Iz stagnacije u nazadovanje

Srbiju u Evropskoj uniji ne žele ni vlast ni većina građana – članstvo u EU podržava manje od 40% ispitanika. Ni Brisel ne želi zemlju sa ovako naopakim zakonima i praksama. Koalicija prEUgovor objavila je svoj polugodišnji „Alarm“ izveštaj koji je porazan. Srbija je u proteklih pola godine skliznula iz faze stagnacije u otvoreno nazadovanje.

Izveštaj koji obuhvata period od novembra 2025. do aprila 2026. godine predstavljen 21. maja u Evropskoj kući u Beogradu. Govorili su Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, Miloš Jovanović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija. Razgovor je moderirala Jelena Pejić Nikić, koordinatorka prEUgovora.

Jelena Pejić Nikić: Srbija se vidljivo udaljila od ciljanog članstva u Evropskoj uniji i skliznula iz stagnacije u otvoreno nazadovanje. I nije više samo riječ o upornom odbijanju vlasti da se prioritetne reformske mjere sprovedu do kraja, već i o poništavanju onoga što je, iako nesavršeno, slavljeno kao uspjeh – kao što je pravosudna reforma. Zarad zadržavanja političke kontrole nad institucijama koje su se ohrabrile da rade svoj posao uprkos pritiscima, nevješto je prekinuta dosadašnja simulacija reformskih aktivnosti i dobrih namjera. Potom je ta simulacija obnovljena punom parom i to osnivanjem novih tijela i mehanizama, izradom brojnih propisa sa kojima se odveć kasnilo. Istovremeno se sistematski sužava prostor za učešće javnosti i to uz formalno opravdanje da je reč o potrebi ubrzanja procesa evropskih integracija.

Ono što je pohvalno jeste da su bar za neke od ovih negativnih praksi stigle oštre i direktne reakcije iz Evropske unije. Dobre vijesti, uključujući i one sa dodjelom sredstava iz Reformske agende, uglavnom zaobilaze Srbiju, a Srbija i postupci vlasti uglavnom su išli u smjeru da se zemlja izoluje. Nemanja, zašto se opet sve radi kampanjski i šta se sve može zamjeriti ovakvom načinu postupanja?

Nemanja Nenadić: Dakle, možemo govoriti o nekoliko fenomena. Jedan od njih, naravno, koji je obeležio u velikoj meri dešavanje u samoj Srbiji i komunikaciju između Srbije i Evropske unije, to su takozvani Mrdićevi zakoni, nazvani po jednom narodnom poslaniku koji je bio njihov formalni predlagač. Za koje vidimo da će se sada menjati. Kako je tako nešto uopšte bilo moguće da se desi? Kako je bilo moguće da se neki važni zakoni – važni na svaki način, a i u kontekstu evropskih integracija – usvoje a da pre toga nisu prošli ne samo adekvatnu, nisu prošli nikakvu javnu raspravu, nego da nije za njih pribavljeno bilo ni mišljenje od strane relevantnih državnih institucija. Odgovor na to pitanje leži u mogućnosti koju naši propisi trenutno daju, a to je da se zakoni usvoje, da se zaobiđu u potpunosti sva ona pravila koja postoje kad je reč o Vladi i ministarstvima kada pripremaju zakone, i da zakon predloži neki narodni poslanik i da se onda praktično sve to, što bi trebalo da obezbedi javnost i sagledavanje svih aspekata problema, zaobiđe.

Vidimo da se tu sad trguje oko toga šta će se u tim zakonima koji su doneti na kraju menjati. Kažem opet, neću o tome ali hoću o drugoj stvari. Nije bilo ni pokušaja da se parlamentarne procedure izmene tako da se nešto ovako više nikad ne desi. Ovde imamo na delu otvoren pokušaj da se evropske integracije zloupotrebe, to je naša sumnja, da bi se isključila javnost i konsultacije iz procesa pripreme brojnih propisa koji čak i nisu nužno direktno vezani za evropske integracije.

