Radio emisija 21.03.2014, govore: Vladimir Gligorov i Vesna Pešić.

Svetlana Lukić: Ovo je prvi Peščanik nove ere, odnosno prvi Peščanik posle velikog nedeljnog praska, ili tačke postanja. Nastalo je ono o čemu je govorio kralj Aleksandar kada je rekao ‘postojim samo ja i moj narod, i između nas – niko’. Između Aleksandra Vučića i naroda nema ni opozicije, ni nezavisnog suda, ni nezavisnih regulatornih tela, ni strukovnih udruženja, ni sindikata, ni civilnog sektora… Sam je na prestolu, nema čak ni kraljicu, nema ni prvog potpredsednika. Tražio je sve, i u nedelju je dobio sve. Nedeljna žurka je završena i sada počinje radna nedelja.

U današnjoj emisiji o rezultatima izbora, odnosno o posledicama koje oni mogu imati po zemlju i sve nas, govore Vladimir Gligorov i Vesna Pešić. Gospodin Gligorov, kao što verovatno znate, živi u Beču, i zbog toga smo ovaj razgovor morali da obavimo telefonom. Nismo hteli da propustimo da čujemo njegovo mišljenje o ovako važnom događaju. Dakle, najpre slušate Vladimira Gligorova, a potom gospođu Vesnu Pešić.

Vladimir Gligorov: Uglavnom se dogodilo to da je na jednoj strani napredna stranka praktično dobila puni mandat, a na drugoj strani, ovi koji su nudili alternativne programe u meri u kojoj se uopšte moglo prepoznati o kojim programima je reč – oni su prošli gore nego što se moglo očekivati ili no što se predviđalo. To se pre svega odnosi na Demokratsku stranku Srbije, kojoj je praktično izglasano potpuno nepoverenje. Taj program koji su oni nudili nema nikakvog smisla.

S druge strane, ovi koji su u zadnji čas rešili da budu socijaldemokrati, ove takozvane demokratske stranke koje su nekako otkrile da ako bi se predstavili kao prijatelji socijalne pravde, da će narod ponovo da glasa za njih – to se pokazalo kao potpuno besmisleno. Naprosto zbog toga što prvo, taj program im ne stoji, što bi se reklo ne liči im, a drugo, oni su rešili da se međusobno i posvađaju, jer je potrebno podeliti to nešto što je od Demokratske stranke preostalo. To je prvo.

Drugo je ovo što se govori da je ovo u stvari mandat ili pobeda Vučića. Ja to tako ne vidim. Ja mislim da je ovo s jedne strane obezbeđenje legitimnosti dvema vrlo važnim stvarima: normalizaciji odnosa sa Kosovom i generalno u regionu, i drugo je ova proevropska orijentacija. To je nezavisno od Vučića i od napredne stranke i to je mislim izuzetno važno da se istakne, jer to je nešto što bi trebalo da obavezuje ovu vladu, kako god ona na kraju bude izgledala i koliko god u nekom trenutku htela da se iz toga izvuče ili da promeni pravac. Vi imate situaciju da to ipak nije odluka ili politika predsednika vlade ili vlade, nezavisno od toga šta je obećavala na izborima, nego vi imate izbore koji su dali poverenje onima koji su se zalagali za tu politiku i to je po mom mišljenju jako važno.

Druga stvar koja je važna je kako da se tumači ova prevelika ili neočekivano velika podrška naprednoj stranci? To je zbog toga što, po mom mišljenju, glasači i javnost očekuju da se konačno nešto i uradi, jer je do sada uvek bilo te priče da smeta jedan ili drugi mali partner u koaliciji, pa mora sve da se usaglasi itd. Pa bilo je i tih teorija da tu smeta izborni sistem. Sve to, vidi se, nije od ključnog značaja. Od ključnog značaja je to da je sada glasačko telo reklo: vi imate puni mandat da nešto uradite. To nije nikakva posebna podrška samom budućem predsedniku vlade, nego prosto racionalna odluka glasača da se dozvoli ili da se preda mandat nekom ko bi onda mogao ili trebalo nešto da uradi.

A sad, druga je tema šta su ova gospoda koja će da preuzmu vlast sposobna ili spremna da urade. To se u ovom trenutku ne zna. Stvar koja deluje delimično rasvetljavajuće je to što se nagoveštava rebalans budžeta, i to u kontekstu sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ukoliko je to tačno, onda možemo da predvidimo, manje-više, kako će izgledati taj program koji će biti dogovoren sa MMF-om, jer to nije nepoznanica. Nije nepoznato šta će MMF tražiti.

Prvo će svi reformski predlozi koji su dolazili od Saše Radulovića, možda čak i u zaoštrenijoj formi, biti deo tog paketa mera. Prvo Zakon o radu, potom Zakon o stečaju, potom Zakon o konkurenciji, potom sve ovo što je vezano za reformu socijalnog sistema i tako redom, uključujući naravno i sve ove već poznate mere vezane za smanjenje javne potrošnje.

Tu je bilo reči o penzijskom sistemu, koji se navodno neće dirati – to je nemoguće, jasno je da će do toga doći. Druga stvar je promena ustava. Mislim da je to u kontekstu evropskih integracija neminovno, odnosno to je uslov daljeg napretka. Nagomilali su se problemi sa Vojvodinom i sa Kosovom i sa svim drugim određenjima u ustavu, koji su tako napisani da ostavljaju odrešene ruke i izvršnoj vlasti i instrumentima izvršne vlasti, policiji i tako redom. To će morati da se promeni. Tu sad većine ima više nego što je potrebno. Ukoliko se to ne bude radilo, stvari će se značajno komplikovati jer tu je sada na redu ovaj statut Vojvodine, onda sve ovo što je pred ustavnim sudom vezano za Kosovo.

