Kratki video-spot pod naslovom “2008! Kino, uspravi se!“ pojavio se 15. aprila ujutru na Sini, kineskoj internet stranici. Poreklo videa bilo je tajnovito: za razliku od uobičajenih klipova koji se mogu naći na Jutjubu, ovaj nije imao ni postavljača ni naratora, i bio je potpisan samo samo skraćenicom „CTGZ“.
Bio je to dokumentarac kućne izrade, i počinjao je portretom u koloru predsednika Maoa, kojem sunčevi zraci izlaze iz glave. Nakon toga počinje orkestarska muzika, bubnjevi grme, a na zatamnjenom ekranu pojavljuje se jedna od Maovih mantri, na kineskom i engleskom: „Imperijalizam nikada neće odustati od namere da nas uništi.“
Onda se prelazi na fotografije iz današnjeg vremena i sekvence iz vesti, u grozničavom sprintu kroz zavere i izdaje – „farse, prevare i katastrofe“ s kojima se današnja Kina suočava. Kineska berza propada (delo stranih špekulanata koji su „divljački manipulisali“ cenama kineskih akcija i namamili investitore početnike u propast). Kupci koje muči inflacija, mesarova tezga na kojoj je „čak i svnjetina postala luksuz“. I upozorenje: ovo je osvit globalnog „rata za novac“, a Zapad namerava da „natera kineski narod da plati račun“ za američke finansijske nevolje.
Onda se prelazi na drugi front: demonstranti pustoše radnje i divljaju po Lasi, glavnom gradu Tibeta. Muzika je u kreščendu dok na ekranu trepću reči: „Takozvani mirni protest!“ Tu je, zatim, izbor iz strane štampe, kritički nastrojene prema Kini – samo „glasine, i svi govore istim izobličenim glasom“. Ekran se puni logoima CNN-a, BBC-ja i drugih medijskih kuća, a onda se pojavljuje portret Jozefa Gebelsa. Orkestar i retorika se kreću prema završnoj rečenici: „Očigledno je da iza kulisa postoji plan da se opkoli Kina, Novi Hladni rat!“
Muzika dostiže vrhunac uz slike kineskog preponaša Liu Ksijanga kako stoji na trgu Tjenanmen i drži olimpijsku baklju, „simbol mira i prijateljstva!“ Ali, najpre, završni čin izdaje: u Parizu, demonstranti pokušavaju da otmu olimpijsku baklju od njenog zvaničnog nosioca, primoravajući policajce da ih potisnu – „dugi marš“ za novu eru. Film se završava slikom kineske zastave koja blista obasjana suncem i svečanim obećanjem: „Mi ćemo se suprotstaviti i uvek ćemo se držati zajedno kao složna porodica!“
Ovaj spot, koji traje nešto preko šest minuta i može se i sada videti na Jutjubu, odražava nacionalističko raspoloženje koje se raširilo Kinom nakon što su martovski protesti na Tibetu u inostranstvu pokrenuli lavine kritika protiv toga da Kina bude domaćin Olimpijskih igara 2008. Građani Kine su dočekali te kritike sa neobičnim besom. Hiljade su demonstrirale ispred Karfura, francuskog lanca supermarketa, zbog francuske podrške protibetanskim aktivistima.
Čarls Zang, koji je doktorirao na MIT-u i osnivač je i direktor Sohua, vodećeg kineskog veb portala sličnog Jahuu, na internetu je pozvao na bojkot francuskih proizvoda „kako bi pristrasni francuski mediji i javnost osetili gubitak i bol“.
Kada je predsednica Predstavničkog doma Kongresa Nenesi Pelozi osudila ponašanje Kine prema Tibetu, Sinhua, kineska državna novinska agencija, nazvala ju je „ogavnom“.
U medijima pod kontrolom države oživeo je jezik iz nekih drugih vremena: magazin Autluk vikli je upozorio da su „domaće i strane neprijateljske snage od Olimpijskih igara u Pekingu načinile središte infiltracije i sabotaže“.
U anonimnosti interneta stvari su postale još nedoličnije. „Ljudima koji prde na usta lično ću nabiti govna u grlo!“ napisao je komentator na forumu jednih poludržavnih novina. „Neka mi neko da pušku! Nema milosti za neprijatelja!“ Zbog takvih komentara mnogi Kinezi su se osećali neprijatno, ali stranim novinarima nije bilo lako i neki od njih su počeli da dobijaju pretnje. (Anonimno pismo na mom faksu upozoravalo je: „Razjasni činjenice o Kini… ili ćete ti i tvoji bližnji poželeti da si mrtav.“)
U prvih nedelju i po dana CTGZ-ov video je privukao više od milion posetilaca i desetine hiljada pozitivnih komentara. Postao je manifest samoformirane avangarde u odbrani
kineske časti, patriotski povoj društva, koji Kinezi nazivaju fen qing – ljutita omladina.
