Kako se bavim socijalnom psihologijom, naukom koja, između ostalog, proučava ponašanje grupa i uticaj grupne pripadnosti na ponašanje pojedinaca, neretko se susrećem sa zahtevima da opišem i protumačim odlike svima nama važne i zajedničke grupe, društva u celini. Ljudska pažnja lakše se usmerava na negativne sadržaje, pa ti upiti često polaze iz zabrinutosti: da li je naše društvo autoritarno, apatično, nasilno, korumpirano, naučeno bespomoćno? Znam da mnogi ljudi o ovim pitanjima imaju razrađene odgovore i procene u koje su veoma ubeđeni, kao i tumačenja razloga za takvo stanje koja je teško promeniti. Kako je jedna od velikih tema moje nauke i razumevanje načina na koji uverenja utiču na ponašanje, laički opisi i teorije o društvu kao grupi jednako su mi zanimljivi kao i naučna potraga za odgovorima na pitanja kakvo je naše društvo i kako je takvo postalo. Verujem da je, uoči predstojećih izbora, korisno da razmotrimo kako vidimo društvo kome pripadamo, kako smo te predstave razvili i koliko imaju uporišta u relevantnim pokazateljima. To nam može pomoći da informisanije donosimo važne društveno-političke odluke.
Ovde bih volela da zastanete i razmislite: kakva je vaša predstava o grupi ljudi koji čine društvo u kojem živite? Koje su za vas njegove važne karakteristike i prema kojim kriterijumima, na osnovu kojih podataka, zasnivate svoje procene? Koliko često o ovoj temi razgovarate sa drugima? Šta mislite, koliko ljudi deli vašu predstavu? Pojedinci mogu imati izuzetno pronicljive i utemeljene uvide, ali oni nužno polaze iz pojedinačne perspektive i mogu biti pristrasni. U traganju za pouzdanijim odgovorima zato treba uključiti perspektive većeg broja različitih ljudi i prikupljati ih objektivnim, pouzdanim postupcima, što nam omogućava naučni metod. U ovom tekstu ću se truditi da zaključke temeljim na dostupnim podacima relevantnih istraživanja i na teorijama ljudskog ponašanja koje su proveravane u istraživanjima.
Najpre treba da odredimo šta podrazumevamo pod društvom. Definicija je mnogo, ali za potrebe ovog teksta mislim na veliku grupu ljudi koji žive na istoj geografski i politički određenoj teritoriji, u velikoj meri dele kulturu i istorijska iskustva i priznaju autoritet zajedničkih normi, zakona i političkih institucija. A kada govorimo o karakteristikama tako definisanog društva, na šta zapravo mislimo? Jasno je da se njegovi članovi razlikuju na bezbroj načina i da je svaka osoba jedinstvena. Kada govorimo o laičkim predstavama, ne moramo to uvek jasno da odredimo: ljudski um spontano uopštava i formira predstave o pojmovima s kojima se susreće, pa tako i o društvu u celini. Takve uopštene predstave o društvenim grupama nazivamo stereotipima, a predstave o grupi kojoj pripadamo autostereotipima.
Srodni su pojmovi kolektivnog samopoštovanja, vrednovanja grupe kojoj pripadamo i kolektivne efikasnosti, odnosno uverenja da grupa zajedničkim naporima može da ostvari cilj. Kolektivni narcizam označava preterano vrednovanje sopstvene grupe uz osećanje da je drugi ne uvažavaju dovoljno. Od toga treba razlikovati zadovoljstvo pripadnošću grupi i zdrav ponos na nju. U našem javnom prostoru zanimljiv je i termin „autošovinizam“, kojim se obično označavaju izrazito negativna predstava i neprijateljski odnos prema sopstvenoj grupi. Koliko mi je poznato, socijalno-psihološka literatura ne tretira „autošovinizam“ kao ustanovljen naučni konstrukt. Negativno vrednovanje sopstvene grupe može se opisivati pojmovima poput negativnih autostereotipa, niskog kolektivnog samopoštovanja, internalizovane stigme ili dezidentifikacije, ali oni sami po sebi ne podrazumevaju neprijateljstvo prema grupi. U javnom diskursu se kao „autošovinisti“ često etiketiraju i ljudi koje bi literatura opisala kao konstruktivne patriote, one koji kritikuju sopstveno društvo zato što žele da ga unaprede.
