Ustavni sud o Vojvodini
Baš u danu (5. decembra 2013) kada se nad Srbijom nadvio ozbiljan državotvorni problem – da Ministarstvo unutrašnjih poslova sabotira promenu letnjih guma u zimske na automobilu predsednika Tomislava Nikolića, Ustavni sud Srbije ukinuo je Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, pa ovaj slučaj nije dobio gotovo nikakav publicitet, pogotovu što se u medijima našao u konkurenciji sa „velikim uspehom“ policijsko-obaveštajne akcije „Grom“ protiv narkodilera, tokom koje su oružane snage bezbednosti uspele da zakucaju na vrata čak u 912 kuća i stanova u kojima su namirisani droga i oružje (sledeći put će možda biti ostvaren još bolji rezultat, kad se još pojača koordinacija).
Inače, koliko je problem s automobilskim gumama ozbiljno mučio predsednika Nikolića vidi se i po tome što je on odmah primio u posetu direktora francuskog proizvođača pneumatika Mišelin, a istovremeno je poništena privatizacija pirotskog Trajala koji su ranije bili kupili neki Bugari (Francuzi napred, Bugari stoj – to je u skladu sa srpskom tradicijom). Iz toga proizilazi da je podmukli pokušaj da se predsednikov auto navede na iskliznuće – ipak sprečen blagovremeno, ali će on izgleda rezultirati zamenom policijskog obezbeđenja predsednika države nekom novom elitnom, specijelnom jedinicom koja bi bolje vodila računa o transportu čoveka koga su na najvišu dužnost izabrali građani Srbije.
Ustavni sud koji je ukinuo autonomiju Vojvodine biran je nešto drugačije, izgleda s koca i konopca, pošto u njemu, od 14 članova, šestoro sudija čak nema nikakvo naučno zvanje, a njihova skupna ustavnopravna bibliografija je gotovo nevidljiva u bilo kojoj bazi podataka, pa nije ni čudno što nikako ne mogu da upamtim nijedno ime iz te uvažene institucije (a i godine čine svoje).
Istine radi treba primetiti da je, navodno, slučaj Statuta Vojvodine četiri godine istraživala sudinica izvestitelj Vesan Ilić Prelić, koja je na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirala sa prosekom 10, što je vredno uvažavanja i što svakako upotpunjuje njen psihološki profil. Kasnije je bila činovnica u republičkoj administraciji, bavila se zakonodavstvom, a navodno je specijalista za građanskopravne odnose. Uzgred budi rečeno ona je bila i najviše u „vojvođanskoj materiji“, pošto je kao članica DSS-a učestvovala i u pisanju inicijative za ukidanje autonomije Vojvodine, pa je valjda bilo logično da bude i sudinica izvestitelj u istoj stvari (nasuprot arhaičnom načelu da niko ne može biti sudija u svojoj stvari), a verovatno je i najbolje znala „hermeneutički“ smisao Ustava Srbije iz 2006. godine: da u Srbiji autonomne pokrajine ne smeju biti autonomne i da organi autonomije ne smeju imati nikakve autonomne nadležnosti i ovlašćenja, osim da sprovode ono što im se iz centra države naredi.
Istina, neki okoreli autonomaši smatrali su da je pitanje: da li neki organ vojvođanske autonomije doista ima neku autonomnu nadležnost i po osuđenom Statutu, pitanje od milion dolara. Sada je Ustavni sud ipak u njemu pronašao nešto što je vređalo državnost Srbije, pa ga je gotovo đuture ukinuo. To veseli autonomaše, koji su već odavno bez stvarnog političkog uticaja u samoj pokrajini i gotovo bez ijedne političke organizacije koja brine o Vojvodini, poštio su praktično sve oprhvane brigama za svoju sopstvenu sudbinu i svoje sopstvene privilegije – pred najnovijim vihorom narodnjaštva. Naime, oni se nadaju da bi ovo najnovije ponižavanje Vojvodine moglo nekog pokrenuti na otpor, te da bi njihovo zalaganje za promenu Ustava Srbije moglo dobiti argument upravo u ovoj odluci Ustavnog suda.
Dok sam, opet uzgred rečeno, gledao prigodnu konferenciju za novinare, povodom „smaknuća Statuta APV“, predsednika Skupštine APV Ištvana Pastora i predsednika vlade APV Bojana Pajtića, nekako me je, kao tvrdokornog vojvodinaša, bilo sramota zbog njihove poniznosti i kurtoazije koju su, kao oveštali vojvođanski legalisti, pokazali prema milosti Ustavnog suda da im da rok od šest meseci da sami isprave ono što su pogrešno razumeli u Ustavu Srbije, a tek onda će im se dostaviti 140 strana presude Ustavnog suda, da vide šta su opet pogrešili u nekom budućem, ponovo besmislenom statutu neke autonomije koje ni nema u Ustavu Srbije.
Na kraju, postavlja se i pitanje zašto Ustavni sud nije ukinuo celu Vojvodinu i njenu autonomiju, što bi elegantno razrešilo natezanje – trebaju li ili ne trebaju Vojvodini prevremeni izbori – i dalo doprinos sada popularnim budžetskim uštedama? Pri tome, ja mislim da Ustavni sud, koji je svoju presudu autonomiji Vojvodine tempirao kao poslednji, očajnički pokušaj da se postavi novi balvan na putu Srbije u Evropsku uniju, ipak nije imao petlje za takvu odluku, s obzirom da vladajuća koalicija navodno vodi politiku evropske integracije Srbije. S druge strane, priznanje Ustavnog suda da Ustav Srbije ne dozvoljava baš nikakvu stvarnu autonomiju, loše bi odjeknulo i u procesu implementacije Briselskog sporazuma i sukobilo bi se i sa težnjom Srbije da nekakvu realnu autonomiju obezbedi za zajednicu srpskih opština na Kosovu.
Ili, možda je čak i Ustavni sud svestan da autonomiju Vojvodine i Vojvodinu ne može ukinuti ni on, ni bilo ko u Srbiji, pošto je oni nisu ni stvarali tokom istorije (naprotiv) – a ta ljuštura autonomije ionako tuđeg leba ne ište.
Peščanik.net, 07.12.2013.