Tanja Ignjatović: Stavljanje Porodičnog zakona na javnu raspravu, koji nije menjan 20 godina, koji je u Reformskoj agendi po planu trebalo da bude usvojen ’24. godine. Kad je formirana Radna grupa, u njoj se našlo šest organizacija civilnog društva, tri koje je komisija Ministarstva za ljudska i manjinska prava odredila, i tri sa dna te liste – od kojih za dve uopšte nismo sigurni čime se bave, nemaju ni sajt, a jedna se sigurno ne bavi Porodičnim zakonom jer je zapravo u njenom nazivu ’očuvanje tradicionalnih zanata’.

Radna grupa se sastala samo jedan put i Vlada je već za 15 dana usvojila nacrt. Članovi Radne grupe – i to, ako mogu da kažem, ne svi – dobili su informaciju da nije bilo vremena da se razmotri čak ni taj nacrt, da ga članovi Radne grupe razmotre, što znači da je nacrt već postojao, da je on stajao u nekoj fioci i da je cela ta procedura opet nekakva kvazi procedura. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici menjan je tako da su odbijeni svi predlozi ženskih organizacija. Pri tome je Ministarstvo pravde reklo, na komentare Autonomnog ženskog centra, ’vidi se da potiču iz iskustva, ali vaši predlozi nisu za zakon, to ćemo staviti u podzakonske akte’ koje niko ne čita.

Možda ovo nije najdramatičnija situacija kad gledate Mrdićeve zakone i druge stvari koje nam se dešavaju sad sa ovim izbornim zakonima, ali čini mi se govori o tome koliko se uopšte diskriminacijom, rodnom ravnopravnošću, rodnim nasiljem bavi ova Vlada.

Jelena Pejić Nikić: Miloše, evo već smo pominjali ovaj Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, o njemu smo govorili i na nekoliko prethodnih predstavljanja „Alarma“, ali sada imamo treći Nacrt.

Miloš Jovanović: Treći Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima nije čarobni štapić, štaviše u suštini to je ’štapić’ koji zacementira politizaciju policije, kakva nažalost jeste, i pokušava da legalizuje već pogrešnu praksu o kojoj svedočimo prethodnih godina, pogotovo tokom postupanja policije na protestima. Indikativno je to da je prvog dana javne rasprave održan okrugli sto u Leskovcu, gde tamošnji policijski službenici nisu znali da će biti održana javna rasprava o tom zakonu. To dovoljno govori zapravo o iskrenoj želji i volji političke vlasti da uključi sve relevantne aktere u javnu raspravu.

Kao tri osnovna principa reforme srpske policije jesu decentralizacija, depolitizacija i dekriminalizacija. Na primer, decentralizacija kao kategorija reforme policije uopšte nije navedena u novom Nacrtu zakona, iako je trebalo da bude. S druge strane, ojačana je politizacija policije, posebno jer ministar unutrašnjih poslova opet zadržava svu moć, da može da upravlja i da kontroliše tok i ishod pojedinih krivičnih istraga, što u suštini, nažalost, legalizuje postojeće stanje. Sveukupno gledano, intencija je da se još više policija politizuje, da se smanji kontrola – koja ionako, nažalost, ne postoji jer sektor unutrašnje kontrole samo postoji formalno, dakle, iako njegov operativni preventivni rad ne doprinosi rasvetljavanju slučajeva policijske brutalnosti, uzimajući u obzir da ministar unutrašnjih poslova kontroliše rad tog sektora, odnosno može da utiče kako će određeni postupci unutrašnje kontrole da se reše.

Sveukupno ovaj proces jeste simulacija, da ponovim ono što su rekli prethodni govornici, simulacija dijaloga. Umesto toga mi, nažalost, imamo samo zakon koji ozakonjuje sve nezakonitosti srpske policije.

Nemanja Nenadić: Policija, kao i pojedine druge institucije, ima mogućnost da sprovodi neke poverljive nabavke o kojima se uopšte ne zna ni da su raspisane – ne tehnički detalji, nego se ne zna ni da su raspisane, ne zna se koliko je potrošeno, ne zna se ništa. Mi smo predložili, kažem, minimum minimuma, nešto što je postojalo u Zakonu o javnim nabavkama koji je ova politička garnitura donela 2012. godine ili ’13. dužnost da se izvesti skupštinski odbor o tim poverljivim nabavkama. I kaže MUP u obrazloženju, ’nije potrebno da se unosi ovakva odredba’. U izveštaju sa javne rasprave, kaže, nije potrebno da se unosi ovakva obaveza, a skupštinski odbor može da traži. Pa naravno da neće tražiti, pošto u skupštinskom odboru sedi većinski ta ista politička garnitura.

