Viktimizacija zločinaca

Večernje novosti su 31. jula objavile još jedan tekst o zločinima komunista na tlu Srbije tokom Drugog svetskog rata. Kao i mnogo puta do sad, reč je o tipičnoj revizionističkoj manipulaciji koja podrazumeva ingorisanje ukupnog istorijskog konteksta, proizvoljno tumačenje selektivno odabranih istorijskih izvora i ignorisanje izvora koji se ne uklapaju u ponuđenu tezu.

Tekst je napisan u prepoznatljivom stilu ljubitelja istorije koji su u poslednje tri decenije sveprisutni u nenaučnoj produkciji koja ima ambiciju da osporava navodne falsifikate komunističke istoriografije. Autorka teksta, novinarka Vojislava Spasojević Crnjanski, objavila je poslednjih godina niz sličnih tekstova. Kao njen sagovornik i izvor informacija predstavljen je mladi istraživač Ratko Leković.

Ono što navedeni tekst donekle izdvaja u poplavi sličnih napisa jeste uvođenje u diskurs jedne poznate ličnosti. Reč je o Dobrici Ćosiću, borcu Rasinskog partizanskog odreda. Inkriminacijom Komesara Gedže i njegovog odreda, kriminalizuje se čitav revolucionarni pokret. Tekst započinje učitavanjem vlastite nenaučne i proizvoljne istorijske interpretacije u okvir aktuelne manipulacije ratnom biografijom Dobrice Ćosića:

„Ključni razlog zašto su meštani Velike Drenove, rodnog sela čuvenog pisca Dobrice Ćosića, najavili bojkot nastave 1. septembra, kada škola ponese njegovo ime, jesu likvidacije u režiji Rasinskog partizanskog odreda u tom kraju, za vreme Drugog svetskog rata. Ćosić je u tom odredu bio zamenik političkog komesara sa partizanskim nadimkom Gedža. O tome su ostali tek retki pisani tragovi, a jedan od njih govori o streljanju 15 ljudi. Objavljen je 1965. u Zborniku dokumenata NOR-a, gde se, u fusnoti, navodi da iza pseudonima Gedža stoji Ćosić. Nedavno ga je ponovo pronašao istraživač Ratko Leković.“

Sugestija je očigledna: pokušava se ukazati do koje mere je revolucionarni pokret bio zločinački kada su i neki pripadnici tog pokreta, kasnije poznati disidenti inkorporirani u prihvatljiv desničarski, građanski, nacionalistički milje, uprljali ruke krvlju nevinih antikomunista, koji su samo radili svoj posao tokom okupacije. Takođe, pokušava se sugerisati da su navodni zločini Rasinskog partizanskog odreda toliko notorni i opštepoznati da predstavljaju „ključni razlog“ komešanja u Ćosićevom zavičaju.

To što je Leković nedavno zavirio u zbornik dokumenata objavljen pre pola veka ne znači da je „ponovo pronašao“ već objavljeni dokument. Takva konstrukcija treba da mistifikuje banalnu činjenicu koja podrazumeva da je sagovornik Večernjih novosti konsultovao odavno poznati izvor i ubedi čitaoce kako je Leković navodno došao do nekakvog otkrića. Lekovićev istraživački doprinos vrednovao bi se jedino u slučaju poređenja originala sa publikovanim sadržajem dokumenta. Međutim, to bi bio uzaludan posao budući da je dokument objavljen integralno, uključujući i Ćosićev potpis.

Šta je toliko inkriminišuće po Ćosića i Rasinski partizanski odred što je navodno otkrio Leković? „Izveštavajući o streljanju petnaestorice nedićevaca, 27. juna 1943, Dragoslav Petrović – Gorski, komandant Rasinskog odreda, i Dobrica Ćosić Gedža, zamenik političkog komesara, u izveštaju pišu: ’Naši su preobučeni u nemačko odelo razoružali žandarmerijsku stanicu u Gornjem Stepošu. Plan je bio da još izdaleka govore nemački, a kada budu zaustavljeni da odgovore ’Dojče Vermaht’. Tako su upali u stanicu i kada su svukli i razoružali sve nedićevce, onda su ih saslušali i, pošto su svi bili bivši četnici, a i danas sarađuju sa dražinovcima, to su ih svih 15 streljali. Jedan je pukim slučajem ostao samo ranjen.’“

U tekstu u Večernjim novostima, nimalo slučajno, izostavljena je jedna rečenica iz citiranog izveštaja: „Ceo narod iz iste okoline sa zadovoljstvom odobrava ovaj slučaj.“¹ Ta rečenica je ključna za razumevanje istorijskog događaja o kome je reč.

Ključno pitanje glasi: zbog čega narod iz Gornjeg Stepoša i okolnih sela, sudeći prema citiranom dokumentu, streljanje zarobljenih pripadnika Srpske državne straže („nedićevci“ – u nastavku koristim skraćenicu SDS) – nije smatrao zločinom?