Moguće je da će oni prvo hteti da izvrše promenu vlasti u Vojvodini, pa da krenu sa time, a s druge strane nije sasvim jasno kako će se cela debata i pisanje novog ustava završiti. Prema tome, to možda ne treba očekivati za šest meseci, godinu dana, ali to bi u toku ovog mandata, dok postoji jaka većina, svakako bilo neophodno da se uradi.

Ono što mislim da ne treba očekivati su promene vezane za odvajanje države od privrede, da to tako pojednostavim, jer partijska kontrola nad svim čime država raspolaže, to nisu samo privredni resursi nego i resursi sile. To mislim ne bi trebalo očekivati da se promeni. Taj sistem klijentelizma će ostati. Teško je verovati da će stranka koja nema ozbiljniju kontrolu opozicije biti spremna da se dobrovoljno odrekne osvojenih resursa.To je verovatno najveći problem u ovoj situaciji u kojoj je opozicija sebi dopustila da bude potpuno delegitimizovana, da bude razbijena i praktično treba da počne sve iz početka.

Ono što je meni bilo interesantno, što je mislim malo zapaženo jeste da se ovo sve događalo u kontekstu ukrajinske krize, i da su svi oni koji su počeli da agituju za Ruse i ruske partije i proruske glasače – da je to međutim potpuno poraženo na ovim izborima. Pitanje je koliko će to imati uticaja i na položaj predsednika države, koji još uvek održava neki privid ili neki imidž čoveka koji je u bliskim vezama sa Rusijom. Tako da je to nešto o čemu će Nikolić i njegovi saradnici morati da razmisle, jer ovo je verovatno bilo pogodnije vreme nego bilo koje drugo u poslednjih desetak godina, kada se moglo očekivati da stranke koje su evroskeptične i proruske prođu bolje. One su prošle katastrofalno i to je, po mom mišljenju, značajan signal svima – u meri u kojoj je to stabilno, jer to u Srbiji nikada nije jasno.

Ali sada je u osnovi legitimnosti vlasti u Srbiji evropska orijentacija, normalizacija odnosa sa svima, uključujući i Kosovo, i ograničenje ili neoslanjanje na takozvanu rusku kartu. To ćemo videti i po tome kako će se razrešiti svi ovi problemi vezani za Srbijagas, južni tok i tako redom. Ukoliko bi se to postavilo na strogo komercijalnu osnovu, to bi bio veliki korak napred.

Svetlana Lukić: Da se vratim na vašu ocenu da su birači dali pun mandat Srpskoj naprednoj stranci. Ima se utisak da na neki način i sam Vučić i glasači igraju va banque: evo ti sve, evo ti puni mandat, a i on je prihvatio tu vrstu sporazuma sa biračima.

Vladimir Gligorov: To je, naravno, dvosekli mač. Mada, za razliku od one situacije kada ste imali sličnu podršku Miloševiću, ali čiji je cilj bio agresivan, ovde imate podršku koja je uslovljena nastavkom politike koja je pobedila na izborima. To jeste, u određenom smislu, prekid sa prošlošću. U velikom broju zemalja u tranziciji po pravilu imate koalicione vlade, zbog toga što se glasači boje eventualnih problema sa diskrecionim odlučivanjem i sa autoritarizmom. S druge strane, svi su imali veoma ozbiljne primedbe na takozvani partokratski sistem, znači na sistem gde partije praktično na neki feudalan način vladaju, iz čega je uglavnom poizašao dosta rđav, ne samo ekonomski razultat, nego i socijalni, u smislu oligarhijskog sistema koji je nastao. Ovo je sada prekid sa time.

Ali sve ovo može da iziđe na rđavo, ukoliko ga ovi koji su sada dobili mandat ne budu iskoristili za ono za šta je on očigledno dobijen: ozbiljna reforma privrednog i ustavnog sistema, plus nastavak tih evropskih integracija i normalizacija odnosa sa svima u susedstvu, a to se odnosi na Kosovo, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, znači susede gde postoje još uvek sporni elementi. Na svakom od ovih zadataka stranka koja ima tako veliku većinu može da promeni mišljenje, u smislu da može da se sastane u skupštini i izglasa nešto drugo. Ali tu imate taj problem legitimnosti, možete ga jasno videti na primeru Ukrajine, gde takve diskrecione promene posle relativno jasnog programskog mandata, ne prolaze naročito dobro.

Svetlana Lukić: Nekako stalno podozrevamo da bi moglo da se desi da dođe do nekog nesporazuma. Da recimo oni iščitaju ovako veliku podršku pre svega kao podršku onome što oni zovu borbom protiv organizovanog kriminala i protiv lopova. Da to bude stvar za koju misle da su pre svega dobili mandat.

Vladimir Gligorov: Moguće je da oni reše da sve svoje protivnike strpaju u zatvor. Ne bi me iznenadilo da za tako nešto postoji dobro raspoloženje. Ljudi koji su pristalice napredne stranke, a i oni koji su protiv njih, koriste veoma snažne i emotivno nabijene reči. Stalno se govori o lopovima, lažovima i tako redom. Sve to na kraju krajeva nije netačno, ali podiže očekivanja da sa lažovima i lopovima treba uraditi ono što se sa lažovima i lopovima radi. Tako da taj mandat može da se zloupotrebi i za to. Tu nema nikakve sumnje. Ali oni svejedno moraju da polože račun za to da li su nešto uradili kada je reč i o zapošljavanju, o privrednom napretku, o investicijama i poboljšanju standarda. Pravno neosnovane ili demagoški oblikovane kampanje koštaju mnogostruko: padom sigurnosti, padom izvesnosti, smanjenjem investicija i pojačanim uticajem ljudi koji više vole da koriste mišiće nego pamet. To bi onda imalo efekat bumeranga. Ne kažem da takva opasnost ne postoji.

