Krajem osmog veka, Harun al-Rašid, kalif dinastije Abasida, sagradio je palatu u Raki, na reci Eufrat, u današnjoj Siriji. Njegovo carstvo protezalo se od današnjeg Tunisa do Pakistana. To je bilo doba islamskih otkrića u nauci, muzici i umetnosti; Rašidov sud vezira inspirisao je priče iz „Hiljadu i jedne noći“.
U junu, Islamska država u Iraku i Šamu (Isis) proglasila je grad Raka za sedište novog kalifata, kojim upravlja Abu Bakr al-Bagdadi, žestoki propovednik koji je nekada bio američki zatvorenik u Iraku, a sada je u bekstvu. Grad je izgubio svoj sjaj. Javna pogubljenja su „opštenarodni spektakl“ petkom na trgu El Naim ili na kružnom toku Al Sa, izvestila je Komisija za ljudska prava Ujedinjenih nacija prošlog meseca. Borci Isis-a postavljaju mrtva tela na krstove, „kao upozorenje lokalnom stanovništvu“.
Isis se pojavila pre deset godina kao mali irački ogranak Al Kaide, koji se specijalizovao za samoubilačke bombaške napade i podsticanje sunitske muslimanske manjine u Iraku protiv šiitske većine. Mreža je ojačala posle 2011. godine usred rastućeg nasilja u Iraku i užasa građanskog rata u Siriji. Ove godine Isis je osvojila gradove, naftna polja i velike teritorije u Siriji i Iraku. Pokret crpi svoju snagu iz sunitskih arapskih zajednica koje se žestoko protive šiitskoj vladi u Bagdadu i režimu iz Damaska kojim dominiraju Alaviti predvođeni Bašarom al-Asadom.
Američki državni sekretar za odbranu Čak Hejgel rekao je da je Isis „najnaprednija i najbolje finansirana grupa koju smo ikada videli“. Grupa ima bivše vojne oficire koji znaju da upravljaju helikopterima, da kontrolišu artiljeriju i maneverišu trupama u borbi. Isis sve više postaje hibridna organizacija po ugledu na Hezbolah – delom teroristička mreža, delom gerilska vojska, delom proto-država.
Predsednik Obama je odlučio da SAD moraju napasti Isis, makar samo iz vazduha. Predsednik je letovao u Martha’s Vineyard i upadljivo igrao golf, dok se u Iraku zahuktavala njegova vazdušna kampanja. Nakon što je obećao da će završiti skup američki rat u Iraku, vrlo jasno je rekao zašto misli da je povratak u bitku sada neophodan. Ali u intervjuima i u drugim prilikama, Obama je dao casus belli, u tri dela.
Isis je masakrirala pripadnike verskih manjina, uključujući hrišćane i Jaside, a američki vazdušni udari mogu da spreče dodatno bezobzirno ubijanje, rekao je predsednik. Drugi imperativ je odbrana Regionalne vlade Kurdistana, poluautonomnog, naftom bogatog američkog saveznika u severnom Iraku, koji se pre nekoliko nedelja teturao pod pritiskom Isis-a, ali se od tada oporavio uz pomoć američkih vazdušnih snaga. Treći, i najglasniji razlog koji je predsednik dao jeste samoodbrana: poremetiti Isis pre nego što pokuša da napadne Amerikance u regionu ili unutar samih SAD.
Isis je odsekla glavu jednom američkom novinaru, Džejmsu Foliju, i pretila pogubljenjem još jednog. Ipak, neki stručnjaci za terorizam ističu da je Isis zauzeta sektaškim ratovima u Siriji i Iraku i da ne pokazuje nameru da napadne Zapad, niti ima mogućnosti da to uradi. Međutim, Isis je u svoju borbu privukla pet stotina volontera iz Britanije, kao i mnoštvo ljudi sa drugim evropskim pasošima, pa čak i neke Amerikance; u nekom trenutku bi mogli da se ustreme na London, Berlin ili Njujork. Prošle nedelje, britanske vlasti su objavile da je opasnost od terorističkog napada na domaćem tlu „velika“, s obzirom na sve veći broj britanskih džihadista među ratnicima u Iraku i Siriji.