Sada jesu usvojeni neki zakoni koji se tiču izbora. Dakle, ono što nije pokušano da se menja do sada su pitanja i prakse i propisa koji se tiču potencijalnih pritisaka na birače. Sad, neko će reći, pa tu i ne treba ništa da se menja u zakonima, to je i sada zabranjeno, i to je tačno u velikoj meri. Ali s druge strane može u zakonima da se menja ponešto kako bi prilike za vršenje tog pritiska bile manje. Na primer, pozivanje građana iz stranačkih štabova na dan izbora bi mogla biti jedna stvar koja je sada dozvoljena, a koja očigledno na neke građane utiče; regulisanje glasanja van izbornog mesta takođe na neki dodatan način bi moglo da bude druga stvar. I ono što je verovatno najbitnije su razne mere koje se tiču javnog sektora i svega onoga što se tu dešava i što može da utiče i na volju birača, ali i na trošenje javnog novca za neke partijske svrhe.

ODIHR je takođe tražio vrlo jasno da Srbija reguliše pitanje troškova iz javnih sredstava, iz budžeta, koji se odigravaju pred izbore. Poput, recimo, oglašavanja javnih institucija, podela socijalne pomoći i tome slično. Ono što i dalje ne valja je to da nema nikakvih promena u pogledu ozbiljnosti sankcija koje prete onima koji krše pravila o finansiranju kampanje. Limit za finansiranje kampanje: većina demokratskih država ima takve limite, Srbija nema iako već deset godina ODIHR to traži, i sad u ovoj novoj verziji je taj limit predložen da bude šest ili sedam miliona evra potrošnje po jednoj izbornoj listi za nacionalne izbore. To je takođe previsok iznos i mi u Transparentnost Srbija, argumentujući predlog da taj limit bude 2,5 miliona evra, odnosno 300 miliona dinara, pozvali smo se na zakonodavstvo nama sličnih zemalja kao što su Češka, Slovačka, Bugarska, Hrvatska – gde su ti limiti još manji, znači negde obično oko dva miliona evra ili čak milion evra.

Imamo faktički situaciju da, za razliku od drugih zemalja, imamo jednu stranku koja po zvanično prijavljenim troškovima – koji su znatno manji od stvarnih – ali čak i po zvanično prijavljenim troškovima, troši više nego sve druge zajedno. Sve one pojave koje su na parlamentarnim ili predsedničkim izborima primetne kao loše, na lokalnim izborima su još višestruko gore. Ovde smo imali situaciju da je vladajuća koalicija prijavljivala troškove koji su između 10 i 50 puta veći nego troškovi prve sledeće izborne liste.

Jelena Pejić Nikić: U izvještaju se navodi niz primjera normalizacije govora mržnje, glorifikovanja ratnih zločinaca, targetiranja aktivista, novinara, civilnog društva, sada sve više i akademske zajednice. Šta u tom kontekstu uopšte možemo reći o stanju osnovnih prava i sloboda u Srbiji, a naročito iz ugla onoga čime se vi bavite, a to je položaj ranjivih društvenih grupa?

Tanja Ignjatović: Kad sam poslednji put proveravala aktivnosti Odbora za ljudska manjinska prava i rodnu ravnopravnost, njihova sednica poslednja je bila 1. jula ’25. godine i od tada se nisu sastajali. A tada su razmatrali zbirno tri izveštaja godišnja o radu Zaštitnika građana i tri izveštaja o radu Poverenice za ravnopravnost. I samo su ih usvojili, napravili neke preporuke koje nikog ne obavezuju. Mi smo zapravo preplavljeni govorom mržnje, a sad je Beograd i išaran govorom mržnje, više nema prostora koji nije obeležen. Provladini mediji svaki put nam pomeraju granice i samo nas više i više iznenade i time ko su učesnici tih emisija i kako zapravo najviši predstavnici ove države dozvole sebi da sede sa ljudima koji su osuđeni silovatelji ili već drugi kriminalci.