Zato je važno da se što je moguće pre i jasnije formuliše ili profiliše politička opozicija. Bilo bi verovatno potrebno da se dramatično promene stvari u Demokratskoj stranci. To nije u izgledu. Ili da dramatično poraste podrška za nekoga kao što je Saša Radulović, ali to je takođe dosta teško i složeno. U krajnjoj instanci, ako stvari ne budu išle kako valja, onda će naravno rasti privlačnost primene autoritarnih mera, i taj problem svakako postoji.

S jedne strane, za Demokratsku stranku je dobro što je jedan broj ljudi otišao i rešio da oformi Novu demokratsku stranku da bi opstali ili da bi nastavili da se bave onim čime se bave u saradnji sa sadašnjom vlašću, sa naprednom strankom. Tako da to otvara mogućnosti za ostatak Demokratske stranke da vidi da li ima novih ljudi koji to mogu da preuzmu. Tačno je i to da niko u tom društvu koje je u preostalom vrhu Demokratske stranke ne smatra da je vreme da se bavi običnim partijskim radom. Da recimo shvati da mu taj posao ne ide i da bi to trebalo da ostavi nekome drugome. Tu se najavljuje da jedan ili drugi od već postojećih čelnika stranke namerava da stranku preuzme i to onda ni u programskom, ni u smislu političkog predstavljanja ne može da ima pozitivan ishod.

Ako se stvari ovako nastave, ta stranka će prosto da nestane, kao što će nestati Demokratska stranka Srbije i Liberalno demokratska partija. Partija mora da bude sposobna da poizvodi svoje nosioce ili lidere. Ako to nije u stanju, onda ta partija prosto nestaje. Neke nestaju sa odlaskom lidera, neke nestaju zato što uobražen svet koji sedi na vrhu te stranke ne može da se skloni. To je taj problem. Ne bi bilo prvi put da se oformi sasvim nova konfiguracija, sasvim nova stranka. Na kraju krajeva, postoji nova generacija ljudi i svi ti ljudi moraju da nađu sebi neki prostor u toj zemlji. Ne mogu baš svi da pobegnu preko granice ili preko okeana. Prema tome, politički život neće stati zbog toga i tu bi bilo dobro ukoliko bi tu bilo ljudi koji imaju demokratsko usmarenje i koji žele da ponude demokratski i reformski program koji ima za cilj da upravo otvori prostor za te nove generacije.

Nažalost, ovako kako sada stvari stoje, u ovim preostalim patrljcima od stranaka, teško je očekivati da će to poteći od njih, ali ništa nije nemoguće.

Svetlana Lukić: Sada imamo stranku koja ima pun legitimitet koji je dobila od glasača, imamo sa druge strane nepostojeću opoziciju, ostatke ostataka stranaka, imamo ta razna kontrolna tela, sudstvo koje nije nezavisno ili koje je potpuno pasivno, imamo civilno društvo koje je u rasulu u velikoj meri – tako da jedino u šta čovek može da se uzda je neka samokontrola ili nagon za samoodržanjem vladajuće stranke, odnosno samog Vučića, jer ne postoji ništa ili niko ko bi povukao ručnu kočnicu ukoliko stvari ne budu išle u dobrom pravcu.

Vladimir Gligorov: To je tačno. Mada, dva ograničavajuća faktora uvek postoje. Jedan ograničavajući faktor su problemi. Vi imate onoliko slobodnog prostora koliko imate sredstava da se u tom prostoru krećete. Sredstva sa kojima se u Srbiji trenutno raspolaže su veoma ograničena. Tu su dramatični problemi kako kada je reč o zapošljavanju, tako i kada je reč o održanju fiskalne i finansijske stabilnosti, da ne dođe do opšteg bankrota. To su veoma ozbiljni ograničavajući faktori.

Sledeći je to pitanje legitimnosti, jer ova je stranka dobila mandat da te probleme rešava. Nije dobila mandat i teško da bi mogla da očekuje da će zadržati legitimnost ukoliko reši da nešto drugo radi i još više pogoršava stanje ili da se bavi samo zamazivanjem očiju. Ovo što je do sada rađeno, u ovih skoro godinu i po dana od poslednjih izbora, bar što se tiče kadrovskih premeštanja, rekonstrukcija i tako dalje – to više nije nešto što bi moglo da se koristi i dalje. Ono što je urađeno na planu evropskih integracija i regionalne saradnje, to obavezuje i vrlo je skupo od toga odustati, tako da tu je taj prostor za nelegitimne akcije ili neočekivane diskrecione odluke relativno sužen.

Naravno to što neko ima taj stepen kontrole, kao što ta stranka i Vučić imaju, to naravno zna da bude zavodljivo i može da odvede na različite strane. Ali kao što sam rekao, imate ta dva ograničenja, sredstava nema mnogo, problemi su veliki, način njihovog rešavanja nije mnogo stvar izbora. Vi imate obaveze koje ste preuzeli i za koje bi bilo dosta skupo i kod kuće i napolju da ih prenebregnete. To međutim ne znači da će opoziciji biti lako ili da će građanskom društvu biti lako ili da će kritičarima biti lako. Mi ćemo naravno nastaviti da budemo u ovom poslednjem društvu.

Naprotiv, mislim da će oni svakako nastaviti da rade ovo što su radili već dvadeset godina, a to je intimidacija, arogancija, nadvikivanje i tako redom. I to jeste kontekst koji je vrlo neprijatan i nastaviće se, bojim se, ovo korišćenje sredstava, privrednih i sile, onako kako se to već decenijama radi kad se može u Srbiji. Tu je potrebna opozicija kao ograničavajući faktor, neko ko to može da suzbije ili ograniči ili da pozove na odgovornost, ali toga nažalost nema i tu vidim veliku opasnost.