Sudeći prema Lekovićevoj interpretaciji, lokalno stanovništvo je podržalo streljanje zarobljenih pripadnika SDS zbog toga što su oni bili prikriveni četnici. Međutim, takav zaključak, ukoliko bi ga neko izvukao iz Lekovićevih rečenica, bio bi pogrešan. Leković navodi: „Osim što svedoči o teškom zločinu, ubijanju ratnih zarobljenika, ovaj dokument savršeno ilustruje da primarni cilj partizana nije borba protiv okupatora i kvislinga (nedićevaca u ovom slučaju). Jer, zarobljenici nisu pobijeni zato što su nedićevci, već zato što su ranije bili u četnicima, a i dalje održavaju vezu sa ’dražinovcima’. Dakle, streljani su kao pomagači suparničkog pokreta“. Leković pravi ključnu grešku tvrdeći da „zarobljenici nisu pobijeni zato što su nedićevci“, odnosno nesumnjivi saradnici okupatora. Ta greška ima uporište u Lekovićevom ignorisanju jednog od osnovnih postulata kritičke istoriografije (kritika izvora), budući da on prihvata zdravo-za-gotovo svaku reč u dokumentu, ne ulažući trud da upozna i razjasni ukupni kontekst istorijskog događaja o kom govori. To što su streljani nedićevci iz stanice u Gornjem Stepošu sarađivali sa četnicima ne znači da su snosili manju odgovornost za zločine u kojima su prethodno participirali. Jednostavno, zarobljeni nedićevci nisu streljani zbog toga što su sarađivali sa četnicima, kako pokušava da insinuira sagovornik Večernjih novosti, već kao saradnici nemačkog okupatora, odnosno zbog pomaganja nemačkom okupatoru u sprovođenju zločina nad stanovništvom kruševačkog kraja – što prethodi partizanskoj akciji u Gornjem Stepošu.

Međutim, Leković ne prećutkuje samo ukupni istorijski kontekst, već ga i krivotvori: „On govori da su u isto vreme i Nemci masovno streljali nedićevce koji su sarađivali sa četnicima. Baš tih dana kada je Rasinski odred pobio zarobljenike, Nemci su sprovodili masovna streljanja u tom kraju. Konkretno, 29. juna 1943. streljali su 575 pristalica Draže Mihailovića i komunista.“

Netačno je da je u kruševačkom kraju 29. juna 1943. streljano „575 pristalica Draže Mihailovića i komunista“. U Kruševcu je toga dana streljano 324 stanovnika Kruševca i dvadesetak okolnih sela, smeštenih južno od grada. Ogromna većina njih nisu streljani kao „pristalice Draže Mihailovića“, već kao Srbi, Romi ili partizanski simpatizeri. U hapšenju preko polovine od 324 streljanih učestvovali su pripadnici SDS – po selima u zajedničkim patrolama sa Nemcima, u Kruševcu zajedno sa agentima kvislinške policije. Njihova meta bili su partizanski simpatizeri. Nedićevci u tom navratu nisu hapsili pristalice Draže Mihailovića. Ostatak su uhapsili sami Nemci po selima, nasumice, bez provere da li je neko simpatizer četnika ili partizana, budući da im je bilo svejedno da li streljaju četničkog ili partizanskog pristalicu ili politički neopredeljenog seljaka. Bilo im je važno da u svakom od dvadesetak sela uhapse između 10 i 20, ponekad i više, odraslih muškaraca radi izvršenja odmazde. Verovatno je među uhapšenima bilo pristalica Draže Mihailovića, ali oni nisu hapšeni zbog njihove političke opredeljenosti već zbog činjenice da su bili stanovnici naselja koja su smeštena u blizini mesta na kome se dogodio napad na nemačku oružanu silu. Među streljanima u Kruševcu bilo je najmanje pet četnika Rasinskog korpusa JVuO,² koji su zatočeni u kruševačkom Kaznenom zavodu pre partizanskog napada na Nemce, 17. juna 1943. Konačan broj streljanih aktivnih četnika u Kruševcu 29. juna 1943. mogao je biti veći tek sa nekoliko pojedinaca, s obzirom na to da su odranije poznata imena 307 streljanih talaca među kojima, kako se navodi u literaturi, nije bilo aktivnih četnika.³ Nemci jesu povremeno internirali, ponekad i streljali, pojedine pripadnike SDS koji su sarađivali sa četnicima, ali 29. juna 1943. u Kruševcu Nemci nisu streljali pripadnike SDS. Istina je suprotna: pripadnici SDS su u kruševačkom kraju juna 1943. hapsili svoje komšije zajedno sa Nemcima iako su znali da Nemci organizuju raciju u cilju odmazde.

Partizanska akcija usmerena protiv pripadnika SDS u žandarmerijskoj stanici Gornji Stepoš, smeštenoj na drumu Kruševac-Brus, sprovedena je kao osveta lokalnih partizana zbog činjenice da su pripadnici SDS iz te žandarmerijske stanice samo nekoliko dana pre nego što su streljani, zajedno sa Nemcima izvršili masovno hapšenje stanovnika nekoliko okolnih sela, uključujući i hapšenja stanovnika Gornjeg Stepoša. Tom prilikom hapšeni su partizanski simpatizeri, među kojima i rođaci boraca Rasinskog partizanskog odreda. Nemci su uhapšene seljake sproveli u logor (Kazneni zavod) u Kruševcu, nakon čega su uhapšenici streljani, 29. juna. Tog dana je u Kruševcu, kao što smo pomenuli, streljano 324 talaca. Istog dana obavljeno je streljanje 251 talaca na stratištu Banjičkog logora u Jajincima.⁴

