reč o tome kako zaštiti siromašne od daljeg osiromašenja. Jedan od uspešnih programa za borbu protiv siromaštva bio je državno penzijsko osiguranje. Nova istraživanja su pokazala koliko su veliki ovi efekti: samo je poreski kredit na zarade, kojim je najviše uvećan dohodak siromašnih porodica, doprineo smanjivanju siromaštva za 2%. Uloga novca za stanovanje, bonova za hranu i besplatnih školskih obroka takođe je veoma značajna u borbi protiv siromaštva.^[32] Od zdravstvenog osiguranja za siromašnu decu mogu da profitiraju milioni, jer on umanjuje rizik da će ova deca usled neke bolesti ili nekog zdravstvenog problema snositi posledice čitavog života, što stoji u jasnom kontrastu sa davanjem subvencija kompanijama, koje daleko više koštaju i od kojih daleko manje ljudi ima koristi. Međutim, SAD su izdvojile više novca za spasavanje banaka, kako bi one nastavile da isplaćuju bonuse svojim menadžerima, nego za pomoć onima koji su ostali bez posla tokom ove recesije, koju su prouzrokovale banke. Konačan rezultat politike zadnjih 25 godina je taj da smo za banke (i ostale koncerne, kao što je AIG) stvorili daleko otporniju sigurnosnu mrežu, nego što smo to učinili za druge Amerikance. To je slika SAD-a u 2012.

Plaćamo visoku cenu za našu veliku i još uvek rastuću nejednakost, a pošto će se ovaj trend verovatno nastaviti, ukoliko ništa ne preduzmemo, cena koju plaćamo će verovatno rasti. Ljudi u srednjim, a posebno nižnim grupama dohotka biće najteže pogođeni, mada će i naša zemlja u celini, naše društvo i naša demokratija platiti visoku cenu. Društva sa velikim nejednakostima nisu efikasna, njihove ekonomije su nestabilne i dugoročno neodržive. Kada jedna interesna grupa stekne previše moći, ona počinje da prilagođava politiku svojim interesima, tako da više ne služi opštem interesu. Ukoliko bogati koriste svoju političku moć da bi svojim kompanijama obezbedili ogromne prednosti, tada preko potrebna sredstva odlaze u ruke malobrojnih, umesto da od njih svi imaju koristi.

Uprkos uvreženom mišljenju da Amerikanci imaju daleko veće šanse za uspeh od Evropljana, Amerika već dugo nije zemlja neograničenih mogućnosti. Tačno je da se nešto slično dogodilo i u drugim zemljama. Međutim, ovo ni u kom slučaju nije neizbežno, što pokazuju primeri društava u kojima je nejednakost bila daleko veća nego u SAD, a koja su uspela da smanje jaz između bogatih i siromašnih, pomognu siromašnima i učine obrazovanje dostupnijim širim društvenim slojevima. Dakle, drugačiji svet je zaista moguć.

Ukoliko želimo da očuvamo sistem u kome svaki građanin, a ne svaki dolar, ima pravo glasa, neizbežna je reforma našeg političkog sistema. Stvaranje fer i otvorenog političkog sistema će biti teško izvodivo unutar ekonomskog sistema sa tako velikim jazom između bogatih i siromašnih. Nedavno smo videli da naš politički sistem prestaje da funkcioniše ukoliko u društvu izostaje osećaj zajedništva. Ali kako stvoriti ovaj osećaj kada je zemlja duboko podeljena? Imajući u vidu rastući jaz u našoj ekonomiji možemo samo da postavimo pitanje: Šta vama znači budućnost naše politike?

Dva scenarija za narednih 50 godina. Prema jednom, jaz između siromašnih i bogatih je veći nego ikada. SAD su zemlja u kojoj bogati žive u ograđenim naseljima, njihova deca pohađaju skupe privatne škole i imaju pristup prvoklasnoj medicinskoj zaštiti. Ostali žive u nesigurnosti, u najboljem slučaju imaju loše obrazovanje i nadaju se da se neće teže razboleti, jer imaju de facto ograničenu zdravstvenu zašititu. Na samom dnu su milioni mladih koji se osećaju izopštenima iz društva i koji su izgubili svaku nadu.

Ovo sam već imao prilike da vidim u zemljama u razvoju. Ekonomisti su ovom fenomenu dali naziv „dualna ekonomija“, gde dva društva žive jedno pored drugog, ali ne znaju ništa jedno o drugom i ne mogu ni da zamisle kako izgleda život u onom drugom. Da li ćemo zaista tako nisko pasti kao neke druge zemlje, gde zidovi postaju sve viši, a socijalni sukobi sve intenzivniji? To stvarno ne znam, ali ni u kom slučaju ne smemo da isključimo ovaj zastrašujući scenario.

Prema drugom scenariju, reč je o društvu u kome se smanjio jaz između bogatih i siromašnih, u kome vlada osećanje da svi delimo istu sudbinu, u kome činimo zajednički napor za stvaranjem jednakih životnih prilika, u kome reči „sloboda i pravda za sve“ opisuju stvarno stanje, u kome se poštuje Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koja garantuje ne samo građanska i politička prava i pravo vlasništva, već i ekonomska prava običnih građana.

U ovoj viziji imamo živ politički sistem, koji se suštinski razlikuje od onog u kome 80% mladih ne izlazi na izbore jer su frustrirani politikom. Verujem da je samo ovaj drugi scenario u skladu sa našim istorijskim nasleđem. Još uvek nije kasno za promenu kursa i povratak osnovnim principima pravednosti i jednakosti šansi na kojima je ova zemlja izgrađena. Ali nemamo još puno vremena.

 
Blätter, Decembar 2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 20.12.2012.