Paradoksalno, nama ministar za zaštitu ljudskih i manjinskih prava diskriminiše Rome. Nama potpredsednik skupštine Vojvodine diskriminiše Hrvate. Da bi promena mogla da dođe, moralo bi pre svega da prestane na dnevnoj bazi, pa više puta, obeležavanje najgorim izrazima svih koji se ne dopadaju predsedniku države. Pa onda ministri, pa onda narodni poslanici, pa onda svi ostali.

Tanja Ignjatović: Opsežno se u izvještaju piše o postupanju policije tokom protesta, tokom lokalnih izbora… A s druge strane čuli smo, opet kao odgovor na ovu tekuću aferu direktora policije, koji kaže da Srbija nije nikad bila bezbednija, koji se hvali rezultatima, nekim statističkim pokazateljima i tako dalje. Kako tebi sve to, Miloše, zvuči i šta smo zaista videli u postupanju policije u izveštajnom periodu?

Miloš Jovanović: Naime, mi smo videli, dakle, selektivno postupanje policije, kako tokom protesta, tako tokom lokalnih izbora. Tu je vrlo indikativan momenat, gde je zapravo na obeležavanju šest meseci od policijske brutalnosti u Valjevu naveden podatak da nijedan od policajaca koji je učestvovao u toj brutalnosti, nije identifikovan, odnosno ne zna se ko je učestvovao. Dakle, tu dolazimo do zaključka da ta policijska brutalnost, nažalost, se ne kažnjava i ne utvrđuje se odgovornost tih policajaca, nego na neki način se ohrabruje i podstiče da oni tako postupaju.

U Nacrtu nisu bile ojačane odredbe koje se tiču sprečavanja torture i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja policije prema građanima. Tačnije, preporuke Komiteta za prevenciju torture, na primer, nije bilo predviđeno da audio i video bude snimano saslušanje građana u policijskim stanicama, dok mi, na primer, svedočimo policijskoj brutalnosti u policijskim stanicama gde, nažalost, imamo i smrtne slučajeve. Dakle, slučaj Ilije Kostića, Dalibora Dragijevića i drugih ljudi, koji su zapravo žrtve policijske torture. Dakle, sveukupno urađeno je sve na štetu ljudskih prava i ograničavanje slobode okupljanja s druge strane.

Ela Zeković, Građanske inicijative: Postaviću jedno pitanje vezano možda za ovaj najskoriji primer, a to je izmena izbornih zakona. Da li zapravo stvarno smatrate da je ovo jedan od tih koraka koji nama može da obezbedi fer i poštene izbore ili je to još jedan upravo od ovih mehanizama koji nekako precrtava neke reforme koje treba da se ostvare a ne donosi neku realnu promenu?

Nemanja Nenadić: Rezultat ovih izmena je da smo dobili neke stvari koje su korisne, neke stvari koje nisu od velikog značaja, i neke koje su direktno štetne. Nešto što će doneti štetne posledice tiče se promene koja se tiče manjinskih izbornih lista, gde je do sada postojala manipulacija tako što neko napravi lažnu manjinsku stranku i onda ta stranka izađe na izbore. Pa onda imamo na Savskom vencu navodno slovačku stranku koja je ušla tamo i podržava vlast, a očigledno je da nema toliko pripadnika te nacionalne manjine koje žive na toj opštini. Ili recimo imamo u parlamentu Srbije rusku stranku. Nema toliko pravih Rusa, je l’ da, u Srbiji koliko je ta stranka dobila glasova. To su u stvari neki ljudi koji su se tako nazvali samo da bi iskoristili privilegiju manjeg cenzusa i ušli u skupštinu. Poenta je u tome da je sada ovaj zakon izmenjen tako da više neće morati oni koji prave te lažne manjinske liste, da neće više morati da formiraju lažnu manjinsku stranku, sad mogu da naprave lažnu manjinsku grupu građana. Njih 10 da se skupi i kaže mi zastupamo interese te i te nacionalne manjine, skupe potpise, izađu na izbore i onda prave još dodatnu zbrku, ili možda čak i uđu u skupštinu uz pomoć tih privilegija. To je, recimo, jedna konkretna štetna izmena.