Kada govorimo o naučnim podacima o karakteristikama društvenih grupa, najčešće mislimo na kvantitativne pokazatelje, poput prosečnih rezultata i učestalosti odgovora ili ponašanja. Posebno su informativni nalazi zasnovani na reprezentativnim uzorcima koji omogućavaju poređenja među grupama, kao u krosnacionalnim i kroskulturnim istraživanjima. Srbija je obuhvaćena u više takvih istraživanja i izvora, među kojima su Evropsko društveno istraživanje, Svetsko istraživanje vrednosti i Galupovo svetsko istraživanje itd. Ove nalaze uvek treba tumačiti uz uvid u raspon rezultata, uzorak i način merenja.
Kakav smo mi to narod?
Lično iskustvo mi govori da ljudi sa kojima razgovaram o svakodnevici i dnevnoj politici, što volim da činim jer sam socijalna psihološkinja, često iznose negativna uverenja o našem društvu. Verujem da nisam jedina koja je od taksiste čula da smo načelno apatični („Nismo mi više taj Karađorđev narod“), korumpirani („Ovde se ljudi prodaju za 100 evra“), autoritarni („Mi tražimo čvrstu ruku“) ili nepodobni za demokratiju („Imali smo Đinđića, i šta smo mu uradili?“). U jednoj emisiji u kojoj sam gostovala, i voditelj i sagovornice izrazili su nevericu kada sam iznela stav da se Srbija ne može jednostavno opisati kao naročito nasilno društvo i da mentalni poremećaji kod nas nisu ekstremno rasprostranjeni. Svaki pojedinačni slučaj nasilja smatram razlogom za brigu, a svaka osoba koja pati od mentalnog poremećaja zaslužuje svu podršku sistema. Ipak, ključni podaci o učestalosti nasilja, na primer podaci o učestalosti krivičnih dela, pa i onih najtežih, poput ubistava, ne svrstavaju Srbiju među najnasilnije zemlje ni u Evropi ni u svetu. Poslednje istraživanje o učestalosti mentalnih poremećaja u Srbiji sprovedeno je 2021. godine u okviru projekta Cov2Soul, licem u lice, na reprezentativnom uzorku od 1.200 građana i pomoću kvalitetnih dijagnostičkih instrumenata. Pokazalo je da 15% odrasle populacije ispunjava kriterijume za neki psihijatrijski poremećaj prema najnovijoj DSM-5 klasifikaciji, dok se procenjuje da taj procenat u zemljama EU iznosi oko 20%. Domaća studija nije direktno uporediva sa jedinstvenim evropskim prosekom, ali pruža daleko čvršću osnovu za razgovor od anegdota i internet anketa. Takođe, prema jednom od važnih pokazatelja mentalnog zdravlja, subjektivnom zadovoljstvu životom, Srbija se kotira na 30. mestu u svetu.
Raskorak između uverenja i pokazatelja ne uočava se samo kada uporedimo anegdotalne iskaze sa podacima već i u različitim skupovima podataka. Na primer, u Evropskom društvenom istraživanju građani Srbije iskazivali su veoma nizak nivo interpersonalnog poverenja u poređenju sa građanima mnogih evropskih društava, smatrajući da se ljudima u Srbiji ne može verovati. S druge strane, u Svetskom izveštaju o sreći za 2025. godinu utvrđeno je da više od 90% građana Srbije ima prijatelja ili rođaka na koga može da se osloni u slučaju nevolje, što Srbiju svrstava na izuzetno visoko, osmo mesto u svetu prema stepenu socijalne podrške. Poverenje u nepoznate osobe nije isto što i podrška bliske osobe, ali raskorak između ovih podataka privlači pažnju.