Navedeno hapšenje u Gornjem Stepošu i susednim selima odigralo se 23. juna 1943. kao deo mêra odmazde nemačke komande u Srbiji zbog partizanske akcije, južno od Kruševca, 17. juna. Toga dana borci Rasinskog partizanskog odreda su u blizini sela Ćelije napali dva kamiona Vermahta (nemački vojnici su se zaputili u rekviziciju, odnosno pljačku stanovnika sela jugozapadno od Kruševca, prema Župi). Prilikom napada poginula su osmorica nemačkih vojnika, a sedmorica su ranjena.⁵ Nemački vojni zapovednik u Srbiji, general Paul Bader naredio je 24. juna 1943. SS-generalu Augustu Majsneru (Viši vođa SS-a i policije u Srbiji), da sprovede brutalnu odmazdu, u duhu nacističkih zločina u Srbiji u jesen 1941. U znak odmazde za poginule i ranjene nemačke vojnike Majsner je naredio streljanje 575 talaca.⁶ Streljanja u Kruševcu vršena su na Bagdali, nedaleko od nemačkog logora. Više od polovine od preko 400 uhapšenih stanovnika Kruševca i dvadesetak okolnih sela, izolovanih u Kaznenom zavodu u Kruševcu uoči streljanja, pohapšeno je od strane SDS. U Kruševcu je uhapšeno oko 200 stanovnika. Skoro svi su hapšeni od strane nedićevaca. Većina uhapšenih Kruševljana hapšeni su kao pristalice partizana i komunista. Jedan deo uhapšenih Kruševljana (nekoliko desetina) uhapšen je zbog njihove etničke pripadnosti. Bili su to kruševački Romi. U nekoliko sela južno od Kruševca hapšenja su vršile zajedničke patrole Vermahta i SDS, dok je u većini naselja hapšenja sproveo Vermaht.

Najznačajniju ulogu u hapšenjima u kruševačkim selima, kada je reč o kvislinškim snagama, imali su pripadnici SDS iz žandarmerijske stanice u Gornjem Stepošu. O tome svedoče primarni istorijski izvori pohranjeni u Arhivu Jugoslavije (fond: Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača). Reč je o nekoliko desetina dokumenata u kojima su zabeležene izjave većeg broja rođaka i komšija osoba koje su uhapšene u zajedničkim akcijama nedićevaca i Nemaca i potom streljane u Kruševcu od strane Nemaca.

U Gornjem Stepošu zajedničke patrole SDS i Vermahta uhapsile su 20 stanovnika od kojih je 13 streljano. U Šogolju su uhapsili 24 stanovnika od kojih je 23 streljano. U Šavranu su uhapsili 24 stanovnika od kojih je 22 streljano. U izjavama preživelih hapšenika i rođaka žrtava s kraja 1944. i iz 1945, navode se tvrdnje da su u hapšenjima u Gornjem Stepošu i Šavranu učestvovali stražari SDS iz žandarmerijske stanice u Gornjem Stepošu, dok se u opisu hapšenja stanovnika Šogolja ne pominje iz koje stanice su došli pripadnici SDS.⁷ Budući da je Šogolj, kao i Šavrane, susedno selo Gornjem Stepošu, logično je pretpostaviti da su pripadnici SDS koji su hapsili u Šogolju takođe boravili u stanici u Gornjem Stepošu. Prema podacima iz literature, nedićevci su vršili hapšenja zajedno sa nemačkim vojnicima i u selu Modrica gde je uhapšeno 27 meštana od kojih je 15 streljano. „Videvši prazno selo, Nemci su preko nedićevaca razglasili da se ljudi ne plaše, jer su Nemci došli radi overe ličnih karata. Obmana je uspela. Neki su izašli iz skloništa i tako je pohvatano 27 ljudi“.⁸ Moguće je pretpostaviti da su u hapšenju u Modrici učestvovali pripadnici SDS iz Gornjeg Stepoša, budući da su Modrica i Gornji Stepoš susedna sela (u Modrici nije postojala stanica SDS). Međutim, u dokumentaciji Državne komisije nismo našli potvrdu o učešću pripadnika SDS u hapšenju stanovnika Modrice.⁹ Dakle, reč je o hapšenju najmanje 68 lica, od kojih je 58 streljano, iz tri sela, pri čemu konačan broj, ako uračunamo stradanje stanovnika još jednog seoskog naselja, možda iznosi 95 hapšenih, od kojih je 73 streljano. U hapšenju u Gornjem Stepošu učestvovao je Miloš Filipović, komandir lokalne stanice SDS. „Tada su došli kod mene dva Nemca, ali mi nisu sina oterali, a posle njih je došao komandir stanice u Gornjem Stepošu, Miloš Filipović. On mi je tražio i oterao sina Slobodana. On ga je predao Nemcima koji su ga oterali u Kazneni zavod kod Kruševca“, tako je 13. avgusta 1945. svedočio Blagoje Đorđević, otac streljanog Slobodana.¹⁰