Vesna Pešić: Vučić je dobio te glasove. Neki komentatori su ispravno primetili da je SNS praktično bila samo neka vrsta pomoćne službe. On je taj spasilac, a stranka je tu samo kao onaj hor u grčkoj tragediji, svi su kao jedan radili da on dobije to poverenje. Ali ono što je novo, i što nije uzeto u obzir kada je reč o samom Vučiću, to je kao da ovih godinu i po dana uopšte nije postojalo, kao da nismo videli kako ta vlast sa Vučićem funkcioniše, kao da nam je to potpuno nepoznato. Ispada kao da su neposredni prethodnici opet bile demokrati. To je meni najviše palo u oči, sve ovo drugo je manje-više očekivano. Ja sam praktično ušla u kampanju za Demokratsku stranku zato što su oni bili kao ambulantna kola.

Nisam ni mislila da su se oni transformisali. Drugo, mislim da je tu postojala jedna vrsta nestrpljenja sa naše strane. Znate šta, posle 5. oktobra, pa gde su bili socijalisti i radikali? Pa je l’ jedva Šešelj ušao sa njih 25 u skupštinu? Pa je l’ su se oni oporavili? Pa jesu. Pa je l’ neko tražio njihovu eliminaciju? Pa nije niko. A možda je trebalo, zato što oni nisu sekli platane, nego su sekli glave. Prema tome, oni su dobili drugu šansu.

E sad, oni jesu oslonili rast svog rejtinga na kritiku neuspele tranzicije – da je to bila jedna pljačkaška tranzicija, da je to opljačkan narod, i to apsolutno niko ne poriče. Međutim, ono što je karakteristično za ovu novu nadu, što bi rekao Saša Ćirić, ona nije udarila na te neuralgične tačke iz takve tranzicije. Ostalo je sve isto što su započeli njihovi prethodnici, samo sada u jednoj mnogo opasnijoj izvedbi nego što se to dešavalo ranije. Oni su otišli i jedan korak dalje zato što su rekli ne samo da DS ne treba više uopšte da postoji, nego ne treba da postoji ni njihovo biračko telo, da i oni treba da budu kažnjeni. To je taj korak više, koji nije više samo stranačko pitanje. Tu se otišlo mnogo više po dubini, što se vidi na primeru kritike intelektualaca: dosta nam ih je više.

Pa onda hajde da pogledamo šta se desilo s tajkunima. Ništa se nije desilo. Stalno se provlači neka tajkunska figura, svako je imao nekog svog tajkuna – Koštunica je izbacio Karića, oteo mu imovinu, nešto opravdano, nešto neopravdano, i izbacio ga iz zemlje. Tadić je imao Subotića kao svog tajkuna, koga je takođe izbacio, stavio ga na potrenicu, a Vučić je imao Miškovića. E sad, on je preko Miškovića i zaoštravanja tog klasnog resantimana konsolidovao svoje biračko telo. On je sada od one nacionalne, ekstremne retorike prešao na ovaj socijalni, klasni resantiman, i otuda sada pokušaj da se unište ti srednji slojevi.

To se vidi na dva načina. Prvo preko poreza – nije ga uveo tajkunima. Nijedan zakon nije donet koji na bilo koji način ograničava tajkune. Neuralgična tačka našeg višepartijskog sistema je to finansiranje stranaka. Tu ništa nisu pomerili nego su, naprotiv, u potpunom zatamnjenju, a sada više nema nikoga ko će i da postavi to pitanje ‘odakle vama tolike pare i koji su tajkuni vas finansirali?’. Netransparentnost u vezi toga se uvećala u odnosu na raniji period. Znači, ta tajkunska priča je čista laž, jer su im upravo oni bili potrebni da bi dobili psihološku vezu u svom biračkom telu, odnosno ti društveni slojevi su sada dobili neku vrstu nade da će im on te opljačkane, narodne pare vratiti.

Svetlana Lukić: On je njihov Robin Hud.

Vesna Pešić: E, Robin Hud. On je tu napravio jedan psihološki zamajac koji je strahovito važan, naročito u izbornim kampanjama. Međutim, stranke i treba da predstavljaju određene društvene slojeve. I sada ja postavljam pitanje: sa ovakvom metodom vladanja, pojačanom represijom koju je Vučić uveo prema opoziciji, jer očigledno ne podnosi da ima bilo kakvu opoziciju, a tu tempira pre svega Demokratsku stranku, jer je praktično ona njegov jedini politički protivnik – znači uništio je ove što su obrazovani, nametnuo je profesorima i lekarima taj porez, a s druge strane, onaj osnovni sloj koji ti u stvari omogućava da se razgraniči privreda od politike, taj sloj je takođe bio sistematski uništavan. I sad ovim najnovijim merama oni nisu nametnuli nikakve poreze velikim državnim preduzećima, a pokušali su da globe upravo one koji treba da predstavljaju osnovu samoga preduzetništva, ljude koji hoće da se organizuju, da skupe neki novac, da otvore neki biznis i da postanu na neki način nezavisni građani.