Devetnaest godina nakon sloma studentskih protesta na Tjenanmenu, kineska omladinska elita je ovog proleća ponovo ustala – ne u potrazi za liberalnom demokratijom, već u odbranu suverenosti i prosperiteta.
Nikolas Negroponte, osnivač medijske laboratorije MIT-a i jedan od prvih ideologa interneta, predvideo je da će globalni domet interneta promeniti način na koji ljudi misle o svojim zemljama. Država će, predvideo je, ispariti „poput kuglice naftalina, koja iz čvrstog stanja odmah prelazi u gasovito“, i „za nacionalizam će biti mesta koliko i za velike boginje“. U Kini su se stvari razvijale drugačije.
Moj mladi prijatelj Kinez, koji vreme provodi uglavnom na internetu, ušao je u trag imenu CTGZ i povezao ga sa jednom mejl adresom. Pripadala je dvadesetosmogodišnjem postdiplomcu iz Šangaja po imenu Tang Đi, kome je to bio prvi spot.
Nekoliko nedelja kasnije sreo sam se sa njim na kapiji univerziteta Fudan, vrhunske kineske škole, smeštene u modernom kampusu kojim dominiraju dve kule od čelika i stakla visoke trideset spratova, koje liče na sedište neke korporacije.
Tang nosi svetloplavu oksfordsku košulju, kaki pantalone i elegantne crne cipele. Ima svetlokestenjaste oči i oblo lice – svi mu kažu da ima bejbi fejs – a bradu i gornju usnu krase mu retka jareća bradica i brkovi. Skočio je da me dočeka dok sam izlazio iz taksija i pokušao je da mi plati vožnju.
Trenutno radi svoju disertaciju o zapadnjačkoj filozofiji. Specijalizuje se za fenomenologiju, naročito za pojam „intersubjektivnosti“ i Edmunda Huserla. Osim kineskog, Tang sa lakoćom čita na engleskom i nemačkom, ali ih retko govori. Usavršava latinski i starogrčki. Toliko je skroman i govori tako tiho da mu glas ponekad pređe u šapat. Smeje se kratko, kao da štedi energiju.
U slobodno vreme sluša klasičnu kinesku muziku, mada uživa i u uvrnutim komedijama hongkonške zvezde Stivena Čoua. Ponosan je što ne prati trendove. Ime CTGZ je adaptacija dva opskurna termina iz klasične poezije: changting i gongzi, koja se mogu prevesti kao „plemeniti sin šatora“.
Za razliku od nekih elitnih studenata, Tang nikada nije bio član Komunističke partije, iz straha da bi to moglo da škodi njegovoj naučnoj objektivnosti.
Tang je pozvao neke prijatelje da nam se pridruže na ručku u restoranu, a nakon toga smo se svi popeli u njegovu sobu. Živi sam na šestom spratu zgrade bez lifta, u garsonjeri od sedamdesetak kvadratnih metara, koja liči na magacin biblioteke u koji se uselio neki pedantni skvoter.
Knjige prekrivaju svaku slobodnu površinu. Njegova kolekcija obuhvata, manje-više, čitavu ljudsku misao: Platon se naslanja na Lao Cea, Vitgenštajna, Bejkona, Fistela de Kulanža, Hajdegera, Kuran.
Tang se skljokao u svoju radnu stolicu. Malo smo porazgovarali. Upitao sam ga da li je pomišljao da će njegov spot biti toliko popularan. Nasmešio se. „Izgleda da sam izrazio zajedničko osećanje, sveopšte gledište“, rekao je.
Pored njega je sedeo Liu Čenguang, veseli doktorant na političkim naukama koji je nedavno na kineski preveo predavanje pod nazivom „Muškost“ konzervativnog harvardskog profesora Harvija Mensfilda.
Opružen na krevetu u sivoj dukserici ležao je Ksiong Venči, koji je prihvatio posao predavača nakon što je doktorirao na političkim naukama.
A sa Tangove leve strane sedeo je Zeng Kevei, mršavi i elegantni bankar koji je stekao master iz zapadnjačke filozofije pre nego što je ušao u svet finanasija. Poput Tanga, svi njegovi prijatelji su u dvadesetim godinama, prvi su u svojim porodicama stekli fakultetske diplome i privlači ih proučavanje zapadnjačke misli.
„Kina je zaostajala kroz modernu istoriju, tako da smo uvek tragali za razlozima jačanja Zapada“, kaže Liu. „Učili smo od Zapada. Svi mi ovde imamo isti san: da ojačamo učeći od Zapada.“
Tang i njegovi prijatelji su bili toliko fini i zahvalni zato što sam došao da ih saslušam, da sam počeo da se pitam da li su prolećni nemiri bili samo kratko zastranjenje. Ali oni su me ubeđivali da nisam u pravu.
