Kao u staroj Kojinoj pesmi, kreneš levo, kreneš desno, kreneš napred, kreneš nazad, napred, nazad, gore, dole – ti si opet ispred škole. Ili ispred bilo čega drugog što je u tom trenutku granica tog sveta, jer dalje od toga ti ne daju: na svakih metar-dva stoji po jedan ukordonisani policajac i govori ti, rečima ili bez njih, da do njega i možeš nekako, ali dalje od njega nikako. Grad je raspolućen na dve obale, a između njih je reka Praznine, reka kojom će zaploviti, ili baš plovi, ili je upravo otplovio Medvedev Dmitrij, sa brojnom svitom, ruskom i srpskom. Obale reke pomeraju se tokom dana ovamo-onamo, ali su u svakom trenutku neprobojne kaogod Čekpoint Čarli iz svojih najboljih dana. Dakle, sedi gde si se zatekao koliko god ti bilo stalo do što bržeg prelaska te privremene reke, sedi i čekaj da se obala pomeri sama od sebe, jer niti ćeš je preplivati, niti ima mosta kojim ćeš je nathodati, niti ima skele koja će te prevesti.

Zateknem se na Zelenom vencu pa pratim tu plavu liniju koja razdvaja obale Grada, glavnu gradsku transverzalu od Slavije do Kalemegdana zatvorilo je hermetički, hermetičkije nego onomad Kolarčevu, za onih dana i noći kada nam je otvaranje tog prolaza izgledalo kao pitanje života i smrti; prolazim pored Albanije i Ruskog cara prema Trgu, na Trgu grozdovi ljudi, pretežno naroda (jer, “sedamdeset odsto stanovništva Srbije čini narod”, rekao bi neki srpski Viktor Jerofejev, da ga slučajno imamo) malko zbunjenog i deranžiranog ovim krajnje nepoverljivim tretmanom. Evo, za vreme Tita su nas uterivali u špalire, da mašemo njemu i njegovim gostima kao da su nam ujaci i stričevi iz Kalifornije, Miloševiću je malo ko važan i dolazio, a ovi sadašnji nas radikalno izoluju od svojih gostiju, mada nas istovremeno ubeđuju da su to i naši gosti, i to najmiliji, a da nam je Veliki Mrki Medved iz dalekih stepa rod rođeni, što onda znači da smo i mi nekakvi medvedići, pa makar i plišani, sa staklenim okom pomalo sklonim spadanju.

Gungulaju ljudi pomalo u čudu, raspituju se kod uniformisanih gde se uopšte može preći na drugu obalu, ali ovi to ne znaju niti su dužni da znaju, neka raščupana karakondžula nasred Trga metaniše – dok je policajac gleda kao parče govneta koje mu se zalepilo za čizmu – da nam je najzad došao pravi lider, a ne ove kojekakve “ustaše što vole Ameriku”, ma da, mislim se, poznato je inače da ustaše vole Ameriku, kao što i nacisti vole Jevreje, samo malo čudno to pokazuju.

Malo posle, eto ti kolone, prolaze i odlaze pa se i obala pomera i najzad dospevam svom dnevnom cilju, veče se spušta na grad, a ja sve mislim i sekiram se: da li je Medvedev Dmitrij stigao da vidi sve što je njegovom pogledu bilo namenjeno, pa i jednu sliku Olje Ivanjicki, jer neko je bio smislio da nam se ovim povodom podastru četiri slike preminule slikarke sa “ruskim motivima”, a među njima i jedna koja se zove, pazi sad, “Čuda se događaju na trgovima, a naročito ako su crveni”, navodno sve sa motivom onog ludo odvažnog Nemca Matthiasa Rusta koji je 1986. pravo niotkuda svojom cesnom sleteo pred zidine Kremlja. Sliku nisam video, ali šta god i kako god da je to naslikala ekscentrična slikaresa sa Kosančićevog venca, sam je motiv onog zapadnonemačkog balavandera koji se neopazice svojom letelicom provlači od svog doma pa sve do samoga Kremlja zapravo po definiciji suptilna uvreda za Imperiju, pa mi se sve čini da je ovu provokaciju morao smisliti neki Naš Čovek, zgađen podaničkom pompom oko Putinovog namesnika. A nije li, uostalom, baš Putin Vladimir bio među onima čiji je posao bio da se takve stvari kao let Matthiasa Rusta nikada ne dogode? Jeste da je to bila jedna država koja se drugačije zvala, imala drugačije granice i zvaničnu ideologiju, no sve su to spoljne kerefeke, ista je to Imperija bila i tada i sada, to će vam i sam Putin rado potvrditi, smatrajući da tako i treba.

Zato me, ako išta, uveseljava baš taj prizor, zamišljam Matthiasa Rusta kako prelazi Zonu Zabrane Leta, kad već ti i ja ne možemo da pređemo zonu zabrane hoda, zamišljam, pa mi je nekako lepše i lakše. Eto, makar znamo da negde u državnome protokolu imamo Svog Čoveka, onog koji zna o čemu se ovde radi.

 
Dnevni unos (003)

Peščanik.net, 21.10.2009.


The following two tabs change content below.
Teofil Pančić
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.