U dokumentaciji Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača sačuvana su svedočenja 10 stanovnika Gornjeg Stepoša, kazivana u tom mestu 13-14. avgusta 1945, zabeležena od strane Sreskog povereništva Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača NR Srbije za Kruševački srez. Svi oštećenici ističu da su njihove rođake (uglavnom sinove i muževe) hapsili nemački vojnici zajedno sa nedićevcima iz stanice u Gornjem Stepošu. U svakoj nemačkoj patroli nalazila su se dva do tri nedićevca. Budući da je u selo iz Kruševca kamionima pristiglo oko 150 Nemaca, jasno je da su oni sami bili u stanju da izvrše hapšenja, po vlastitom nahođenju i kriterijumima. Očigledno je da su relativno malobrojni pripadnici SDS iz žandarmerijske stanice u selu poslužili Nemcima kao vodiči, s obzirom na to da su nedićevci znali koja kuća u selu je naklonjena partizanima. Pohapšeni stanovnici Gornjeg Stepoša bili su isključivo muškarci i imali su između 18 i 39 godina. U građi Državne komisije zabeležena su imena 11 od 13 streljanih uhapšenika kao i imena nekoliko uhapšenika koji nisu streljani. Ubijeni meštani ostavili su 15 dece. Među streljanima bili su braća Nikola i Novica Nikolić.¹¹ „Tako su došli i kod moje kuće tri nedićevca od kojih sam poznao Radomira Jovanovića, starog oko 40 godina… Oni su doveli dva Nemca koji su mi uhapsili sinove“, ističe se u izjavi Mihaila Nikolića.¹² Poznato je ime još jednog nedićevca iz lokalne stanice koji je hapsio maštane. Reč je o Živku Trišiću, rodom iz susednog sela Vitanovac.¹³ Pomenuti komandir stanice, Miloš Filipović, bio je rodom iz sela Sebečevca. S obzirom na to da svedocima nisu bila poznata imena ostalih nedićevaca koji su učestvovali u hapšenjima njihovih rođaka, nameće se zaključak da najverovatnije niko ili većina pripadnika SDS u stanici u Gornjem Stepošu nije imao stalno prebivalište u tom selu.

Pomenuli smo da su nedićevci iz stanice u Gornjem Stepošu vršili hapšenja i u drugim selima kruševačkog kraja. „23. juna 1943. došli su nemački vojnici iz Kruševca noću u naše selo Šavrane, a sa Nemcima bili su i vojnici [Srpske državne] poljske straže, koji su se nalazili u stanici u Gornjem Stepošu. Nemački vojnici i vojnici poljske straže blokirali su selo Šavrane, a potom pošli po kućama i tom prilikom pohvatali sledeća lica…“ Zatim se navode imena 22 uhapšenika streljana 29. juna u Kruševcu. Streljani stanovnici Šavrana ostavili su 43, uglavnom maloletne, dece. Među streljanima bili su isključivo muškarci, od 20 do 51 godinu. Među streljanima bili su otac i sin Čedomir i Dušan Rakić i Damjan i Vojislav Gajić, kao i braća Miodrag i Živorad Simić.¹⁴

Nedićevci, verovatno oni iz stanice u Gornjem Stepošu, hapsili su i meštane susednog sela Šogolj. „23. juna 1943. došli su Nemci sa nedićevcima u naše selo Šogolj oko 12 časova noću, blokirali selo i pohvatali sledeća lica…“ Zatim se navode imena 23 uhapšenika streljana 29. juna u Kruševcu. Streljani stanovnici Šavrana ostavili su 52, uglavnom maloletne, dece. Među streljanima bili su isključivo muškarci, od 20 do 50 godina. Među streljanima bili su braća Radomir i Milorad Miladinović.¹⁵

Među stanovnicima kruševačkih sela, streljanim 29. juna 1943, bilo je i onih koji su uhapšeni kao partizanski simpatizeri nedeljama pre pomenute akcije Resavskog partizanskog odreda (17. jun 1943). Tako na primer, pripadnici SDS iz Kruševca su prethodnog meseca u selu Pakašnica uhapsili nekoliko mladića, partizanskih simpatizera, od kojih su dvojica streljani 29. juna u Kruševcu. U selu Bivolje, pripadnici gradskog odreda SDS iz Kruševca, maja 1943. uhapsili su trojicu partizanskih simpatizera, predali ih Nemcima, nakon čega su uhapšenici streljani 29. juna. Osam nedićevaca je došlo u selo Čitluk 28. maja i uhapsilo 17-godišnjeg Milutina Milojevića i 19-godišnjeg Aleksandra Simića, kao partizanske saradnike. Obojica su streljani 29. juna.¹⁶

U hapšenju stanovnika kruševačkog kraja koji su streljani 29. juna 1943. učestvovali su i pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa („ljotićevci“). Početkom maja 1943, Nemci, delovi bugarske konjice sa sedištem u kasarni 12. pešadijskog puka u Kruševcu i „vojnici 3. ljotićevskog bataljona [SDK] čiji je komandant bio Dušan Marković, kapetan II klase“, izvršili su blokadu sela Vučak i uhapsili 14 mladića starosti od 18 do 24 godine. Dvojica uhapšenika streljana su 12. maja u Kruševcu, u okviru streljanja 10 kumunista. Ostali su sprovedeni u Banjički logor odakle je jedan deportovan u Nemačku, a ostali su streljani na Jajincima 29. juna, u okviru nemačke odmazde za gubitke od 17. juna.¹⁷ Ljotićevci su hapsili i tokom masovnih racija nakon 17. juna. Savremenici su svedočili o učešću pripadnika 3. bataljona SDK u hapšenju stanovnika sela Gari, 24. juna, gde su ljotićevci i Nemci uhapsili četiri seljaka koji su streljani nakon pet dana u Kruševcu.¹⁸