Pitanje nastavka rata u Iraku, koji zagovara predsednik Obama, nije da li je taj rat opravdan, nego kuda on vodi. Vazdušni napadi protiv dobro opremljene gerilske vojske neće imati velikog efekta ako ih ne prati akcija na terenu. SAD će napraviti katastrofalnu grešku ako preduzmu i taj poduhvat. Ali koja druga profesionalna sila bi mogla da zbaci samoproklamovani kalifat Isis-a, a zatim da kontroliše lokalno stanovništvo? Američka politika pretpostavlja da će posvađani irački političari okupiti šiitsku vojsku za borbu protiv Isis-a u centru sunitske zemlje. Sudeći po svemu što smo nedavno videli, ova procena je nerealna.
U Siriji, opcije su još gore. Obama je u više navrata rekao da ne veruje da sirijski umereni pobunjenici imaju kapacitet da zbace Asada ili poraze džihadiste. Ipak, alternativa je porast nasilja u Siriji po cenu nekoliko desetina hiljada života civila, ili prećutno odobravanje saveza sa brutalnim Asadom, koji je umešan u ratne zločine.
Obama i njegovi savetnici se ponekad služe logikom koja ih oslobađa krivice: ne možemo naterati ljude u drugim zemljama da se ujedine oko naših ciljeva, tako da, ako to ne urade, svaka nesreća koja im se desi je njihova odgovornost. Kao odustajanje od američke oholosti, ovaj oblik realizma je privlačan. Kao doprinos stabilnom Bliskom istoku, međutim, potpuno je propao. Još uvek nije jasno da li će Isis opstati kao pretnja. Ekstremisti koji brzo osvajaju ponekad imaju problem da održe svoje položaje. Isis je obećala da će vladati podjednako efikasno kao što zastrašuje, ali ova organizacija je talentovana za iznuđivanje i etničko čišćenje, a ne za sanaciju i otvaranje novih radnih mesta. Organizacija je podložna unutrašnjim pobunama.
Međutim, munjeviti uspon grupe je simptom dublje nestabilnosti; uzrok te nestabilnosti je propala međunarodna politika u Iraku i Siriji. Ako se SAD vrate u rat u regionu, nadajmo se da će plan biti bolji nego prethodnog puta.
Povratak poštovanja ljudskih prava u regionu najpre zahteva obnovu potrage za podnošljivim – i ako je moguće tolerantnim – putem ka stabilnosti. Isis jača pre svega zbog stradanja u Siriji, a čini se kao da ona nikad neće prestati. Rat u Siriji se vodi već četiri godine, sa skoro dve stotine hiljada mrtvih i devet miliona raseljenih, unutar i van zemlje. Kalifat čije se sedište sada nalazi u Raki je neka vrsta mračne fantazije koja dobija snagu kada ljudi osećaju da su lišeni drugih mogućih izvora sigurnosti i pravde .
„Još uvek nemamo strategiju“, rekao je predsednik prošle nedelje o Siriji. On iza sebe ima koaliciju saveznika u regionu koji su spremni da se suprotstave ambicijama Isis-a, uključujući Jordan, Tursku, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate. Ove zemlje podržavaju obespravljene sunite u Iraku i Siriji, a nešto od njihove pomoći sigurno stiže i do džihadista, uključujući i Isis. Ipak, oni imaju zajednički interes da smanje nasilje u Siriji i uspostave regionalnu i lokalnu sunitsku samoupravu, što je manje preteće i održivije od onog što je Isis stvorio. Na kraju krajeva, sunitima će biti potrebna autonomija kakvu trenutno imaju Kurdi.
Vođenje ovakve koalicije je težak i neizvestan posao. Džordž Buš, predsednik čijoj se spoljnjoj politici Obama izgleda najviše divi, uspeo je u tome neposredno pre Zalivskog rata 1991. godine intenzivnim ličnim angažmanom. Obami je ostalo još više od dve godine mandata. Ako želi da pobedi Isis, ali i da smanji izvore njihove snage, predsednik će morati da svoj kredibilitet izloži većem riziku od vazdušnih udara.
Steve Coll, The New Yorker, 08.09.2014.
Prevela Marijana Simić
Peščanik.net, 03.09.2014.