Znači, ti si totalno privilegovao nekakve slojeve, tajkune koje si uzeo za sebe. Radnike u samoj privredi koji pokušavaju nešto da rade ti si oglobio, tako da si se ti u stvari umešao i u samu društvenu strukturu. Mogućnost nezavisnog delovanja i utemeljenja jednakosti i slobode građana su pod udarom ne samo zato što su ovi udarili na tu Demokratsku stranku, nego su se umešali i u tuđe biračko telo. Znači oni su konsolidovali svoje tranzicione gubitnike i te manje obrazovane društvene slojeve koji su ih i ranije podržavali. To uzeli za sebe, to je neka vrsta resantimana, pa su radili i protiv stranaka a i protiv ovih drugih slojeva, da oni više nemaju svoju reprezentaciju. Znači, niti su zadrli u partijsku državu – ovo o čemu govori Radulović – znači kritikuješ to, ali ti sad radiš to mnogo više.

I ja sad ne razumem kako ljudi za ovih godinu i po dana nisu videli da su oni te negativnosti pojačali. A onda su pojačali jednu drugu, najmračniju stranu vladavine u Srbiji – to su te tajne službe. Mislim da je ona sad dobila na velikom značaju, i otuda potiče ta vrsta pojačane represije. Vi sad čujete da je Vučić jedini znao sve podatke o Šarićevom hapšenju – pa čekajte, gde u Ustavu to piše, ko je uopšte on da zna sve podatke o Šariću? A drugo, zar tu nije postojao i nekakav premijer? Znači, on ne sme ništa da zna, ti si jedini koji sve zna.

Svetlana Lukić: Ni šef policije ne zna.

Vesna Pešić: Ni šef policije. Niko ništa ne zna. I policiju su izbacili, ti na čelu sa nekim Đorđevićem. E sad, vidite, taj neki Đorđević je opet postavljen po toj ličnoj liniji, on je Vučićev drug sa Pravnog fakulteta koji će biti potpuno pod njegovom kontrolom. I sad, to Šarićevo hapšenje… Verovatno mu Amerikanci nisu dali tog Šarića za vreme izborne kampanje, nego čekaj dok prođe, pa su ga onda predali – i sad vi vidite tu policijsku priču kako je Šarić uhapšen. Oni pričaju o nekakvoj radnoj grupi koja je pretresala stanove, 240 ulazaka ovde, nadzora, ne znam… i sad vi dobijete utisak da je ta radna grupa pretresala stanove u Venecueli, u Dominikanskoj republici. Usmeravao ih je ko? Opet sam Vučić.

Gde može srpska policija da pretresa u Venecueli i Dominikanskoj republici? Kakva radna grupa i Đorđević mogu tamo da funkcionišu? Mogu da funkcionišu kod nas, ali ne mogu da izađu ni u Bugarsku da špijuniraju, a kamoli da love nekakve kriminalce po tuđim zemljama. Jedino ko ima globalnu policiju, i zato su i dobili naziv ‘globalni policajci’, su Amerikanci. Znači, jedino oni mogu da nas globalno prisluškuju, globalno da jure po Južnoj Americi, da jure bilo gde Snoudena – pa ko drugi to može? To mogu samo oni. E sad, ovi su izmislili tu priču kao da je sve to naša radna grupa uradila. To udaranje u mozak ne potiče samo od Vučićeve patološke želje za slavom, nego je to u stvari u Srbiji oduvek standard tih službi, a sad su podivljale. Dobile su opšte javno priznanje i misle da mogu da tuku po zdravom mozgu kad god im padne na pamet. Oni to čine zato što su ponovo dobili svog čoveka, Vučića.

Dakle, oni nijedan od tih stubova loše tranzicije nisu otklonili, nego su ga samo poduprli, i rekli ‘sad je došao naš red, pa sad tek nećemo to da menjamo’. Drugo, njima ni na pamet nije palo ono što su mnogi vaši sagovornici govorili – a to nije ni onim prethodnim padalo na pamet, ili su to uradili na nekakav krivi način – to je da menjaju temelj našeg društva, da vidimo na čemu se mi zasnivamo. To je ta priča o temeljnim ustavnim promenama. O tome nema ni reči, kao ni o promeni izbornog zakona koji je defektan na mnogo načina. Ne samo što je postavio tih 5% za census… Kažu, otarasili smo se malih stranaka – pa kako smo se otarasili kad je on 10 malih stranaka stavio na svoju listu, i Vulina, i Ljajića, i SPO, nakitio se sa tim. Oni će svi da dobiju po nešto.

Znači taj nakazni sistem, ako ja glasam kao slobodni birač za neku stranku, taj moj glas uopšte više ne pripada Koštunici ili recimo Raduloviću, nego pripada Vučiću. Znači bilo kakva strukturna, politička, institucionalna, ustavna, tajkunska promena nije napravljena, ostalo je isto sve to što je od nas napravilo jedno potpuno disfunkcionalno i dezorijentisano društvo. Saša Radulović koristi pogrešnu terminologiju kad kaže da je sistem parazitski. Ne, mi uopšte nemamo sistem. Ne mogu paraziti da budu deo sistema. Sistem je srušen. To se vidi i po tome kako se podižu ograde normativnog sistema recimo prema tim jako siromašnim slojevima. Pa sad imate tu strašno veliku sivu ekonomiju. Više ništa ne važi zato što ti sad moraš i njima da daš neku šansu, i skidaš sve brane zakona. Sistem je u stvari normativni sistem; kako se funkcioniše, kako se obavlja nekakva kontrola…

Oni su to skinuli i za sebe, znači za njih nikakav zakon ne važi, ali sad ni za ove koji moraju da trče za koricom hleba, sad ni za njih nikakav zakon ne važi, tako da ti dobijaš potpuno razbijanje sistema. To je rasulo, sistem je u rasulu. I sad, kako mi više tonemo, tako ti moraš još jednu prečagu te zakonodavne kontrole da skidaš, i u pogledu hrane, i u pogledu ovoga, onoga… zato što ti moraš da daš šansu da ljudi prežive i skidaš jednu po jednu kontrolu i zabranu, puštaš ih da rade šta hoće. A mali sloj tih privrednika, kao recimo Aca pekar, koji ima 35 zaposlenih, njima ulaze svaki dan i njih globe. A za svoje partijske drugove zakon više ne važi, ni za sud…

