Pripadam grupi studenata koja je imala priliku da sluša prva predavanja profesora Dušana Pavlovića na Fakultetu političkih nauka. Osećam se pozvano – i prozvano – da u ime te generacije, kao neko ko je imao sreću da bude hroničar dosadašnje akademske karijere profesora Pavlovića, reagujem na ono čemu ga je izložila ustanova kojoj je svojim naučnim i radom sa studentima nesebično mnogo dao.
I nakon četvrtog zasedanja izbornog veća, Fakultet političkih nauka propušta priliku da profesora Pavlovića izabere u zvanje redovnog profesora. Ovaj agilni predavač, roker među akademicima, ispunio je sve uslove za taj izbor, i formalne i neformalne. Ipak, grupa redovnih profesora po zvanju, iz sebi znanih razloga, redovnog profesora po stavu i ponašanju ograničava u nameri da postane punopravni član profesorske zajednice.
On je to pravo zaslužio. Kada je moja generacija pre 11 godina pohađala predavanja i vežbe na prvoj godini studija, profesor Pavlović je tek bio stigao na naš fakultet. Tada nismo znali da energija, posvećenost i pedagoška taktičnost koju je demonstrirao na predavanjima i vežbama spadaju u vanredne pojave na fakultetu. Uz predavanja Ilije Vujačića i Vladimira Pavićevića na predmetu Istorija političkih teorija, takođe na prvoj godini, Pavlovićeva živa i interaktivna predavanja predstavljala su sve ono zbog čega su se brucoši zainteresovani za politiku i političke fenomene osećali dobro u amfiteatru Fakulteta političkih nauka.
Pavlovićeve vrednosti smo postajali svesni tek na predavanjima u drugim fakultetskim slušaonicama, na višim godinama studija. U poređenju sa najvećim brojem drugih profesora sa svih godina studija, on je bio aktivan, aktuelan i aspirativan: Triple A. On je predavač koji se trudi oko svojih studenata, koji je u dosluhu sa najsvežijim idejama u oblasti političke nauke i društvene nauke generalno. Da je to tačno zna svako ko je učestvovao u van-nastavnim aktivnostima koje je inicirao – aktivnostima koje vanrednog [sic] profesora Pavlovića čine redovnim, izvanrednim. U pitanju su uzbudljive rasprave o opravdanosti humanitarnih vojnih intervencija, čitalačke grupe o egalitarizmu koje je organizovao sa profesorom političke filozofije Đorđem Pavićevićem, ekstra-kurikularni kurs iz Teorije igara koji je bio posećeniji od mnogih obaveznih kurseva na fakultetu, kao i muzičke probe i fenomenalni koncerti.
Profesor Pavlović poštuje sagovornika nezavisno od godina i iskustva. On je polemički tip, konstruktivni provokator. Bio je prvi profesor sa kojim smo razgovarali o Jonu Elsteru, jednom od najznačajnijih društvenih naučnika današnjice (kojeg je u saradnji sa studentima preveo i počeo da predaje na doktorskim studijama), o metodološkom individualizmu, o prirodi društvene, političke i ekonomske nauke, o dozvoljenim dozama paternalizma i državne intervencije. Na master studijama nas je upoznao sa novim institucionalizmom u političkoj nauci, što je onima koji su imali tu sreću da pohađaju ovaj kurs učinilo dostupnim instrumente analize savremene političke prakse. Neke od oblasti za koje nas je zainteresovao, kao što je bihejvioralna ekonomija, mnogima od nas su otvorile vrata prestižnih svetskih instituta.
Profesor Pavlović provocira i motiviše. Znali bismo da do sitnih sati raspravljamo o nekoj tek objavljenoj knjizi, analizirajući poglavlje po poglavlje u baštama beogradskih kafea. I zato postavljamo pitanje – kako je moguće da se jedan takav profesor nađe na udaru svojih kolega? Šta je to što, protivno svim našim iskustvima, protivno popularnosti koju ovaj profesor uživa kod ogromnog broja studenata, iritira izvesnu grupu redovnih profesora? Čime su oni koji se protive izboru Dušana Pavlovića u zvanje redovnog profesora to zvanje zaslužili? Koliko su svojih studenata zaista upoznali, inspirisali, pokrenuli? Sa koliko njih su danas u kontaktu?
Profesor Dušan Pavlović i pojavno i suštinski predstavlja pretnju akademskoj lenjosti, učmalosti i inerciji. Razlozi zbog kojih žele da ga uklone sa fakulteta mogu biti vrlo konkretni, možda čak i lični, ali u suštinskom smislu oni su konceptualni: profesor Pavlović je uneo distorziju na Fakultet političkih nauka, i akademsku i gitarsku: bukvalno u amfiteatar. On je Bob Dilan FPN-a, s tom razlikom što je Dilanu kablove na Njuport folk festivalu 1965. sekirom želeo da preseče jedan Piter Siger, folker koji je ipak imao sluha, dok Pavlovićevu distorziju 2015. želi da priguši folklorno uspavana grupa profesora bez autorskog pečata. Ni slova ni rifa, tek po koji neartikulisani džeming koji svima para uši.
Generacija studenata kojoj pripadam je dovoljno iskusna da razlikuje profesore koji rade i stvaraju, od profesora koji takve koče. Nećemo dopustiti tupim intelektualnim sekirama da nadolazećim studentima Fakulteta političkih nauka uskrate inspiraciju i priliku za sticanje savremenog i upotrebljivog znanja. Careful with that axe, profesori po zvanju. Dobro vas poznajemo.
Autor je politikolog i programski direktor Libeka.
Peščanik.net, 27.10.2015.
Srodni link: Vesna Rakić-Vodinelić – Simulakrum jedne autonomije