Pripadnici SDS su najmasovnija hapšenja izvršili u Kruševcu. Od 20. do 28. juna u gradu je uhapšeno preko 200 osoba. Uhapšenici srpske nacionalnosti hapšeni su kao partizanski simpatizeri dok su uhapšenici romske nacionalnosti hapšeni zbog nacionalne pripadnosti. U dokumentaciji Državne komisije registrovana su samo dva hapšenja koja su u gradu izvršili agenti Gestapoa (u ta dva hapšenja uhapšeno je petoro ljudi). Sva ostala dokumentovana hapšenja u Kruševcu sproveli su agenti kruševačkog Predstojništva policije i pripadnici gradskog odreda SDS. Najčešće su hapšenje sprovodile patrole sastavljene od jednog agenta kvislinške policije i dva-tri stražara SDS. Uhapšenici su sprovođeni u zatvor Predstojništva policije da bi nakon nekoliko dana ili odmah sutradan bili ustupljeni Nemcima koji su ih izolovali u Kaznenom zavodu.

Sačuvan je dnevnik Vladimira Savića, zatočenika logora u Kruševcu i jednog od talaca streljanih 29. juna 1943. Poslednje rečenice dnevnika glase: „Važno je znati da su u ovaj logor doterivali narod na klanicu rame uz rame Nemci i [Srpska] državna straža. Tražimo, po osvitku slobode, stostruku odmazdu nad Nemcima, Bugarima, državnom stražom i dobrovoljcima.“¹⁹ Sačuvano je svedočenje Milosava Miladinovića, oca streljanog kruševačkog skojevca Milenka Miladinovića. „Trudio sam se da doznam imena i druge podatke onih nedićevaca [koji su uhapsili moga sina], i jedva sam uspeo da samo jednom saznam ime i odakle je, a taj je Životije N. rodom iz Varvarinskog Katuna – sada ne znam gde se krije, jer nije mu mesto među slobodnim ljudima.“²⁰

Važan svedok događaja koji su se odigrali u Kruševcu juna 1943. bio je sveštenik Dušan Vesić, otac Vojkana Vesića, borca Rasinskog partizanskog odreda. On je kao partizanski roditelj bio zatočen u Banjičkom logoru do 10. aprila 1943. (pušten je iz logora nakon što su nemačke i kvislinške vlasti poverovale da je Vojkan poginuo). Vesić je svedočio da su kvislinške vlasti 20. juna objavile da se „građanstvo ne treba plašiti već da ostane slobodno kod svojih kuća“ i da neće biti hapšenja „jer su Nemci [stradali 17. juna] poginuli u borbi“. „Te večeri nastala je od 10 do 12 časova nečuvena racija u Kruševcu. Apšeno je sve što je bilo slobodoumno i naročito pristalice P.O. [partizanskih odreda] i K. [komunista]. Apsili su nedićevci i ljotićevci i gestapovci. Mene su sa kćerkom i snahom uhapsili gestapovci… Te večeri uhapsili su oko 150 Kruševljana sve po spisku i dostavi opštinskih većnika i predstojnika [Prvoslava] Odovića… Do 29. juna bilo je u Zavodu preko 400 zatvorenika“. Sveštenik Vesić nije izveden na streljanje. „Mene su pustili iz Zavoda tek 29. oktobra 1943. i držali me dva meseca u kućnom zatvoru. Pa su me 9. juna 1944. opet oterali na Banjicu.“²¹

Pomenuli smo da su pripadnici gradskog odreda SDS uhapsili nekoliko desetina Roma u Kruševcu. Hapšenja u Cigan-mali vršena su 27. i 28. juna, nakon čega su uhapšeni romski muškarci predati Nemcima i na kratko izolovani u logoru. Hapšenja Roma takođe su vršili agenti kvislinške policije (Predstojništvo policije na čelu sa Prvoslavom Odovićem) i SDS. U dokumentaciji Državne komisije dostupni su poimenični podaci o hapšenju 13 Roma, od 14 do 78 godina, od kojih je većina streljana. To svakako nisu jedini romski muškarci hapšeni od strane SDS uoči streljanja u Kruševcu budući da rođaci romskih žrtava i Romi koji su hapšeni, a nisu streljani, pominju da su pripadnici SDS pohapsili „sve Cigane odrasle muškarce“.²²

Svedočenje romskog dečaka Zdravka Demirovića, koji je pošteđen streljanja, sugeriše da su iskustva preživelih bila izuzetno traumatična. „Kada su me sa ostalim Ciganima policajci Predstojništva policije odveli kamionom u Kazneni zavod i sa spiskom predali Nemcima u Zavodu, tada je jedan od one nemačke policije izvršio proziv po spisku i ja onda rekoh onome Nemcu: ’Nije pravo, gospodine, da streljate mene, brata mi i oca. Nemac me tada opsova i udari čizmom u leđa i ja sam pao na nos. Zatim sam odveden na sprat u jednu sobu. Kad je izvršeno masovno streljanje 29. juna 1943. ujutru, mene su pod stražom odveli do one masovne rake. U raci tada videh moga brata Miću Demirovića još živa i on poznavši me reče: ’Braco, ja sam još živ, nemojte da me zatrpavate.’ Kad ovo ču jedan bugarski vojnik, priđe teško ranjenom Mići i iz puške opali jedan metak od koga Mići pršte lubanja i mozak se prosu. Videvši ovaj strašan prizor ja sam pao onesvešćen i kako je bilo u kantama vode polili su me Cigani koji su bili tu radi zatrpavanja rake i kad sam se osvestio pustili su me da odem kući.“²³ Bugarski vojnici su kao nemački saradnici vršili stražu u kruševačkom logoru i obezbeđenje stratišta na Bagdali.