„Veoma dugo proučavamo istoriju Zapada i dobro je poznajemo“, rekao je Zeng. „Smatramo da naša ljubav prema Kini, podrška vladi i blagostanju ove zemlje nije spontana reakcija. Ona se razvila nakon mnogo, mnogo razmišljanja.“
U stvari, njihovo mišljenje o pravcu u kojem se kreće Kina poklapa se sa kineskim mejnstrimom. Gotovo devet od deset Kineza odobrava način na koji se stvari odvijaju u njihovoj zemlji – što je najviši procenat odobravanja od dvadeset četiri zemlje u kojima je centar Pju riserč sproveo istraživanje ovog proleća. (Poređenja radi, u SAD tako misli samo dvoje od deset ispitanika.)
Da bi dodatno izrazili svoj patriotizam, mladići ukazuju na protivljenje Kine članstvu Japana u Savetu bezbednosti UN.
Kada su se u martu pobunili ljudi u Lasi, Tang je pomno pratio vesti. Kao i obično, informacije je skupljao sa američkih i evropskih internet sajtova, ali i iz kineskih državnih medija. Poput svojih vršanjaka, bez oklevanja je „iskopao tunel“ ispod vladinog zaštitnog zida, glomazne infrastrukture sačinjene od digitalnih filtera i ljudskih cenzora, kojom se sprečava da politički neprihvatljivi sadržaji stignu do kompjutera u Kini.
Da bi zaobišao tu prepreku, Tang koristi proksi server – digitalnu prekomorsku stanicu koja povezuje korisnika sa blokiranim veb sajtom. Televiziju gleda isključivo na internetu, jer nema televizor u svojoj sobi. Tang takođe dobija vesti od Kineza koji studiraju u inostranstvu.
„Budući da živimo u ovakvom sistemu, neprestano se pitamo da li nam je ispran mozak“, rekao je. „Uvek tražimo što više informacija iz različitih izvora.“ Onda je dodao: „Kada živite u takozvanom slobodnom sistemu, nikada se ne pitate da li vam je mozak ispran.“
U to vreme su vesti i mišljenja o Tibetu punila elektronsku oglasnu tablu na Fudanu, zvanu B.B.S. Tabla je bila prepuna kritika prema načinu na koji su strani mediji izveštavali o Tibetu. Tang smatra da je većina stranih izveštaja netačna ili nepravedna.
Na primer, jedna fotografija na CCN.com je obrađena tako da prikazuje vojne kamione kako jurišaju na nenaoružane demonstrante. Ali, neobrađena verzija prikazuje gomilu demonstranata kako vrebaju u blizini, uključujući i neke sa otkočenim oružjem, i bacaju nešto na kamione. Za Tanga je obrađivanje te fotografije izgledalo kao namerno iskrivljenje tačne slike događaja. (CNN je ovo demantovao i saopštio je da fotografija prikazuje tu scenu na verodostojan način.)
„To je smešno“, kaže ogorčeno. Ova fotografija je uz mnoge druge mejlom obišla Kinu i izazvala mnogo kritika, a ljudi su neprestano dodavali nove primere iz londonskog Tajmsa, sa Foks njuza, nemačke televizije i francuskog radija. Sve to je šokiralo ljude poput Tanga, koji je verovao zapadnjačkoj štampi, i što je još važnije, to ih je uvredilo: Tang smatra da živi u vreme velikog prosperiteta i otvorenosti svoje zemlje, a ipak se čini da je svet i dalje sumnjičav prema Kini.
Kao da je želeo to da potvrdi, komentator CNN-a Džek Kaferti je nazvao Kinu „istom onom gomilom siledžija kakva je bila u poslednjih pedeset godina“. Ta rečenica se našla na svim naslovnim stranama u Kini i CNN se kasnije izvinio zbog nje.
Poput mnogih svojih istomišljenika Tang nije mogao da shvati zašto se stranci toliko uznemiravaju zbog Tibeta – siromašne zabiti koju Kina decenijama pokušava da civilizuje. Bojkotovanje Olimpijskih igara u Pekingu zbog Tibeta njemu se činilo logičnim koliko i izbegavanje Olimpijade u Solt Lejk Sitiju u znak protesta zbog ponašanja Amerikanaca prema Čirokijima.
Pretražio je Jutjub u potrazi za drugom stranom, za kineskom tačkom gledišta, ali na engleskom nije našao ništa osim protibetanskih spotova. Već je bio prezauzet – potpisao je ugovor sa izdavačem za kineski prevod Lajbnicovog Diskursa metafizike i drugih eseja – ali nije mogao da izbaci iz glave ideju da mora da progovori u ime Kine.