Jelena Pejić Nikić: S obzirom da je bio Nacionalni dan sećanja na žene žrtve nasilja, čini mi se da sam videla da je statistika nešto bolja za prošlu godinu nego inače. Eto nešto pozitivno, ali koliko je pozitivno?

Tanja Ignjatović: Broj ubijenih žena se doista smanjuje, ali nekako strašno je kad govorimo samo o broju. Prošle godine je najmanje 16 žena ubijeno. Ovo ’najmanje’ uvek govorimo zato što podatke zapravo vadimo iz medijskih napisa i mi ne znamo koliki je taj broj. Naročito nam je potpuno tamna brojka u odnosu na one žene koje su umrle usled posledica teškog nasilja koje nije bilo prijavljivano. Ono što nas ozbiljno zabrinjava to je da je polovina slučajeva od ovih ubijenih žena, prethodno bilo prijavljeno nasilje institucijama ili su učinioci bili već osuđeni za nasilje u porodici, ili za krivična dela sa elementima nasilja. I to se ponavlja, tako je bilo i ’24. godine i taj se procenat povećao. Znači kad smo imali veći broj femicida, bio je manji procenat onih za koje su institucije znale, kretao se otprilike do jedne trećine. Sad dve godine uzastopno imamo polovinu.

Nekoliko stvari to pokazuje. Jedna je da se očigledno nedovoljno prati ponašanje učinilaca u onim slučajevima koji su procenjeni kao visokorizični slučajevi, da je procena visokog rizika manjkava, ali vi zapravo imate neke mere koje ni zdravorazumski ne bi smele da slede. Mi smo prošle godine imali čoveka, učinioca femicida, koji je dobio kućni zatvor iako je napao policijskog službenika koji je došao na intervenciju. Znači bilo je potpuno jasno da taj čovek mora da završi u pritvoru zato što može da izvrši delo kojim je pretio. Ili imamo sudsku odluku da se maloletno dete viđa sa ocem bez nadzora, bez ozbiljne procene bezbednosnih rizika. Otac živi u selu, izolovano – znači, to nije kao vojvođanska sela ušorena, nego izolovano – i policija nije proverila da li on ima oružje u legalnom posedu ili može da ga nabavi. I onda taj čovek ubije i dete i ženu. I nama nije to prvi slučaj. Nešto na šta smo reagovali u Porodičnom zakonu bilo je to da deca koja su svedoci nasilja, čiji očevi nisu nužno bili nasilni prema deci, ali su visoko nasilni prema njihovim majkama – uopšte se ne štite merama zaštite, potpuno su ispod radara.

Jelena Pejić Nikić: Mislim da je važna tema koju do sada nismo pomenuli, oko koje je naročito dignut alarm u samom našem prEUgovor „Alarm“ izveštaju, a to je zapravo ko je to u policiji sad na ključnim pozicijama i kako smo do toga došli? Mogu li ti ljudi da doprinesu reformi policije ili suprotno?

Miloš Jovanović: To je sve krenulo imenovanjem Marka Krička za novog načelnika Uprave kriminalističke policije. To imenovanje je sporno iz više razloga, najpre zbog sporne biografije novog načelnika UKP-a, odnosno s druge strane zbog spornog postupanja Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata na čijem čelu je upravo bio Marko Kričak. Nakon tog imenovanja usledio je niz smena na ključnim pozicijama određenih policijskih jedinica. Konkretno, dobili smo novog komandanta Specijalne antiterorističke jedinice, novog komandanta Žandarmerije, policijske brigade, dakle, novog načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala. Nažalost, upravo pomenuta Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata jeste…

S druge strane, imamo situaciju da je, na primer, u Novom Sadu u proteklih par godina došlo je do smene šest načelnika policijske uprave, odnosno tokom prethodne godine smenjena su tri načelnika. Glavni razlog za to jeste što su se ti pojedini načelnici oglušili o političke naredbe da ne reaguju protiv pristalica Srpske napredne stranke. Tako da je automatski došla kazna da oni više nisu na čelu te policijske uprave. S druge strane, imamo situaciju da zbog ovakve klime i, nažalost, pogrešnog razvoja kadrovske politike u MUP-u imamo situaciju da je iz Specijalne terorističke jedinice otišlo 40 pripadnika, dok je 20 najavilo odlazak, odnosno iz Žandarmerije je zapravo 120 njih podnelo zahtev za penzionisanje ili prelazak u neke druge jedinice.

