Kada su onomad Irci rekli „ne“, zanimljiva se ovdašnja miš-maš ekipa novih i starih srpskih političkih mislilaca i mešetara tome silno obradovala, kao da u tome ima nečega dobrog za nju (što je, doduše, tačno), ali i za sve nas (što nikako nije tačno). Sada, kada ih je frontalni udar globalne krize uozbiljio i desetkovao snagu i zavodljivost antievropskog populizma, pa su Irci više nego ubedljivo rekli „da“ Lisabonskom sporazumu, ista ta ekipa prvo je besnela, potom se jadno rugala („glasali su sve dok nisu pogodili pravi rezultat“) a sada pokušava da iskontroliše štetu pseudoracionalizovanjem ishoda irskog referenduma, mantrajući refren „Irci su se, za razliku od nas poslušnih, izborili za bitne ustupke“. Uzgred, koja je narav tih ustupaka? Antievropska i antiliberalna, u svakom smislu.
No, recimo da je to, na kraju, ipak irski problem. Za Srbiju i region važno je da je otkočenjem lisabonskog procesa noga „zapadnog Balkana“ ostala u vratima Evropske unije, i to bez prstiju u gipsu. Sada stvar ide ka implementaciji manje-više po automatizmu: evo, i onaj nešto prisebniji od braće Kačinjski potpisao je šta već treba, preostalo je još samo da se nađe način da se izađe na kraj sa galopirajućom bizarnošću Vaclava Klausa, pa da se pređe na stvar.
Bilo bi zanimljivo istražiti kakav su to potencijal sreće novi i stari srpski (a i šire) politički mislioci prepoznali u nesuđenom irskom odbijanju Lisabona? Scenario bi mogao da izgleda ovako: zabavljena problemom unutrašnjeg preustrojstva, Evropska unija do daljeg – ili, daj Bože Srbine, manje-više zauvek – prolongira prijem novih članova, čak i Hrvatska ostaje napolju neograničeno dugo, a o ostalima je bespredmetno i govoriti. Lišeni velikog i trajnog motivacionog faktora, mahom ionako nesolidni, korumpirani, moralno negadljivi i infekcijom nesuvislog, a opasnog desnila dubinski zaraženi ex-YU režimi bauljaju u potrazi za samoodržanjem. U Bosni, kao srcu post-YU tame, opasno se zakuvava i svi puštaju niskim strastima na volju, jer je ionako svejedno, temperatura u kosovskom limbu raste, trenutno grogirana unutrašnja iredenta u Crnoj Gori zaključuje da je projekt (kakve-takve) evropeizacije propao i da je vreme da se iznova grune iz svih gusala javorovih i ostalog teškog naoružanja, u Srbiji vruća desnica proglašava bankrot „evroslinavske evroutopije“ i hrli preuzimanju vlasti, uzgred pojačavajući isfabrikovanu histeriju oko Vojvodine, u kojoj, zauzvrat, naglo bujaju i jačaju glasovi koji kažu da nema vajde od večitog čekanja Srbije da se prizove pameti…
Što se mene tiče, neka Irci rade sa tim svojim abortus-ludilom i ostalim šta god hoće. Ali, njihova podrška Lisabonu najbolji je mogući poklon Balkanu, što je očigledno čim vidite koga je najviše nasekirala. Usput, koja se jedina relevantna irska stranka zalagala za negativan ishod referenduma? Šin fejn, tradicionalno političko krilo IRA. Tek da ne bude zabune oko toga ko su pravi politički i svetonazorni drugari ove naše ovdašnje ekipe.
Dnevni unos (001)
Peščanik.net, 19.10.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