Tang je najmlađe od četvoro dece iz seljačke porodice koja živi u blizini grada Hanzua na istoku. Tangovi roditelji su u žitu platili kaznu zbog kršenja kineske politike o jednom detetu. I majka i otac su mu nepismeni. Do četvrtog razreda Tang nije imao ime. Voleo je knjige i nije mnogo govorio u velikom, bučnom domaćinstvu. Voleo je da čita naučnu fantastiku.
„Nije bio kao druga deca, koja su čitav džeparac trošila na hranu – štedeo je novac za kupovinu knjiga“, kaže njegova sedam godina starija sestra Tang Ksjaoling. „Nije mogao da zaspi dok ne nađe odgovor na pitanje koje ga muči.“
U srednjoj školi Tang je popravio ocene i počeo da niže uspehe na sajmovima nauke kao pronalazač. Ali to ga nije zadovoljilo. „Shvatio sam da nauka ne može da ti pomogne u životu“, kaže.
Slučajno je nabasao na kineski prevod slavnog romana Sofijin svet Norvežanina Justejna Gordera, u kojoj se tinejdžerka upoznaje sa pričama o velikim misliocima. „Tako sam otkrio filozofiju“, kaže Tang.
Patriotizam nije bio naročito prisutan u njegovoj kući, ali su znaci napretka zemlje obeležili njegove tinejdžerske godine. U njegovom rodnom gradu su otvarani supermarketi, pa je konačno otvoren i internet kafe.
Tang se upisao na fakultet u Tangzuu i bio je zahvalan svojoj zemlji i svojoj porodici za priliku koju njegova braća i sestre nisu imali. Do dolaska na Fudan 2003, živeo je u svetu ideja. „Prema filozofiji je osećao čistu strast“, kaže Ma Jun, njegova koleginica sa studija filozofije. „Gotovo religioznu strast.“
Internet se još nije bio ukorenio u Kini, a već je postao kanal za nacionalizam. Na Olimpijskim igrama 1996, kada je kineska delegacija umarširala na stadion, komentator BBC-ja Bob Kostas podsetio je na kineske „probleme sa ljudskim pravima, rasprave o imovinskim pravima, pretnju Tajvanu“. Onda je pomenuo „sumnje“ da se kineski sportisti dopinguju.
Internet u Kini je bio u povoju (bilo je tek pet telefonskih linija na sto ljudi), ali ovaj komentar se proširio među Kinezima koji žive u inostranstvu. Trenutak je bio povoljan: nakon više od petnaest godina reformi i vesternizacije, kineski pisci su počeli da odbacuju Holivud, Mekdonalds i američke vrednosti.
Strastvena knjiga po imenu Kina može da kaže ne (China Can Say No) pojavila se ovog proleća i prodata je u više od sto hiljada primeraka u prvom mesecu prodaje. Napisala ju je grupa mladih intelektualaca i u njoj se s prezirom govori o kineskoj „zaluđenosti Amerikom“, koja je potisnula nacionalnu imaginaciju opsednutošću zelenom kartom, donacijama i advertajzingom. Ako se Kina ne bude oduprla ovom „kulturnom gušenju“ postaće „rob“ i nastaviće priču o ponižavajućim stranim najezdama, koje počinju kineskim porazom u Opijumskom ratu i britanskim zauzećem Hong Konga 1842.
Kineska vlada, koja je veoma podozriva prema novim idejama, na kraju je povukla tu knjigu iz prodaje, ali ne pre nego što se pojavila gomila njenih nastavaka u kojima se izražava isto raspoloženje (Zašto Kina može da kaže ne, Kina još uvek može da kaže ne i Kina uvek kaže ne).
Ksu Vu, nekada novinar u Kini, a sada profesor na univerzitetu u Arizoni, u knjizi Kineski sajber nacionalizam (Chinese Cyber Nationalism) kaže da su grupe koje tvrde da prestavljaju više od sedamdeset hiljada Kineza u Americi pisale NBC-ju tražeći izvinjenje zbog Kostasovih primedaba. Sakupljali su donacije na internetu i platili su oglas u Vašington postu, optužujući Kostasa i njegovu televiziju za „sramotne predrasude i neprijateljstvo“. NBC se izvinio, i tako je rođen kineski inetrnet aktivizam.
Svakog dana trideset pet hiljada građana Kine po prvi put se konektuje na internet. Sohu Čarlsa Zanga je 1998. pokrenuo prvi veliki kineski pretraživač. Narednog proleća, kada je NATO-ov avion na osnovu američkih obaveštajnih podataka greškom bacio tri bombe na kinesku ambasadu u Beogradu, oglasio se kineski veb.