Da se vratim na Demokratsku stranku. Tu je nastao jedan zaplet; čak i da su hteli da otvore pitanja svoje odgovornosti, generalnog remonta stranke, oni prvo za to nisu imali dovoljno vremena. Možda će tek da uđu u to, ali i to čak sumnjam, zato što će se nastaviti negativan trend u samoj stranci. Ja sam tamo malo zavirila i mogla sam da vidim šta je njihov glavni problem. Vidite, oni nijednog trenutka nisu hteli da kazne glavnog gubitnika, Borisa Tadića. On je prvo izgubio predsedničke izbore posle 8 godina, onda je hteo da bude predsednik vlade, pa je tu izgubio, pa onda nije dozvolio Demokratskoj stranci da bira novog predsednika, nego je postao počasni predsednik. Jednostavno, on nikako da pretrpi neku kaznu. I sada, kada je izašao na izbore, srušio je sopstvenu stranku, jer ne bi bio baš tako dramatičan taj pad Demokratske stranke da je Tadić pokazao neku suzdržanost i da su ostali zajedno do završetka ovih vanrednih izbora, pa onda neka vide šta će da rade sa strankom.

Ne, on je u poslednjem trenutku, kad su bili raspisani izbori, stranku pocepao, napravio drugu stranku, u stvari, ukrao drugu stranku, pošto ga je mrzelo da skuplja 10 hiljada potpisa. On je zaklao vola za pola kile mesa, i to uz pomoć Čanka, ne bi li prešao taj cenzus. On je rekao ‘ja ću od onoga što izađe da uzmem pola, a vama ću svima, i onima iz naftalina, i desnim strankama, i građanskim strankama da ostavim suženi teren da se između sebe tučete’. I naravno da je tu nastala tuča, i to je veoma dobro isplanirano. Biljana Srbljanović je dosta dobro uočila da je strategija bila da svaka stranka koja je imala nekakvu tradiciju, bez obzira na to kog je usmerenja, dobije svog dublera. To su kao one paralelne organizacije koje je Staljin uvek pravio. Znači ti kažeh ‘aha, ova organizacija me nešto ne sluša, sad ću da napravim paralelnu’. To Putin radi i sada, stalno duplira neke organizacije.

Oni su u stvari za svakog namestili dvojnika, Đilasu su namestili Tadića, pa je Tadić rušio Đilasa. A onda je Radulović rušio LDP, a Dveri su srušile Koštunicu. Znači svako je imao svog dvojnika, ko će koga da sruši. To je bio jedan inženjering, oni su otklonili sve opozicione stranke tako što su ih sabili u jedan prostor i svakom namenili nekoga ko će da ga preseče u korenu. I to se praktično i dogodilo.

Kada je reč o Demokratskoj stranci, ako se pogledaju malo bolje procenti, ja mislim da je Demokratska stranka dobila tih 6% i spasila glavu na ramenima upravo zahvaljujući Đilasu. To su činjenice, ja nemam nameru da nešto specijalno hvalim Đilasa. Zato što ipak Beograd nije baš toliko popustio pred tom represijom i pred ovom navalom Aleksandra Vučića. Dobiti 16% u Beogradu – to je praktično rezultat koji je njima omogućio da dobiju tih 6%. A onda, ko je glavni ”krivac” za te izbore, ko nije isporučio glasove – to je Vojvodina. A sada, kada je Vojvodina bila otvoreno napadnuta od strane Vučića – je l’ su im pravili one mitinge? – kako je to moguće da ti ljudi iz Vojvodine i Bojan Pajtić, da Demokratska stranka ne pređe cenzus u Vojvodini? Drugo, neki glasači Demokratske stranke neće da im zaborave sve te mane koje smo mi godinama kritikovali, i mi od toga nemamo razloga da odustanemo, i zbog toga nisu izašli. A mnogo ljudi nije izašlo na izbore jer su bili razočarani zbog cepanja stranke.

Ta stranka je imala jednog šefa, Borisa Tadića, i jednu ili dve marketinške organizacije. I tu ničeg drugog nije bilo. Ta priča o stranci kao preduzeću… ja mislim da je Đinđić pod tim mislio da u strankama takođe treba da postoji unutrašnja konkurencija koja će izbaciti najtalentovanije ljude, koji bi onda bili razmešteni ili na državne funkcije, ili na funkcije u Demokratskoj stranci. Međutim, ono što je on gledao u Nemačkoj, to kod nas ništa ne uspeva. Socijaldemokrata je socijaldemokrata, njegova porodica je socijaldemokratska, on nikad neće, sem u nekim retkim slučajevima, da pređe u drugi tabor jer oni imaju taj temelj o kome govorim. Kao što ni naše društvo nema temelj, tako je ovde nestala i svaka ideologija.

Nema ideologije, mi ćemo samo da popišemo probleme i da ih rešavamo. A kako ti rešavaš probleme? Nije bitno. Pa zato nikakav problem nisu ni rešili, zato što u stvari iz ideologije potiče i taj identitet kad je reč o partijama, pa konačno i kad je reč o samim državama. Šta je nekakav osnovni temelj oko koga smo se složili, vrednosni sistem koji određuje Srbiju. Oni su vremenom istanjili tu svoju ideološku stranu, i vi sad kad pogledate na šta liči iznutra ta stranka, vidite da je ona suprotna slika od one kad gledamo kako je organizovana Vučićeva stranka. Dok s ove strane imate militarnu atmosferu, članovi su kao neka vojska koja stoji uz Vučića, vi u Demokratskoj stranci imate potpuno drugu situaciju: ta stranka je u permanentnoj anarhiji.

