Tekst pisan za The Guardian.
Pre više od deset godina, osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž rekao je u jednom intervjuu u Beogradu da je Srbija „zemlja u kojoj se budućnost prvo dogodi“. Ova rečenica se u nedeljama uoči izbora širila društvenim mrežama u Srbiji, na način koji je pre deset godina bio gotovo nezamisliv. Ko je tada mogao da pretpostavi da će Srbija danas biti u prvim redovima globalnih demokratskih promena?
Prizori iz Beograda u nedelju uveče – ljudi koji plešu i plaču na ulicama, dok je u Novom Sadu, gradu iz kojeg je potekao studentski pokret, sa jedne zgrade skinut ogromni baner s likom osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koji je tamo visio 20 godina – dodatno su učvrstili osećaj da je budućnost zaista stigla.
Posmatrajući svoju zemlju iz inostranstva, bilo mi je teško da ne podelim to uzbuđenje i emocije. Oko šest meseci pre odlaska iz zemlje bio sam uključen u studentski pokret koji je izazvao ovaj izborni zemljotres, a bio sam i njegov kandidat na izborima. Moje učešće počelo je tokom predavanja koja sam 2024. i 2025. držao na blokiranim fakultetima Univerziteta u Beogradu. Tokom tih izuzetnih blokada dogodilo se nešto o čemu zapadni mediji nisu mnogo izveštavali: nastanak kolektivnog načina razmene znanja i informacija i procesa oblikovanja stavova koji će se pokazati ključnim za ishod nedeljnih izbora.
Gotovo dve godine studenti su raspravljali o skoro svim aspektima srpske privrede i društva – od rudarenja litijuma i eksploatacije prirodnih resursa do ekonomske moći domaćih oligarha, ali i o pitanjima poput zdravstva i obrazovanja. Rasprave su ponekad trajale satima. Sve se to odvijalo pre nego što su studenti razvili bilo kakav zajednički program ili formirali organizaciju sposobnu da nadmaši tradicionalne liberalne stranke. U izvesnom smislu, prvo je došlo znanje, a zatim organizacija.
Nedeljna izborna pobeda onoga što je postalo Studentska lista proistekla je, dakle, iz jedne nove političke kulture: pokreta bez vođe, zasnovanog na kolektivnom samoupravljanju i političkom obrazovanju, kakav na političkoj sceni Srbije nije viđen od raspada Jugoslavije.
Imajući u vidu noviju istoriju Srbije, kako je ovaj izuzetni demokratski eksperiment uopšte bio moguć? Jedan deo odgovora leži u sposobnosti pokreta da okupi široki krug ljudi koji su, uprkos različitim političkim uverenjima, želeli da se suprotstave onome što su doživljavali kao korupciju autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića. Budući da je nakon uništenja Jugoslavije privreda postala zavisna od stranih direktnih investicija, političko rukovodstvo uspostavilo je bliske veze s korporacijama u stranom vlasništvu. Vučićevo ime često se dovodilo u vezu s poslovanjem multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, anglo-australijskog rudarskog giganta koji je nameravao da eksploatiše litijum u Srbiji.
U tom kontekstu, nakon objavljivanja kritičkog naučnog rada o kontroverznom pitanju litijuma, dobio sam pretnje smrću, a mnoge moje kolege suočile su se sa sličnim zastrašivanjem. Međutim, loše postupanje prema građanima Srbije koji su se suprotstavljali velikim investicionim projektima počelo je da oblikuje i javnu svest u zemlji. Vučićeva stranka optuživana je da takvo postupanje prećutno odobrava, pa čak i da u njemu učestvuje, dok su opozicione stranke reagovale mlako.
Iz perspektive studenata, stranački lideri smatrani su podložnim korupciji kada se suoče s finansijskom moći međunarodnih projekata. Zato je, da bi se sistem promenio, najpre trebalo promeniti političke strukture koje su takav sistem omogućavale.
U tom smislu, ovo nisu bili samo još jedni izbori, već monumentalna borba između starog koje umire i novog koje se teško rađa – da parafraziram Antonija Gramšija. U Srbiji je novi pokret izrastao iz starog: počeo je zauzimanjem fakulteta, blokadama i plenarnim skupštinama, da bi danas prerastao u najveću političku snagu u zemlji.
Pobedom na parlamentarnim izborima, Studentska lista razbila je monopol političkih stranaka. Postala je popularnija i od desničarske vlasti i od praktično svih opozicionih stranaka širom političkog spektra, od kojih većina nije osvojila dovoljno glasova ni da pređe izborni cenzus. Time je, barem u slučaju Srbije, potvrđeno da je „staro“ mrtvo.
A ono što su građani Srbije izabrali nije bila još jedna stranka, već lista od 250 kandidata, od kojih je 134 doktora nauka i 44 odsto žena. Prema projekcijama, u parlament bi trebalo da uđe između 135 i 140 kandidata. Iza njih je stajala organizacija kakva se ne viđa u tradicionalnim političkim strankama zasnovanim na liderstvu pojedinaca. Tako je „gomila studenata“, kako ih je opisao Ekonomist, stvorila nešto što zaslužuje da bude predmet proučavanja, jer prevazilazi tradicionalne načine bavljenja politikom.
Hoće li pokret bez vođe biti sposoban da vlada? Tu stvari postaju komplikovane. U kontekstu onoga što istoričar Adam Tuz naziva svetskom „polikrizom“, kolektivna inteligencija zasnovana na samoorganizovanju mogla bi biti primamljiv odgovor. Na kraju krajeva, studentski protesti u Francuskoj, Italiji i Belgiji, kao i protesti u Španiji i Albaniji, nastali su kao odgovor na međusobno povezane krize stanovanja, obrazovanja i uništavanja životne sredine. Za suočavanje s tim krizama u drugim delovima Evrope, kojima vlade očigledno loše upravljaju, pouke eksperimenta u Srbiji mogle bi da budu od presudnog značaja.
S druge strane, situaciju ne treba idealizovati. Listu čine ideološki suprotstavljeni blokovi, od pristalica desnice do levičara i liberala. Većina izabranih kandidata nikada ranije nije obavljala političku funkciju, a parlamentarni sistem zahtevaće od njih da predlože predsednika vlade kao i, na budućim predsedničkim izborima, kandidata za predsednika republike. Hoće li Studentska lista uspeti da prenese istu energiju u Narodnu skupštinu, a da pritom ne ugrozi upravo onaj način delovanja koji ju je učinio toliko snažnom? Osim toga, za Vučića gubitak izbora ne mora nužno da znači i gubitak sistema. Naprotiv, njegovo priznanje poraza moglo je biti i strateški potez koji mu omogućava da sačuva stranački aparat za povratak na vlast.
Šta god da se dogodi, jedno pitanje je otvoreno: u kojoj meri samoorganizovanje i decentralizovano donošenje odluka mogu da predstavljaju osnovu za upravljanje državom? Za sada ljudi slave na ulicama Beograda, Novog Sada i mnogih drugih gradova i mesta širom Srbije. Ali prava borba tek je počela. Svet bi trebalo pažljivo da prati šta se događa: možda upravo prisustvuje početku jedne sasvim drugačije vrste politike.
Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu.
The Guardian, 27.10.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 28.10.2026.