Sjedinjene Države su se izvinile, okrivljujući zastarele mape i netačne baze podatka, ali kineski hakeri patriote – koji sebe nazivaju „honkerima“, kako bi obuhvatili reč hong, koja na kineskom znači crveno – krenuli su u napad. Obasuli su početnu stranicu američke ambasade u Pekingu sloganom „Dole varvari!“, i izazvali su pad internet sajta Bele kuće zatrpavši ga ljutitim mejlovima. „Internet je zapadnjački izum“, napisao je jedan od komentatora, „ali… mi Kinezi ga koristimo da kažemo svetu da Kinu niko ne može da vređa!“
Vlada je zauzela oprezan stav prema internet patriotama. Oni su bili ponosni na kinesku naciju, a ne na Partiju, i partijske vođe su ispravno osetile da se ta strast može okrenuti protiv njih. Nakon što je cenzor 2004. zabranio nacionalističku internet stranicu, jedan komentator je napisao: „Naša vlada je glupa kao ovca!“
Tang je bio na večeri sa prijateljima jedne večeri 2004, kada je upoznao Van Manlu, elegantno povučenu doktorantkinju kineske književnosti i ligvistike. Otkrili su da im je zajedničko nezadovoljstvo zbog neobuzdane vesternizacije Kine. „U kineskoj tradiciji ima mnogo dobrih stvari, a mi smo ih odbacili“, rekla mi je Van. „Mi treba da je nastavimo.“
Van potiče iz srednje klase i opčinjena je Tangovim skromnim poreklom i staromodnim vrednostima. „Većina ljudi iz moje generacije živi lagodnim, srećnim životom, računajući i mene“, kaže. „Osećam kao da našem karakteru nešto nedostaje. Na primer, ljubav prema otadžbini ili istrajnost koju stičete prevazilazeći teškoće. Te vrline ne vidim u sebi i svojim vršnjacima.“
Verili su se ovog proleća. U godinama koje su proveli zajedno Van je posmatrala kako se Tang povezuje sa grupom studenata odanih harizmatičnom tridesetdevetogodišnjem profesoru filizofije sa Fudana po imenu Ding Jun. On je prevodilac Lea Štrausa, političkog filozofa među čije obožavaoce spada i Harvi Mensfild i drugi neokonzervativci.
Štrausov učenik Abram Šulski rukovodio je Pentagonovom Službom za specijalne planove pre invazije na Irak. Od tada drugi Štrausovi učenici ismevaju vezu između Štrausove misli i spoljne politike Bušove ere.
Sreo sam Mensfilda u Šangaju u maju, tokom njegove prve posete Kini, na večeri sa grupicom konzervativnih intelektualaca. Bio je dobro raspoložen, iako je izgledao pomalo zbunjen gužvom koja se pravi oko njega. Njegovo prvo pitanje za stolom glasilo je: „Zašto se kineski intelektualci zanimaju za Lea Štrausa?“
Profesor Ding podučava štrausovski pogled na univerzalnost klasika i ohrabruje svoje studente da ožive drevnu kinesku misao. „Tokom osamdesetih i devedesetih, većina intelektualaca je imala negativno mišljenje o kineskoj tradicionalnoj kulturi“, rekao mi je nedavno. Dok je Ding rastao, u prvim godinama reformi, „konzervativno“ je bilo pogrdna reč, baš kao i „reakcionarno“.
Profesor Ding je sreo Tanga 2003, na prijemnom ispitu za postdiplomce. „Ja sam bio zadužen za ispitivanje“, priseća se Ding. „Odmah sam video da je taj dečko pametan i vredan“. Primio je Tanga na svoj kurs i sa zadovoljstvom je posmatrao kako se on i drugi studenti suprotstavljaju agresivnoj vesternizaciji.
U Tangu se rodila strastvena ljubav prema klasicima. „Činjenica je da smo veoma vesternizovani“, kaže. „Sada smo počeli da čitamo drevne kineske knjige i ponovo smo otkrili drevnu Kinu.“
Ovaj obnovljeni ponos je uticao i na način na koji Tang i njegovi istomišljenici gledaju na ekonomiju. Prihvatili su teoriju da svet profitira na Kini, ali i da blokira njene pokušaje da investira u inostranstvu. Tangov prijatelj Zeng prezrivo se smeši dok nabraja kineske kompanije koje su pokušale da investiraju u Americi.
„Odbijena je ponuda firme Huawei da kupi 3Com“, kaže. „Ponuda C.N.O.O.C-a da kupi Unocal i Lenova da kupi deo I.B.M.-a je odbijena. Ako razlozi nisu tržišni, onda moraju biti politički. Za nas, ceo svet je slobodno tržište…“
Nije uspeo da završi rečenicu, jer je Tang uskočio. „To ste nas vi, Amerikanci, naučili“, kaže. „Otvorili smo svoje tržište, ali kada pokušamo da kupimo vaše kompanije, nailazimo na političke prepreke. To nije pravedno.“
Njihovo gledište delimično je tačno: američki političari su se, manje ili više opravdano, pozivali na brigu za nacionalnu bezbednost kako bi se suprotstavili direktnim kineskim investicijama. No, Tangovo gledište, kroz koje provejava uloga žrtve, zanemaruje postojanje suprotnih primera: Kina je sklopila mnoge uspešne poslove u inostranstvu, i, iako je preduzela korake za otvaranje svog tržišta za strance, sprečava američke kompanije da kupe njenu osetljivu imovinu, kao što je kineska naftna industrija.