Oni tamo kod Vučića ćute iz ličnog interesa. Pa nije valjda da ta Zorana Mihajlović baš ništa ne zna o sebi, šta ona radi? Pa naravno da zna. ali ona kaže ‘ja imam svoj lični interes i ja ću da trpim ovo’. U Demokratskoj stranci vi nemate tu militarističku organizaciju, ali imate ljude koji su takođe isključivo karijeristički organizovani – da li će taj da me ugrozi ili neće da me ugrozi. Oni su kao neki električni zečevi. Dobili smo 6% – aha, sad će Šutanovac, sad će ovaj ili onaj. Ti nećeš da sedneš da razmisliš, pa da kažeš da vidimo kako ćemo da remontujemo stranku, da se prepoznaju između sebe. Da li za nas postoji neka uzajamnost, ili smo jedan drugome glavoseče? I onda se stalno čuju glasovi – ‘ajmo odmah da smenjujemo Đilasa! Pa čekaj! Ako hoćeš da budeš ozbiljna stranka, hoćete li vi da se okupite, da kažete ‘evo, to smo mi, mi smo pretrpeli i neke poraze. Pa da vidimo koja će biti naša nova politika, pa da vidimo koji su to novi ljudi koji to treba da rade’. Ne! Oni su odmah nagrnuli – daj da smenimo ovoga. Pa znate šta, ti sad ideš sa kompletnim interesnim anarhizmom.

Naravno da je celo društvo takvo – pa ti ne možeš da organizuješ jednu zgradu da se počisti. Ako nema svetla, baš me briga, ja ću po mraku, ako ne radi lift, nema veze, ja ću peške. To se rasturilo na nivou celog društva, svi su se pretvorili u pojedince koji se laktaju i gledaju kako da se spasavaju. Naravno da je to potpuno strašno. Nikad nije moglo nijedno društvo, nijedna stranka niti bilo šta da se održi na golom i sebičnom interesu, a da ne postoje više nikakve norme, nikakve vrednosti, nikakav put, ni gde ćemo ni šta ćemo, postoji samo Ja kao centar sveta, i staću tačno sa velikim džipom pred zeleno svetlo da ti ne možeš da prođeš. E, to je ono što se onda odslikava u svim tim različitim formama.

Jedno je Demokratska stranka, a drugo su ovi vojnici naprednjaci, ali to je taj isti mentalitet, i jedni i drugi su u džipovima, i jedni i drugi su zapali u patologiju interesnog ponašanja. Postali su svi jedna klasa, povezali se sa državom, počeli da tanje i svoje stranke sa negativnom selekcijom – to se dogodilo i u Demokratskoj stranci – svako ko je imao malo mozga u glavi ili bi šefu izgledao sumnjivo – to je Boris Tadić čistio, čistio… Ta se Demokratska stranka čistila od svih tih pametnih ljudi i sad su ostali – ne glupi, nego samo oni koji misle ‘hajde da se prikažem vođi da sam mu lojalan’. Eto to je ta situacija, u stvari kost i koža. Mi smo od Srbije napravili kost i kožu, sve što su mogli pojeli su, ogoleli su sve u državi, ali ogolele su se iznutra i same te stranke.

A Vučić je ovom represijom osvetlio tu stvar – vi više ne postojite, vi ćete sada na početnu poziciju. Znači to što smo radili i devedesetih godina, i stvarali opoziciju, i bio 5. oktobar i tako dalje, sve ćemo to da anuliramo, vi ćete na polje broj 1. Tamo se okupite i krenite od početka. Moja je ideja da se mi tome suprotstavimo. E sad, pitanje je koliko uopšte može da se tu nešto uradi? Ako oni ne izađu iz tog filma, zaista će se svesti na to polje broj 1. Ja mislim da to isto, ako hoće da preživi, mora da uradi i LDP. Čeda je zaista tu stranku osnovao kao svoje privatno preduzeće. Naravno da je to njegovo preduzeće propalo. Da li ta firma može da se promeni? Ona bi morala da ide na ekspertizu. Ali taj čep zbog koga oni nikada nisu ni mogli da se maknu od tih 5% je bio Čeda. Da li će oni biti u stanju da sad otvore to pitanje, ja ne znam, ali mislim da Demokratska stranka, koja ima neku tradiciju još od Ljube Davidovića i predstavlja zaista neku instituciju, ona bi zaista morala ta pitanja ozbiljno da otvori.

Videla sam komentar Svetislava Basare u kome me je izgrdio i napisao mi knjigu sitnu jer nisam videla, kako kaže ‘da bi sva ta društva u komšiluku bila presrećna da je Overlord izbacio sve te Azijate i nacionaliste iz parlamenta’. Ove koje je on izbacio i koje Basara naziva Azijatima, to su Dveri, Koštunica i radikali. Ja mislim da to nisu nikakvi Azijati, nego su to proizvodi srpskog pravoslavnog konzervativnog nacionalizma, i ta je konzervativna Srbija – što je možda promaklo Basari – 5. oktobra doživela poraz. Mi smo tog 5. oktobra rekli ‘nema više tuče sa zapadom, nema više izolacije’. Ta lekcija je tada bila naučena. Ovi što su sada ispali iz parlamenta, to su ti iz naftalina, to nisu nikakvi Azijati, nego naš naftalin.