A šta je sa autoritarnošću? U jedanaestom talasu Evropskog društvenog istraživanja, stav da decu treba učiti poslušnosti i poštovanju autoriteta u Srbiji približno je na nivou evropskog proseka. Istovremeno, u poređenju sa evropskim zemljama obuhvaćenim istim istraživanjem, građani Srbije prilično snažno odbacuju ideju da zemlja treba da bude odanija svojim liderima. Dakle, nalaz više govori o tradicionalnijim vrednostima nego o širokoj podršci političkom autoritarizmu. Na Ingelhart-Velcelovoj mapi, zasnovanoj na Svetskom istraživanju vrednosti, Srbija je na jednoj osi relativno bliža sekularno-racionalnim nego tradicionalnim vrednostima, dok se na drugoj nalazi bliže vrednostima preživljavanja nego samoizražavanja. Prema profilu Srbije zasnovanom na Hofstedeovom modelu, Srbija ima visok rezultat na distanci moći i izbegavanju neizvesnosti, a niži na individualizmu. Distanca moći odnosi se na očekivanje i prihvatanje nejednake raspodele moći, a nije isto što i podrška autoritarnom režimu.
Osobine ili okolnosti?
Odakle onda potiču negativna kolektivna uverenja o nizu karakteristika, naročito kada pojedini podaci ne potvrđuju najšire verzije tih tvrdnji? Moguće objašnjenje pruža jedna od poznatih pristrasnosti u socijalnoj psihologiji – fundamentalna greška atribucije. Ljudi su skloni da ponašanje drugih objašnjavaju njihovim osobinama, a da pritom potcene okolnosti u kojima se ono odvija. Sličan obrazac može se javiti i kada procenjujemo čitave grupe. Na primer, težak položaj Roma možemo pripisati njihovim osobinama, zanemarujući siromaštvo, diskriminaciju i druge prepreke koje članovima ove grupe onemogućavaju da razviju sve svoje ljudske potencijale. To činimo zato što smo socijalna bića i što su nam drugi ljudi i grupe najvažniji izvor informacija, pa im posvećujemo najviše pažnje. Na nivou opažanja, postoje moždane zone specijalizovane za obradu informacija o ljudima, u odnosu na sve druge stimuluse. S druge strane, broj situacionih faktora koji utiču na neko ponašanje ogroman je, oni su složeno povezani, a posmatračima često i nevidljivi.
U domenu političkog života, zato nam je možda lakše da opoziciju otpišemo kao nesposobnu nego da uzmemo u obzir ograničen pristup medijima i neravnopravne uslove političkog takmičenja. Lakše nam je i da činjenicu da živimo pod autoritarnim ili hibridnim režimom pripišemo tome da smo „i sami autoritarni“, nego da ispitamo način na koji se taj režim učvrstio. Isto važi i za korupciju. Kada javne usluge i institucije ne funkcionišu pouzdano i pravično, a ljudi očekuju da formalna pravila neće biti jednako primenjena na sve, mogu pribegavati ličnim vezama ili neformalnim rešenjima. To ne opravdava koruptivno ponašanje, niti znači da ga objašnjavaju samo institucije. Ipak, bilo bi nepotpuno svu odgovornost pripisati „korumpiranoj prirodi“ sunarodnika, a izostaviti podsticaje i ograničenja koja stvara okruženje. Svi smo verovatno čuli da se naši emigranti prilagođavaju normama i pravilima zemalja u koje su se odselili, dok se po povratku brzo vraćaju starim obrascima. Ta anegdota sama po sebi nije dokaz, ali dobro dočarava moć institucionalnog i društvenog okruženja. Postoje, naravno, i ljudi koji prkose čak i najtežim okolnostima, kao i situacije koje u većoj ili manjoj meri ostavljaju prostor za ispoljavanje individualnih razlika. Ovde govorim o najširim tendencijama, uz sve ograde koje takvo uopštavanje zahteva.