Tangovo uverenje da će Sjedinjene Države pokušati da spreče rast Kine – „novi Hladni rat“ – proteže se i van ekonomije, na širu američki politiku. Teme koje su od nevelikog značaja za Amerikance, kao što je podrška Tajvanu i pozivi Vašingtona da se poveća vrednost juana, u Kini su metastazirale u osećanje strateškog suzbijanja.
U anketama, kineska javnost nije pokazala veliku naklonost ni prema Baraku Obami ni prema Džonu Mekejnu, iako je Obama privukao negativnu pažnju rekavši da bi možda bojkotovao otvaranje Olimpijskih igara da je presednik.
Tang i njegovi prijatelji su gledali neke debate na internetu, ali ovi mladi patrioti imaju širu sliku o trci za predsednika. „Bez obzira na to ko bude izabran, Kina je i dalje Kina, i ići će putem kojim ide“, kaže se u jednom nedavnom komentaru u raspravi o Obami. „Ko može da zaustavi tok istorije?“
Tang je ovog proleća proveo pet dana na porodičnoj farmi pre nego što se vratio u Šangaj da završi svoj film. Pretraživao je internet u potrazi za fotografijama na teme koje zanimaju njega i njegove prijatelje, od inflacije do nezavisnosti Tajvana. Odabrao je neke slike zato što bude uspomene – čovek koji podiže ruku u moru kineskih zastava podsetio ga je na Delakroaovu sliku „Sloboda vodi narod“ – a druge je odabrao zato što su otelovljavale politički trenutak: Kinez u invalidskim kolicima koji nosi olimijsku baklju u Parizu, na primer, bori se protiv demonstranta koji pokušava da mu je otme.
Da bi odabrao muziku, ukucao je „svečana muzika“ na Baidu, kineskom pretraživaču. Odabrao je jednu Vangelisovu kompoziciju. Dodao je slike predesednika Maoa i trkača Liu Ksijanga, pošto su obojica ikone svojih doba. Film je trajao šest minuta i šesnaest sekundi. Postavio ga je na Sinu i poslao obaveštenje Fudanovoj oglasnoj tabli. Što je film postajao popularniji, profesor Ding je bio radosniji.
„Mislili smo da su oni obična postmoderna, pozapadnjačena generacija“, kaže. „Naravno, znao sam da su studenti koje poznajem veoma dobri, ali čitava generacija? Nisam bio baš zadovoljan. Sadržaj Tangovog spota i njegova popularnost među omladinom veoma su me usrećili. Veoma.“
Ali nisu svi bili zadovoljni. Mladi patrioti toliko polarizuju Kinu da neki ljudi, menjajući naglasak, umesto „ljutita“ izgovaraju „govnjiva omladina“.
„Kako naše nacionalno samopoštovanje može da bude toliko krhko i plitko?“, napisao je na svom blogu u eseju o nacionalizmu Han Han, jedan od najpopularnijih mladih kineskih pisaca. „Neko vas nazove bandom, a vi ga ispsujete, čak hoćete da ga prebijete, a onda kažete: ’Mi nismo banda.’ To je kao da neko kaže da ste budala, a vi onda ispred psa brata njegove devojke podignete znak na kojem piše: ’Nisam budala’. Poruka će stići do njega, ali će on i dalje misliti da ste budala.“
Iako aktivisti misle da brane sliku o Kini u inostranstvu, nisu baš postigli neki uspeh. Nakon mnogo patriotske retorike koja je stizala iz Kine, Fajnenšal tajms je sproveo istraživanje koje je pokazalo da Evropljani Kinu smatraju najvećom pretnjom globalnoj stabilnosti. Dakle, to više nije Amerika.
Ali ova ljutita omladina još više brine one koje zanima unapređenje demokratije. Tang i njegovi istomišljenici se oslanjaju na dugo nasleđe aktivizma, koje se proteže od 1919, kada su nacionalisti zahtevali Demokratiju i Nauku, do 1989, kada su studenti preplavili trg Tjenanmen, kritikujući vladu i podigavši skulpturu nadahnutu Kipom slobode.
Sledeće godine će biti dvadeset godina od tog događaja, ali događaji od ovog proleća nagoveštavaju da prosperitet, kompjuteri i vesternizacija nisu odveli kinesku omladinsku elitu ka toleranciji, već da su mnogi od njih odustali od idealizma dok se uslovi života ne poboljšaju.