Vredi napomenuti da je Kruševac verovatno prvi grad u Srbiji u kome su nemački vojnici izvršili masovni zločin nad Romima. U tom gradu vojnici Vermahta su 24. septembra 1941. streljali između 70 i 80 romskih muškaraca. Većina Roma streljanih 29. jula 1943. imala je oca ili brata ubijenog 1941.²⁴

Odluku o tome da najmlađi i najstariji Romi ne budu streljani 29. juna 1943. doneo je general August Majstner, koji je lično nadgledao sprovođenje zločina u Kruševcu, došavši za tu priliku iz Beograda, kako bi se posvedočio o sprovođenju zločina koji je osmislio. Prema tvrdnjama sveštenika Vesića, „Majsner je kazao da neće da strelja prosjake i mrcine za svoje vojnike“, insistirajući da taoci budu mladići i sredovečni muškarci u punoj snazi, čime bi bili zadovoljeni njegovi kriterijumi.

Taoci su streljani u deset grupa. Devet grupa su brojale po 32 taoca, dok je poslednja grupa brojala 36 talaca. Ponovo navodimo reči sveštenika Vesića. „Prilikom vezivanja [talaca u Zavodu] čuli su se povici: ’Dole krvnici! Dole izdajnici srpski! Živeli saveznici! Živela Rusija! Živeo Staljin i sloboda!’ Kada je završeno streljanje onda su se postrojili svi nemački oficiri i bugarski u dvorištu i onda su pustili oko 60 seljaka i oko 20 Cigana, prosjaka i bogalja koji su dovedeni bili za streljanje jer je Majsner kazao, kako se docnije doznalo, da neće da strelja ’prosjake i mrcine za svoje vojnike’. U ovih 60 puštenih bilo je iz svakog sela obično dva-tri da bi pričali po selu šta je bilo i zastrašivali time narod. U zatvoru je ostalo nas 41, od toga broja 11 je oterano na Banjicu, pa za Nemačku, i još su devet kroz 10 dana pustili, te ostale nas 21 koji smo ostali po tri do pet meseci, tako da smo dočekali još dva streljanja: 3. septembra 1943 (streljano 24) i 23. septembra (streljano 17)“. Prema Vesiću, svi streljani bili su muškarci sem dve žene.²⁵

Pripadnici gradskog odreda SDS i agenti kvislinške policije su krajem aprila i početkom maja 1943. izvršili hapšenje nekoliko desetina aktivista i simpatizera pokreta pod rukovodstvom komunista. Najveći broj hapšenja sproveden je u Kruševcu. Uhapšenici su isleđivani i mučeni u zatvoru pod kontrolom kvislinške policije. Najaktivniju ulogu u hapšenju i isleđivanju imao je Prvoslav Odović, šef Predstojništva policije u Kruševcu, predratni beogradski policajac. Pre nego što je premešten u Kruševac, Odović je privremeno bio zamenik upravnika Banjičkog logora. Jedan od zatočenika kruševačkog zatvora, Dragiša Pavlović iz sela Bivolja, ovako je opisao Odovića: „Lično je tukao do iznemoglosti žilom, udarao potpeticom po vilicama, skako u sadističkom besu na grudi ljudi“. ²⁶ Odović je početkom juna predao Nemcima većinu lica uhapšenih krajem aprila i tokom maja. Uhapšenici su privremeno izolovani u Kaznenom zavodu, nakon čega su 32 zatočenika streljana od strane Nemaca, 8. juna 1943.²⁷

Prvoslav Odović je uhapšen od strane ljotićevaca avgusta 1943. zbog saradnje sa četnicima pod komandom Dragutina Keserovića, u vreme sukoba između ljotićevaca i četnika. Nemci su ga internirali u Nemačku gde je boravio i nakon rata. Njegova dalja sudbina je nepoznata.²⁸

Autorka teksta u Večernjim novostima i njen sagovornik, kako bi predlog da škola u Velikoj Drenovi ponese ime jednog borca Rasinskog partizanskog odreda učinili dodatno neprihvatljivim i skandaloznim (Lekoviću je očigledno svejedno da li je u pitanju predlog koji podrazumeva Ćosićevo ime ili ime nekog njegovog saborca), posegli su za još jednom bizarnom interpretacijom, mistifikujući pojedine događaje vezane za borbu Rasinskog partizanskog odreda:

„Leković izdvaja još jedan dokument. U svom izveštaju Glavnom štabu Srbije od 18. septembra 1943, štab Rasinskog odreda navodi: ’Zbog stalnog sedenja nedićevaca i ljotićevaca u pojedinim našim podplaninskim selima u tvrdim zgradama (škole), koje su utvrdili sa bunkerima i napravili kasarne, upalili smo školske zgrade u selima Lomnica, Trmčare, Dvorane, G. Stepoš i Kupci. Poslednju pod borbom. Na ovaj način niko neće smeti od njih da dođe u koje od ovih sela, a još manje da zanoći.’ Iz ovog dokumenta vidi se da u školama nije stalno boravila vojska, već su u njih povremeno dolazili nedićevci i ljotićevci, kaže Leković: Samo jedna od pet škola zapaljena je pod borbom. Ovaj dokument potpisao je Ćosićev saborac Janko Milojević (politički komesar), i iz njega se jasno vidi šta je radio odred, čiji je Dobrica bio jedan od rukovodilaca i ’mozak operacija’.“