Dodatno, održavanje negativnih kolektivnih predstava o društvu, posebno o sposobnosti građana da se uključe u političke procese i utiču na njih, korisno je nedemokratskim i korumpiranim režimima. Takvim režimima odgovara da građani budu isključeni iz politike, apatični i nesvesni svoje snage. Doista, pri dnu smo evropske lestvice prema različitim merama političke efikasnosti. Takođe, birači koji su manje zainteresovani za politiku skloniji su da glasaju za SNS, između ostalog i zato što su podložniji efektima režimske propagande. I sam Aleksandar Vučić neretko je iznosio negativne kvalifikacije o našem društvu. Upečatljive su mi njegove tvrdnje s početka vladavine da nismo dovoljno vredni i da treba više da radimo. Istovremeno, Srbi su godinama unazad pri vrhu evropske lestvice po sindromu sagorevanja, budući da veliki broj građana radi u prekarnim okolnostima ili je prinuđen da prihvata više poslova kako bi obezbedio kvalitetan život.
Negativne kolektivne predstave između teške prošlosti i neizvesne budućnosti
Nekoliko puta sam čula tvrdnju da naše društvo može mnogo da trpi, ali ne i predugo: kada se jednom probudi, nešto i učini. Ta mi tvrdnja zvuči kao nešto što bi se moglo naći u horoskopu, dovoljno je opšta da bi se gotovo svaki narod u njoj prepoznao i u svojoj istoriji pronašao primere koji je potkrepljuju. Ne poznajem teoriju u socijalnoj psihologiji ili politikologiji koja bi predviđala postojanje takvog posebnog tipa društva, koje trpi samo umerene diktature. Dodatno, iako se kultura i dominantne vrednosti veoma sporo menjaju, transgeneracijski psihološki mehanizmi predstavljaju empirijsku činjenicu, a dominantni istorijski narativi učestvuju u socijalizaciji svake naredne generacije, ipak se otvara pitanje koliko je opravdano zaključke o aktuelnom ponašanju grupe zasnivati na delovanju njenih dalekih predaka, ponekad i nekoliko vekova unazad.
S druge strane, proživljeno istorijsko iskustvo zasigurno ne možemo zanemariti: ratove devedesetih, kapitalističku tranziciju, svetsku ekonomsku krizu, pandemiju kovida i druga slična društveno traumatična iskustva. Za kolektivne predstave našeg društva posebno su važne slike koje smo o sebi izgradili posle ratova. Kolega Milan Krstić pisao je o stigmi s kojom se Srbija posle tih ratova nosi u međunarodnim odnosima. Moja je hipoteza da su ratovi i njihovo tumačenje ostavili naše društvo s kolektivnim osećajem gubitništva. Verujem da i aktuelni režim instrumentalizuje ovu kolektivnu predstavu, a da je studentski pokret uspeo da ojača ne samo zato što su mladi manje opterećeni ovim negativnim kolektivnim predstavama već i zato što građanima vraća osećanje kolektivnog ponosa. Mala digresija: verujem da je ova kolektivna predstava jedan od mogućih činilaca porasta rusofilije. Kada se grupa oseća stigmatizovano ili nepravedno osuđeno, povezivanje s drugom moćnom grupom koja se suprotstavlja onima za koje verujemo da su nam nametnuli stigmu može pomoći u očuvanju pozitivne slike o sebi. Istraživanje objavljeno 2025. godine na uzorcima iz Srbije i Mađarske pokazalo je povezanost ekskluzivnih uverenja o istorijskoj viktimizaciji s većom podrškom geopolitičkom zaokretu ka Istoku, delom posredstvom evroskepticizma.