Jelena Pejić Nikić: Svi pričaju samo o Reformskoj agendi, a dobili smo danas ocjenu da zapravo uopšte nismo zadovoljni ni načinom kako se te mjere ispunjavaju, odnosno propisi donose, a ni njihovom sadržinom. Kako bi ti onda ocjenio, Nemanja… u suštini mi već vidimo neku odluku zato što su neke susedne zemlje već dobile novu tranšu, Srbija nije. Čuli smo najave da će možda doći do zamrzavanja ovih sredstava. Da li uopšte ima neke razlike između zamrzavanja i prosto toga da mi nismo ispunili uslove i nećemo dobiti pare. Šta da očekujemo u narednom periodu?

Nemanja Nenadić: Lepo je rekao Siniša Mali da je taj novac, tih milijardu i po, da je to „budžetski neutralno“. Je l’ čitao neko izjavu ministra finansija? Kaže, to nikako ne utiče na budžet, to da li ćemo da dobijemo tih milijardu i po ili ne. A u suštini, kada se pogleda šta je to sve što se naša vlast obavezala da će da uradi, da bi dobila pojedine tranše iz Reformske agende, i ako pogledamo s druge strane šta je stvarno urađeno, onda tu više nije pitanje, ne govorimo više o milijardama, nego ispunjeno je, makar u ovim delovima i oblastima koje mi pratimo… ne znam, hajde sad da ne licitiram, ali možda bi trebalo da dobije 100 miliona maksimalno, a ne milijardu i po. Razumete o čemu se radi.

Pitala si me maločas za ODIHR i za zakone koji se tiču izbora. To stoji kao prioritet, kao jedna od stvari koje Srbija treba da uradi, ali tamo piše ’da ispuni sve ključne preporuke ODIHR-a i Venecijanske komisije’. Znači, nema veze ovo što sada, ako se vlast trudi da ispuni neke koje nisu definisane kao prioritetne, kao ključne, to ne bi trebalo – pažljivim čitanjem onoga što piše u Reformskoj agendi – da dovede do isplate nekog novca. Ili recimo ona mera, koja je po mom dubokom uverenju među najvažnijima, to je bila obaveza koju je preuzela naša Vlada, da objavi sve ugovore za poslove koji su zaključeni po međudržavnim sporazumima. To su praktično svi veliki infrastrukturni radovi, počev od onoga što je jedino i objavljeno nakon tragedije u Novom Sadu, znači to je ugovor koji se tiče modernizacije železnice do mađarske granice. Ali ni za jedan drugi posao ti ugovori nisu objavljeni. I to je onda zapisano u Reformsku agendu, međutim, u praksi nijedan ugovor nije postao javno dostupan. Ministarstva su objavila neke informacije o tim ugovorima, ko su izvođači, ali nema čak ni novca, ni koliko to vredi.

Moj neki generalni utisak je da se vlast ponaša kao da im do tog novca zaista nije stalo. Jer nisu ispunjeni čak ni neki vrlo formalni zadaci koji su mogli da se ispune čas posla, i da se, eto, makar prikaže da je nešto ispunjeno. Moram da kažem da sam vrlo začuđen takvim postupanjem čak i kad je neki novac u ponudi. S druge strane, imam utisak da 10 ili 20 miliona, koliko obično vrede ti reformski koraci, nije dovoljan podsticaj vlastima da nešto suštinski urade, da nešto suštinski promene u svom postupanju kada je reč o stvarima koje su zaista bitne za održavanje partije na vlasti, poput recimo konkretnih i suštinskih promena izbornih uslova.

Peščanik.net, 23.05.2026.