Evo ga na utakmici u svečanoj loži, evo ga u prvom redu na ovom ili onom Važnom Javnom Skupu, evo ga, napokon, sve uvo do uva, između Tadića i Medvedeva, evo ga kao dragog, grlatog rođaka iz gluhe provincije sa rustikalnim običajima, iz tamnovilajetskog Pridnjestrovlja: gde god se okreneš po Tadićevoj Srbiji, sapleteš se o Dodik Mileta, socijaldemokratu laktaške provenijencije, koji je taman toliko socijaldemokrata koliko je Kim Jong Il, zvan Dragi Vođa, liberal, ali ko još ovde mari za smisao političkih i ideoloških oznaka, ko ti kaže da one uopšte moraju označavati nešto, umesto da prikrivaju ništa?

Dodik Mile i samoetnočisteća tvorevina koju su za njega u krvi hiljada nedužnih stvorili Karadžić, Mladić i Milošević, a čije delo on spokojno i temeljito dovršava “mirnodopskim sredstvima”, neupitna su činjenica današnje Srbije, nekakav politički Kusta, najbolji, uvek pouzdani drugar svake aktuelne postmiloševićevske ekipe, tandem snova sa Koštunicom juče, s Tadićem danas, i s kim god bude trebalo sutra. Manimo se, dakle, “ekstremne desnice” i sličnih: apsurdna Republika Srpska i njen nervozni hazjajin ikone su naših mladih i urbanih, elokventnih i obrazovanih nacionalnih demokrata, te soli nove, evropske Srbije: u nju se, dakle, ne kunu samo branacrnčevići, gojkođozi i rajkonozi, nego još žustrije to čine, recimo, istoričari čedomirantići i predrazimarkovići, kao i svi oni visoko podšišani japiji u odelcima i šljaštećim crnim cipelama – čitati o crnim cipelama kod Ota Oltvanjija – koji prenapučuju predsedničke, vladine, ministarske i ostale dvore, i koji jesu i biće glavni tok političke i intelektualne Srbije još neodređeno dugo.

Proizvoljna, besmislena i arbitrarna tvorevina koja je prekrila pola Bosne kao što mrak prekrije avliju nastala je, sasvim planski, kao ishod jednog kanibalskog klanja i međusobnog proždiranja, na sasvim slučajnoj teritoriji, bez bilo kakvog suvislo odbranjivog istorijskog i demografskog utemeljenja: zašto je, recimo, Doboj u RS, a Zenica nije? Zašto je Zvornik unutra, a Tuzla napolju? Sve su to (bili) vrlo izmešani gradovi, koji procenat ovamo ili onamo. U načelu, moglo je sve biti obrnuto, mogla je cela Federacija danas biti RS, a cela RS Federacija, i to ne bi bilo ni za jotu manje, ni za jotu više besmisleno, idiotski i odvratno.

A Dodik Mile sada je nekakav prinudni upravitelj te groteskne etnokneževine veselo prošarane humkama, i baš mu dobro ide, uživa čovek u tekovinama svojih krvavorukih prethodnika; ali, nije meni što mu dobro ide, nego što vrh i krem moje zemlje drže da im baš takav Dodik i baš takva dodikovina trebaju, da se u svakoj prokletoj prilici imaju njima podičiti i zataknuti ih za rever kao značku sopstvenog identiteta.

Čuvaru kremaljskog prestola nije, uveren sam, trebalo mnogo objašnjavati ko je taj živopisni larmadžija i šta on radi u predsedničkom salonu, ta Kremlj se bar naproizvodio tih svojih Pridnjestrovlja, Južnih Osetija i ostalih Abhazija. A ovi naši, oni su valja želeli da Visokom Gostu onižeg rasta pokažu kako i oni znaju te kremaljske veštine, mada, doduše, Dodik i dodikovina nisu baš lično njihov proizvod, no su ih nasledili od Karadžića i Miloševića, ali nemaju, bre, oni takvih predrasuda, ko ti kaže da i ova dvojica nisu mogla da naprave nešto dobro? Doduše, za to dobro im se sudilo i sudi, ali nema veze, knjižićemo to kao ličnu žrtvu za opštu stvar, eto nam sada baštinika Mileta kako ponosno sedi na njihovim ramenima, nedužan i čist kao dečija guza posle kupke, i evo cele demokratske-proevropske-i-bla-bla-bla Srbije kako ga nuna i tetoši, baš kao ona Rozmari svoju bebu.

 
Dnevni unos (004)

Peščanik.net, 22.10.2009.