Zašto nam je lakše da potkrepimo negativne ocene sopstvene grupe nego pozitivne? Zašto veću težinu dajemo činjenici da smo živeli pod nedemokratskim režimima nego tome da smo neke od njih uspeli da smenimo? I kako da govorimo o kulturi nasilja kada studentski pokret, koji se zalaže za nenasilne oblike političkog delovanja, već dugo uživa široku podršku? Prema istraživanju CRTA iz jula 2026. godine, podrška protestima iznosila je oko 60%. Verujem da su razlozi za to dvojaki. Najpre, ljudski kognitivni sistem često pridaje veću težinu negativnim informacijama: one lakše privlače pažnju i duže se pamte. Ta pristrasnost može nam pomoći da uočimo opasnost i izbegnemo ponavljanje lošeg ishoda. Osim toga, u uslovima neizvesnosti, usmeravanje pažnje na prepreke i ograničenja može imati i ego-zaštitnu funkciju. Jedan od važnih motiva u socijalnom ponašanju jeste održavanje pozitivne slike o sebi, čiji je deo uverenje da smo kompetentni i da dobro procenjujemo budućnost. Razmatrajući o potencijalnim ishodima, pripremamo objašnjenja za slučaj da nešto što priželjkujemo ne uspe. Ta strategija, međutim, može postati samosabotirajuća ako energiju ulažemo u zaštitu ega od mogućeg neuspeha, umesto u pozitivnu promenu. Nada i optimizam zahtevaju i hrabrost i spremnost da se suočimo s razočaranjem i prihvatimo da nismo dobro procenili situaciju. Takođe, ako verujemo da kapaciteti grupe nisu bili dovoljni, izbegavamo da se suočimo s ličnom odgovornošću za nepovoljno stanje.
Uverenja ne moraju biti sudbina, okolnosti su promenljive
Kolektivne predstave o kojima sam pisala u velikoj meri nastaju iz grupnih iskustava. Važno je da svoja uverenja o društvu sagledamo u svetlu proživljenih iskustava, a ne kao nekakve urođene i nepromenljive osobine. U vrednosti i autostereotipe našeg društva svoj trag upisivale su često teške i neizvesne istorijske i institucionalne okolnosti. Ali, iako su naše dominantne vrednosne tendencije u velikoj meri adaptacija na nepovoljne okolnosti, to ne znači da je naše društvo po svojoj suštini autoritarno i bespomoćno. One nas ne osuđuju na nedemokratske režime koji ne rade u interesu građana.
Negativna slika o sopstvenom društvu može delovati uverljivo jer nudi jednostavno objašnjenje za ono čime smo nezadovoljni. Kada loše ishode pripišemo nepromenljivim osobinama „naroda“, manje pažnje posvećujemo okolnostima i mehanizmima koji podstiču određena ponašanja: odlukama političkih aktera, radu institucija i pravilima koja važe u praksi. Tako se odgovornost rasplinjuje, a promena počinje da deluje nemoguće. Ne mislim da ljudi nužno biraju negativnu sliku o sopstvenom društvu, ona im je često samo dostupnija i lakša za objašnjavanje.
Okolnosti, međutim, nisu isključivo zadate, već i sami učestvujemo u njihovom stvaranju. Zato vas pozivam da naše društvo posmatrate u uslovima u kojima danas funkcioniše, kao i da obratite pažnju na napore da se ti uslovi promene. Ovde mislim na studentski pokret i građane koji su se organizovali u borbi za pravednije društvo. Nemojte iz straha od neuspeha prevideti da se kroz takvo delovanje piše novi lični opis našeg društva, kao solidarnog i pravdoljubivog. Biće nam bolje kada budemo bili bolji, ali važi i da ćemo biti bolji kada nam bude bilo bolje i to zaslužujemo.
Literatura i izvori
Luhtanen, R., & Crocker, J. (1992). A collective self-esteem scale: Self-evaluation of one’s social identity. Personality and Social Psychology Bulletin, 18(3), 302–318.
Bandura, A. (2000). Exercise of human agency through collective efficacy. Current Directions in Psychological Science, 9(3), 75–78.
Golec de Zavala, A., Cichocka, A., & Bilewicz, M. (2013). The paradox of in-group love: Differentiating collective narcissism advances understanding of the relationship between in-group and out-group attitudes. Journal of Personality, 81(1), 16–28.
Schatz, R. T., Staub, E., & Lavine, H. (1999). On the varieties of national attachment: Blind versus constructive patriotism. Political Psychology, 20(1), 151–174.