Lekovićeva sugestija je jasna – „mozak operacija“ je odgovoran za spaljivanje škola koje su fašisti pretvorili u kasarne, stoga njegovo ime nije dostojno da posluži kao naziv neke škole. Zaista, teško je razumeti odkud su partizani bili toliko bezobzirni i drski da zapale škole koje je njihov neprijatelj koristio kao kasarne? Nije pošteno onemogućiti saradnike okupatora da koriste često jedine tvrde zgrade po selima kao kasarne. Bolje je čak da su škole pretvorene u kvislinške zatvore, nego što su spaljene od partizanskih bandita, pomislio bi dobronameran čitalac Večernjih novosti. Kamo sreće da je što više škola pretvoreno u kasarne za vreme nemačke okupacije, lakše bi obnovili monarhiju koja je bila poznata po većem broju žandarmerijskih stanica od broja škola. Prokleti komunisti su sprečili snage reda i zakona da efikasnije zaštite naciste od onih koji su sanjali osvetu.

Osnovna škola u Gornjem Stepošu, selu u kome su partizani 1943. izvršili pravednu osvetu nad saradnicima okupatora, do 2008. nosila je ime po Radivoju Stoiloviću Kići, borcu Rasinskog partizanskog odreda, rođenom u tom selu. Kića Stoilović je bio jedan od devet partizana koji su preobučeni u nemačke uniforme razoružali i pobili nedićevce u Gornjem Stepošu, 27. juna 1943.²⁹ Škola danas nosi naziv po jednom srpskom srednjevekovnom vladaru, što je u duhu epohe, iako bi primerenije bilo da je ponela ime po četniku koji je 1943. ubio Stoilovića.

Još nešto… Neko ko bude čitao ovaj tekst zapitaće se zbog čega su partizani izvršili prepad na dva nemačka kamiona 17. juna 1943, kada su mogli pretpostaviti da će Nemci sprovesti odmazdu, umesto da ne ugrožavaju miroljubivog okupatora koji je krenuo u uobičajenu pljačku, u delu Srbije u kome su pojedina sela pretvorili u zgarišta još tokom prve godine okupacije. Partizani su verovatno mogli da pretpostave da će Nemci sprovesti odmazdu. Napad su izvršili zbog toga što su se oružjem i municijom snabdevali otimajući od neprijatelja, kako bi ustupili puške novim borcima.

Nemci bi nastavili sprovođenje brutalnih represivnih mera i da se nije dogodio opisani napad rasinskih partizana. Komesar Gedža i njegovi saborci su to jako dobro znali, kao što su znali da represalije okupatora može smanjiti jedino jačanje otpora. Primera radi, borci 2. i 3. južnomoravske brigade i Rasinskog partizanskog odreda su 13. aprila 1944. u ataru kruševačkog sela Lomnica naneli težak poraz Vermahtu. Prema nemačkim izvorima, okupator je imao 14 poginulih, 38 nestalih i 41 ranjenog vojnika.³⁰ Prema partizanskim izvorima, snage NOVJ su zaplenile 50 pušaka, šest automata i 14 puškomitraljeza, što svedoči da su Nemci imali veće gubitke od gubitaka koji se navode u nemačkom izvoru.³¹ Gubici u Lomnici bili višestruko veći od gubitaka koji su motivisali generale Badera i Majsnera da kazne stanovnike Srbije 29. juna 1943. Nemci nisu sproveli slične mere odmazde nakon poraza u Lomnici, uprkos tome što je za njih takav poraz do tad bio nezamisliv u tom delu Srbije. Zapravo, upravo zbog toga. Nove masovne represalije imale bi (i imale su) za posledicu sve masovnije opredeljivanje stanovništva za one koji su se bez zadrške borili protiv okupatora. Brutalne mere odmazde više nisu bile delotvorne jer nisu bile u stanju da uguše ustanak. Uspevale su prvenstveno da raspire želju za otporom i osvetom.

General August Majsner, istaknuti austrijski nacista i jedan od glavnih nosilaca terora nemačkog okupatora u Srbiji 1942-1944. presudom jugoslovenskog suda obešen je u Beogradu 27. januara 1947.

Peščanik.net, 28.08.2015.

1. Зборник НОР-а, I/20, Београд, 1965, стр. 383.
2. http://www.pogledi.rs/SpisakPalihCetnika.htm
3. Krsta Milosavljević, Tamo gde je Slobodište, Novi Sad, 1969, str. 135-142.
4. Personalna, regionalna, formacijska i politička struktura talaca streljanih 29. juna 1943. na Jajincima, kao i njihovi identiteti, nisu do kraja istraženi. Zna se pouzdano da je među njima bilo najmanje više desetina lica koje su Nemci hapsili maja i juna 1943. u kontekstu povremenih sukoba sa četnicima, uglavnom u okolini Trstenika i Vrnjačke Banje, osobito u Novom Selu. Diskutabilno je da li su svi hapšenici zaista bili pristalice Draže Mihailovića, budući da je među njima svakako bilo i politički neopredeljenih seljaka koji su bili žrtve kolektivnog kažnjavanja pojedinih naselja od strane okupatora. Publikovani su poimenični podaci za 16 aktivnih četnika Rasinskog korpusa, uglavnom iz Novog Sela, streljanih na Jajincima 29. juna 1943. Taj broj svakako nije konačan. (http://www.pogledi.rs/SpisakPalihCetnika.htm).