Koštunica koji iskreno veruje da Srbija ne treba da ide u Evropsku uniju, on nije nikakav ni lažov, ni prevarant, nekad je pokazivao čak i nekakve demokratske potencijale. On nije nikakav Azijat. On je ta devetnaestovekovna pasionirana, strastvena srpska pravoslavna struja, koja je bila poražena, po mom mišljenju, i 5. oktobra i koja je antizapadno raspoložena. To je otišlo u naftalin. Nisu otišli nikakvi Azijati. Ali Basara ovo što sam ja vama ispričala nije prepoznao: da su Azijati dobili 50%. Ti koji se zasnivaju na tajkunsko-udbaškoj podršci, to su naši Azijati, a ne ovaj naftalin. Ali Overlord je likvidirao ne samo srpski naftalin, nego i one koji su se nominalno, a ja mislim i iskreno zalagali za EU – pa ja mislim da Čeda to nije lagao, ni Dinkić nije bio antievropski. Znači oni su otišli, a oslabljen je glavni lider evropske Srbije, Demokratska stranka. Taj deo je oslabljen, a azijatski deo, u liku napredne stranke koja je pokupila radikalno telo i koja je pokupila sad taj policijski šljam i ološ oko sebe, to je sad Azija. Znači, mislim da mu ta argumentacija nije dobra.

E sad, verovatno da je Basara pogrešio u toj proceni zato što se više tačno ne zna šta to znači biti proevropski. Ja ne mogu da vidim ništa drugo sem ovog spoljnopolitičkog elementa. Da bi Srbija uopšte išla ka Evropi, mora nekako da ispovrti to Kosovo, svim silama. Čekali smo taj Briselski sporazum, čekali smo da se dobiju ti pregovori i tu je napravljen izvestan prodor, ali to je, sada se vidi, jedna zavesa koja se tu navukla. Oni ne mogu više da idu na taj politički nacionalizam – šta ćemo da osvajamo, šta ćemo da pripajamo, pokajali se, Karlobag-Virovitica i to, to su skinuli. Međutim, mnogima promiče, izuzev, moram da kažem, nekome ko to vrlo dobro i vrlo sistematski radi, a to je Saša Ilić, koji prati taj transfer političkog nacionalizma u obrazovanju i u kulturi. Tu se pokušava, kako da kažem, sedimentirati, magacionirati nacionalizam – znači ti ubacuješ sada u mlade ljude tu mržnju i praviš čak i veću štetu; jer taj politički nacionalizam je uvek površan, bio pa proš’o. On se mnogo brže likvidira nego taj organski nacionalizam koji se poziva na te svetinje, na crkvu. Znači ti sad njega prebacuješ u kulturu i obrazovanje.

Naravno, on može vrlo lako da se i aktivira ako ti ustreba, a drugo, suština tog konzervativnog srpskog nacionalizma je ta Udba. To je ta zaverenička strana koja se takođe samo gomila. Znači, pojačavamo Udbu i pojačavamo to u obrazovanju i kulturi, na mestima gde je to uvek i bilo stacionirano, pa onda može posle komunizma da se pojavi Milošević. Svi ti magacini bili su puni toga, i odjedanput su se ti komunisti transformisali i postali srpski nacionalisti. Čim pustiš Srpsku pravoslavnu crkvu, ti si već pustio srpski nacionalizam. Sad su oni to transformisali u obrazovanje, transformiali u kulturu i u Udbu, koja je dobila opet svog čoveka. I šta je tu sada proevropsko?

Ja moram da citiram Ivana Čolovića koji se na jednoj jučerašnjoj diskusiji setio Ratibora Đurđevića, koji je rekao ‘da, mi idemo u Evropu, idemo da se školujemo kod vas, da kupujemo kod vas, da kupujemo mašine… mi volimo da idemo u Evropu. Ali Evropa kod nas nikad neće doći, nemojte slučajno da vam to pada na pamet’.

Znači, sada je priča ta da odustajemo od političkog nacionalizma, osvajačkih i ratnih pohoda, kao tobože nećemo se svađati sa Hrvatima, ali tamo u učionicama, deca će da se svađaju oko toga. Znači oni su sad navukli kao nekakvu zavesu, pa će svi ambasadori da pričaju ‘pa dobro, ali nešto vam mediji baš nisu kako treba’. Pa čekajte, pa ko će da kaže ‘vratili su se i ti slonovi Mire Marković, i Vulin’. A šta je Željko Mitrović? Pa tajkun koji je pretvorio jednu televiziju u Vučićevu televiziju. Zašto su oni sad pod tim zaklonom? Ovi iz Evrope gledaju samo da ovi pregovori sa Kosovom ne stanu, ovi su se sad tom zavesom zaštitili, a iznutra, molim da Evropi ne pada na pamet ni da gleda u naš sud, niti koga mi gušimo porezima, ni to što mi ne volimo opoziciju, ni to šta će naša Udba sad da radi. Jednostavno oni kažu ‘Evropa ovde stići neće. Dokle ćemo mi tamo da doguramo, videćemo, ali oni ovamo stići neće’. Ulazak u Evropu znači, u stvari, evropeizaciju same Srbije, a ne da mi trčimo tamo, ili kao njihova radna snaga, ili da naši školovani ljudi idu da rade kod njih.

Svetlana Lukić: Pa to možemo i bez evrointegracija.

Vesna Pešić: Pa to je moglo i za vreme Tita šezdesetih godina, svi ti gastarbajteri koji i dan danas izdržavaju Srbiju, eno su, odande šalju te doznake. Prema tome, mi možemo da idemo kod njih kad nam ustreba, ali oni nikako ne treba da stignu kod nas. I svi smo se smejali na tog Ratibora Đurđevića, i rekli pa da, znači takvi su se proglasili proevropskim. Oni nikada ovamo, a mi tamo – dokle stignemo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su Vladimir Gligorov i Vesna Pešić.

Peščanik.net, 25.03.2014.