Studenti su se 1989. pobunili protiv korupcije i zloupotrebe vlasti. „U današnje vreme ti problemi ne samo da nisu nestali, nego su se pogoršali“, kaže mi Li Datong, rečiti urednik jednih novina i pristalica reforme. „Današnja omladina, međutim, žmuri pred tim. Nikada ih nisam video kako reaguju na te velike probleme. Draži im je utilitarni, oportunistički pristup.“
„Mi prihvatamo vrednosti kao što su ljudska prava i demokratija“, kaže mi Tang. „Prihvatamo ih. Problem je u tome na koji način ih ostvariti.“
Sreo sam na desetine urbanih studenata i mladih službenika i često u razgovoru sa njima dolazio do teme Tjenanmena. U tipičnom razgovoru, jedna studentkinja me je pitala da li ubijanje demonstranata na univerzitetu Kent Stejt 1970. treba da se smatra pravom merom američke slobode.
Liu Jang, postiplomac na ekološkom inženjeringu, kaže: „U to vreme 4. jun nije mogao i nije trebalo da uspe. Da je uspeo, u Kini bi bilo sve gore i gore, a ne bolje.“
Liu, kome je dvadeset šest godina, nekada je sebe smatrao liberalom. Kao tinejdžeri, on i njegovi prijatelji su veselo kritikovali Komunističku partiju. „Devedesetih sam smatrao da vlast u Kini nije dobra. Možda nam je bila potrebna bolja vlast“, kaže mi. „Problem je u tome što nismo znali kako dobra vlast treba da izgleda, pa smo pustili Komunističku partiju da ostane na vlasti. Drugi problem je taj što nismo imali snage da ih uklonimo. Oni imaju vojsku!“
Kad je diplomirao, Liu je našao dobar posao inženjera u jednoj naftnoj kompaniji. Zarađivao je više novca za mesec dana nego što su njegovi roditelji – penzionisani nekvalifikovani radnici – zarađivali tokom cele godine. Na kraju je sakupio dovoljno novca da uz stipendiju može da se upiše na doktorske studije na Stenfordu.
Nisu ga mnogo zanimali patriotski prizori u vezi sa Olimpijadom, sve dok nije video metež oko baklje u Parizu. „Pobesneli smo“, kaže, pa su, kad je baklja stigla u San Francisko, on i drugi kineski studenti izašli na ulice da je podrže. Nedavno sam bio u San Francisku, pa smo se dogovorili da se vidimo.
Datum je, obojica smo znali, bio 4. jun, devetnaesta godišnjica pobune na Tjenanmenu, koju je ugušila vojska. Forum Kineza koji studiraju u inostranstvu čitavo popodne je vrveo od rasprava o godišnjici. Liu je pomenuo čuvenu fotografiju na kojoj nepoznati čovek stoji ispred tenka – možda najprovokativniju sliku u modernoj kineskoj istoriji.
„Zaista ga poštujemo. Mislimo da je bio veoma hrabar“, kaže mi Liu. No, o toj generaciji kaže: „Oni su se borili za Kinu, da poboljšaju ovu zemlju. Ali kineska vlada je bila prinuđena da upotrebi sva sredstva da uguši tu pobunu.“
Sedeći u svežoj i mirnoj kalifornijskoj noći i pijuckajući kafu, Liu mi kaže da nije voljan da rizikuje sve ono što njegova generacija ima kod kuće da bi tamo podstakao slobode sa kojima se sreo u Americi.
„Da li živite od demokratije?“, pita me. „Jedete hleb, pijete kafu. Sve to vam nije donela demokratija. Indijci imaju demokratiju, neke afričke zemlje imaju demokratiju, ali ne mogu da ishrane svoj narod. Kinezi su počeli da razmišljaju ovako: ’Jedna stvar je dobar život, a druga je demokratija. Ako demokratija stvarno može da ti obezbedi dobar život, to je u redu. Ali, ako i bez demokratije možemo da imamo dobar život, zašto bismo odabrali demokratiju?“
Kada je olimpijska baklja u maju stigla u Kinu na putu za Peking, Kinezi kao da su odlučili joj nadoknade sve nevolje koje je imala po svetu. Gde god bi prošla, dočekivale su je gomile ljudi. I Tang i ja smo otišli u predgrađe Šangaja da je sačekamo.
U tom trenutku je zemlja još uvek bila u stanju šoka nakon zemljotresa u Sečuanu, u kojem je poginulo više od šezdeset devet hiljada ljudi, a milioni su ostali bez krova nad glavom. To je bila najveća katastrofa u poslednjih trideset godina i izazvala je posebno osećanje nacionalnog jedinstva. Pristizale su donacije, otkrivajući pozitivnu stranu kineskog patriotizma.
U inicijalnoj retorici celog tog nacionalističkog pokliča krio se duh nasilja koji niko ko pamti Crvenu gardu – ili uzlet skinhedsa u Evropi – nije mogao tek tako da prenebregne. I taj se duh materijalizovao u ružnim epizodama: kada je baklja stigla u Južnu Koreju, demonstranti su se potukli na ulicama. Korejska vlada je rekla da će proterati sve kineske agitatore, a portparolka kineskog Ministarstva spoljnih poslova podržala je prvobitnu nameru demonstranata da „zaštite dostojanstvo baklje“.