   Dalja istraživanja će pokazati koliki je ukupni broj aktivnih četnika i pristalica Draže Mihailovića streljan 29. juna 1943. na Jajincima, kao i to da li je među 251 streljanih talaca bilo pristalica partizana. Treba napomenuti da su četnici 2. trsteničke brigade, pod komandom Nikole Gordića, koji su se u prvoj polovini 1943. sukobljavali sa Nemcima, u kasnijim razdobljima aktivno vojno sarađivali sa okupatorom. Gordić je poginuo 18-19. novembra 1944. u Pljevljima, kao nemački saveznik, prilikom napada 3. sandžačke brigade NOVJ. Četnici iz Srbije, koji su zajedno sa Nemcima odstupali ka Sandžaku i Bosni, boravili su u Pljevljima od početka novembra 1944, odnosno od dana kada su Pljevlja zauzeli Nemci i ustupili grad četnicima. Ponovno partizansko zauzimanje Pljevalja onemogućilo je dalju evakuaciju nemačkih snaga tim pravcem. Saradnja trsteničkih četnika sa Nemcima predstavljala je ignorisanje činjenice da su Nemci pobili velik broj četničkih simpatizera i lica koja su proglasili četničkim simpatizerima, koji su bili stanovnici Trsteničkog sreza.

5. Krsta Milosavljević, n.d., str. 98, 110.
6. Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944, Београд, 1970, стр. 186; Martin Moll, „Vom österreichischen Gendarmerie-Offizier zum Höheren SS – und Polizeiführer Serbien, 1942-1944. August Meyszner: Stationen einer Karriere“, Danubiana Carpathica, 5 (52), München, 2011, str. 286.
7. AJ, DK, 110, f. 286, d. 59-234.
8. Krsta Milosavljević, n.d., str. 102, 111.
9. Podaci Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, iz 1945, navode da je u Modrici uhapšeno 23 stanovnika od kojih je 18 streljano. (AJ, DK, 110, f. 286, d. 266).
10. AJ, DK, 110, f. 286, d. 66, Izjava Blagoja Đorđevića, Gornji Stepoš, 13. avgust 1945.
11. AJ, DK, 110, f. 286, d. 59-69.
12. AJ, DK, 110, f. 286, d. 65, Izjava Blagoja Đorđevića, Gornji Stepoš, 13. avgust 1945.
13. AJ, DK, 110, f. 286, d. 62, Izjava Milete Markovića, Gornji Stepoš, 13. avgust 1945.
14. AJ, DK, 110, f. 286, d. 228-229, Izjava Obrena Simića i Radomira Lazića, Šavrane, 21. decembar 1944.
15. AJ, DK, 110, f. 286, d. 234, Izjava Ratka Marjanovića i Pavla Kojića, Šogolj, 20. decembar 1944.
16. AJ, DK, 110, f. 286, d. 55-56.
17. AJ, DK, 110, f. 286, d. 236.
18. AJ, DK, 110, f. 286, d. 57-58.
19. TKrsta Milosavljević, n.d., str. 107-108.
20. AJ, DK, 110, f. 286, d. 163, Izjava Milosava Miladinovića, Kruševac, 21. mart 1945.
21. AJ, DK, 110, f. 286, d. 158-160, Svedočenje sveštenika Dušana Vesića, Kruševac, 15. februar 1945.

    Dušan Vesić bi svakako bio streljan 29. juna 1943. da je nemačkim i kvislinškim organima bilo poznato da je njegov sin Vojislav-Vojkan Vesić, borac Rasinskog partizanskog odreda, još uvek živ. Vojislav je verovatno bio učesnik akcije u Gornjem Stepošu 27. juna, kada su zarobljeni i streljani pripadnici SDS u tamošnjoj žandarmerijskoj stanici, o čemu indikativno govori tekst o tom događaju koji je on napisao, iako ne pominje vlastito učešće. (Војислав Весић, „Расинци говоре два језика“, Црвена звезда, 3/1951, Београд, 1951, стр. 23-28).

22. AJ, DK, 110, f. 286, d. 156, Izjava Milice Savić, Kruševac, 24. januar 1945.
23. AJ, DK, 110, f. 286, d. 168.
24. AJ, DK, 110, f. 286, d. 157.
25. AJ, DK, 110, f. 286, d. 158-160, Svedočenje sveštenika Dušana Vesića, Kruševac, 15. februar 1945.
26. AJ, DK, 110, f. 286, 35, Izjava Dragiše Pavlovića, Beograd, 22. avgust 1945.
27. Krsta Milosavljević, n.d., str. 95.
28. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд, 2014, стр. 386-387.
29. Антоније Маринковић, „Из револуционарних дана. Запис сестринске љубави“, Победа, Крушевац, XX, 798, 12.6.1964, стр. 8.
30. NAW, T-501, r. 256, s. 483.
31. Милорад Гончин, Четврта српска НОУ бригада, Београд, 1996, стр. 122; Станимир Јовановић, Драгољуб Мирчетић, Пета српска НОУ бригада, Београд, 1991, стр. 43.