World Values Survey Association. (2023). Inglehart–Welzel Cultural Map 2023.
Eurostat. (2025, 23. april). Intentional homicides recorded in the EU in 2023.
World Bank. (n.d.). Intentional homicides (per 100,000 people)—Serbia. World Development Indicators.
Marić, N. P., Lazarević, L. B., Priebe, S., Mihić, L. J., Pejović-Milovančević, M., Terzić-Šupić, Z., Tošković, O., Vuković, O., Todorović, J., & Knežević, G. (2022). Covid-19-related stressors, mental disorders, depressive and anxiety symptoms: A cross-sectional, nationally representative, face-to-face survey in Serbia. Epidemiology and Psychiatric Sciences, 31, e36.
Helliwell, J. F., Layard, R., Sachs, J. D., De Neve, J.-E., Aknin, L. B., & Wang, S. (Eds.). (2026). World Happiness Report 2026. Wellbeing Research Centre, University of Oxford.
Helliwell, J. F., Layard, R., Sachs, J. D., De Neve, J.-E., Aknin, L. B., & Wang, S. (Eds.). (2025). World Happiness Report 2025. Wellbeing Research Centre, University of Oxford.
European Social Survey European Research Infrastructure (ESS ERIC). (2023). ESS11—Integrated file, edition 4.2 [Data set]. Sikt—Norwegian Agency for Shared Services in Education and Research.
The Culture Factor Group. (n.d.). Country comparison tool: Serbia.
Ross, L. (1977). The intuitive psychologist and his shortcomings: Distortions in the attribution process. In L. Berkowitz (Ed.), Advances in Experimental Social Psychology (Vol. 10, pp. 173–220). Academic Press.
Pettigrew, T. F. (1979). The ultimate attribution error: Extending Allport’s cognitive analysis of prejudice. Personality and Social Psychology Bulletin, 5(4), 461–476.
Mitchell, J. P., Heatherton, T. F., & Macrae, C. N. (2002). Distinct neural systems subserve person and object knowledge. Proceedings of the National Academy of Sciences, 99(23), 15238–15243.
OSCE/ODIHR. (2024). Republic of Serbia: Early Parliamentary Elections, 17 December 2023—Final Report.
Pešić, J., Birešev, A., & Petrović-Trifunović, T. (2021). Political disaffection and disengagement in Serbia. Sociologija, 63(2), 355–378.
Jakšić, I., & Kovačević, D. (2022). Struktura i prediktori stranačkih evaluacija za vreme izbora 2022. godine u Srbiji. Politički život, 23, 71–100.
Schaufeli, W. B. (2018). Burnout in Europe: Relations with National Economy, Governance and Culture. Research Unit Occupational & Organizational Psychology and Professional Learning, KU Leuven.
Eurofound. (2026). Job quality and working conditions in the Western Balkans. Publications Office of the European Union.
STADA. (2025). STADA Health Report 2025: A healthy life—desired by many, lived by only half of Europeans.
Krstić, M. (2026). Stigma, Fear and Foreign Policy: Serbia’s Destigmatization Dilemma in the Western Balkans. Central European University Press / Amsterdam University Press.
Ivanović, J., Vincze, O., Jevtić, M., Szabó, Z., Csertő, I., Choi, S. Y., & Liu, J. H. (2025). Between east and west, between past and future: The effects of exclusive historical victimhood on geopolitical attitudes in Hungary and Serbia. British Journal of Social Psychology, 64(1), e12825.
CRTA & Democracy Action Lab, Stanford University. (2026, 15. jul). New research: They believe in democracy, not in government.
Baumeister, R. F., Bratslavsky, E., Finkenauer, C., & Vohs, K. D. (2001). Bad is stronger than good. Review of General Psychology, 5(4), 323–370.
World Values Survey Association. (n.d.). WVS Wave 7 (2017–2022) [Data set].
Autorka je socijalna psihološkinja i docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Peščanik.net, 22.10.2026.