Kineski studenti u Americi svrstali su se među najglasnije patriote. Tajms piše da su kineski studenti na Univerzitetu Južne Kalifornije izložili uznemirujuće fotografije na predavanju jednog tibetanskog monaha. Onda je neko bacio plastičnu flašu u monahovom pravcu i obezbeđenje je udaljilo studenta koji je to uradio. Na Kornelu je profesorka antropologije koja je obezbedila prikazivanje filma o Tibetu obavestila publiku da joj je na forumu kineskih studenata poručeno da će umreti.
Na Univerzitetu Djuk, Grejs Vang, Kineskinja brucoškinja, pokušala je da posreduje između protibetanskih i prokineskih demonstranata u kampusu. Na internetu je označena kao „izdajnica rase“. Neki ljudi su saznali adresu njene majke u primorskom gradu Ćingdau, pa su joj demolirali kuću. Njena majka, po zanimanju računovođa, sada se krije. Grejs je o svojoj majci rekla: „Zaista ne znam gde je, i mislim da je za mene bolje da to ne znam.“
Na kraju ništa nije bilo od pretnji stranim novinarima. Nije prolivena krv. Nakon haosa oko baklje u Parizu, propali su pokušaji Kineza da bojkotuju Karfur. Kineske vođe su, zabrinute zbog pogoršavanja slike o Kini u inostranstvu, na kraju obuzdale studente pozivom na „racionalni patriotizam“.
„Mi ne želimo nasilje“, kaže mi Tang. On i njegovi istomišljenici prosto su očajnički želeli da ih neko čuje. Nisu osećali vezu sa trgom Tjenanmen, već su šaljući svoje poruke na internet govorili o svom vremenu. Li Datong mi kaže da je njihov bes izrastao iz „akumulirane želje za izražavanjem – baš kao kad poplava iznenada prodre u pukotinu“.
I kao što je kretanje poplave nepredvidivo, tako su i mladi konzervativci uznemirujuća nova snaga za kinesku vladajuću klasu. Oni su „veoma svesni da njihova zemlja, čiji uspon osećaju i dive mu se, nema načelo koje će je voditi“, napisao mi je u mejlu Harvi Mensfild, nakon posete Kini. „Neki od njih vide… da je liberalizam na Zapadu izgubio veru u sebe, i okreću se Leu Štrausu i njegovom konzervativizmu koji je zasnovan na načelu ’prirodnog prava’. Ovaj konzervativizam se razlikuje od status quo konzervativizma, jer oni nisu zadovoljni zemljom koja ima samo status quo.“
U nedeljama nakon uspešnog prvog spota, Tang je napravio još neke: o omladini, zemljotresu, kineskim vođama. Nijedan od njih nije privukao ni delić pažnje koju je privukao prvi. Internet je otišao svojim putem – ka novim nacionalističkim filmovima i drugim zanimljivostima.
Dok smo se približavali ruti olimpijske baklje, Tang je rekao: „Pogledajte ove ljude. Svi oni misle da je ovo njihova lična Olimpijada.“
Prodavci su nudili majice, velike kineske zastave, trake za kosu, mini-zastave. Tang mi je rekao da sačekam da baklja prođe, zato što će cene tada biti upola manje. Nosio je plastičnu kesu i posegnuo je u nju u potrazi za svetlocrvenom maramom kakvu nose kineski pioniri. Vezao ju je oko vrata i nacerio se. Ponudio je jednu tinejdžeru u prolazu, a on ju je ljubazno odbio.
Neki mlađi posetioci nosili su majice nadahnute skorašnjim nedaćama Kine: „Voli Kinu, suprotstavi se podelama, suprotstavi se nezavisnosti Tibeta“, pisalo je na jednoj od njih. Svuda oko nas ljudi su se tiskali da bi bolje videli. Jedna žena se zakačila za uličnu svetiljku. Neki mladić sa crvenom trakom oko glave popeo se na drvo.
Oduševljenje gomile odgovaralo je Tangovom viđenju stvari i podsećalo ga da budućnost Kine pripada njemu i onima oko njega. „Dok stojim ovde, duboko osećam zajedničku emociju kineske omladine“, kaže. „Mi imamo samopouzdanja.“
Policija je blokirala put. Drhtaj je prošao kroz masu. Ljudi su istezali vratove i pokušavali da vide preko glava drugih. Ali, Tang je ostao pozadi. On je strpljiv čovek.
Angry Youth, The new generation’s neocon nationalists by Evan Osnos
The New Yorker, 28.07.2008.
Izabrala i prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 20.08.2008.
