On je rasista, fašista i budala. Zove se Nik Grifin (Nick Griffin), i vođa je ekstremno desne BDP, stranke koja u Velikoj Britaniji ima status kužne. A onda ga je BBC pozvao u gledanu emisiju Question time, da malo prodiskutuje sa neistomišljenicima o kontroverznim temama… Ako vas ovakav pristup novinarstvu na nešto podseća, niste u zabludi.

Oko Grifinovog gostovanja razvila se u londonskoj štampi velika, žustra debata. Jedni kažu: trebalo ga je pozvati, čak i takvi pogledi deo su pluralizma; drugi kažu da takvim besprizornicima koji zapravo huškaju na nasilje i rasizam nije mesto u javnosti, jer njihovi pogledi ne mogu imati legitimitet, a pri tome su direktna pretnja manjinskim grupama.

Kako god, Grifin je doživeo svoj premijerni nastup pred velikim auditorijumom uglednog i verodostojnog medija, svoje implicitno lansiranje u mejnstrim. Komentatori koje ja čitam uglavnom se slažu da je bio jadan. No, pitanje je čitam li ja reprezentativne komentatore? Recimo, one iz tabloida ne čitam, a znamo po ovima našima da se baš tamo nalazi pravi majdan Dubokih Uvida u stanje stvari.

Sada, kada je stvar prošla, pojavila se jedna zanimljiva, zavodljiva teza: dobro je što je Grifin govorio na BBC-u, jer su tako svi mogli da vide da se radi o rasisti, fašisti i budali, o smušenoj zamlati koja ni o čemu nema pojma. Je ’l? Pa, ako je tako, daj da Grifinu damo da svake večeri propoveda po tri sata na BBC-u, i desnog će ekstremizma naprosto nestati?!

Sjajna je to teorija, baš šteta što uopšte ne funkcioniše. Hajde da vidimo šta o tome kaže srpsko iskustvo. Kada su se tamo negde 1990. na državnoj televiziji pojavili zaumni likovi Vojislava Šešelja i niza još zaumnijih, ali neelokventnijih od njega, i ovde je u izvesnim levo-liberalnim krugovima bilo moderno govoriti nešto slično: to su budale i pajaci, što više budu pričali, više će se brukati, na kraju ni rođene majke neće glasati za njih. Šešelj je bio slika i prilika toga: nesuvisli larmadžija sa mahnitim i opasnim idejama sažetim u nekoliko moronskih parola, koji oko sebe okuplja uglavnom ulični šljam i ološ najnižeg kvaliteta, onaj koji nije prošao čak ni kod ranog Vuka, Mirka Jovića ili Bracike Kertesa. Dakle, slika i prilika redikula, osuđenog na sprdnju a la Šećeroski. A onda je narečeni Šešelj na dopunskim izborima u beogradskoj Rakovici naprosto oduvao nikog drugog do Borislava Pekića, jednog od najvećih srpskih intelektualaca XX veka. Dobro, ne kažem, da su raspravljali u studiju BBC-ja, verovatno bi Pekić imao veće šanse, ali ovako…

Uvažavam činjenicu neuporedivo više i starije demokratske kulture u Britanaca u odnosu na Srbe i ostale potkontinentalce, uvažavam sve moguće razlike koje postoje između Poluostrva i Ostrva, pa ipak, postoji nešto sveljudsko što je važnije od svega toga.

Verovanje da neko ko je fašista i budala nema šansi u javnosti baš zato što je fašista i budala, pa ga se zato sme reklamirati na sva zvona bez ikakve opasnosti, naivan je politilčki, ako hoćete i antropološki optimizam bez granica. Verovati da većina ljudi uvek i nužno prepoznaje budalu i zatim kažnjava njenu budalastost, budalasto je: veoma mnogo ljudi ne prepozna (političku) budalu čak ni ako ova pred njima nesuvislo blebeće, džilita se i landara praporcima ludačke kape. Dalje, ima dovoljno i onih koji prepoznaju ali ne mare, kao i onih koji prepoznaju, ali im se to baš sviđa. Umorili se ljudi od pameti, k’o da su izašli iz Gribojedova.

Nije da se sekiram za Engleze & co, žilava je to sorta, izmakli su mnogo većim alama od jednog malog, usukanog kompleksaša. Ali je zanimljivo, na jedan otužan način, kako se jedna vrsta slabo utemeljenog hiperoptimizma glede ljudske prirode stalno iznova ponavlja, u svim vremenima, na svim mestima. Ta dirljiva vera da je u politici i u javnosti to što si fašista i budala nužno hendikep. I da su razumnost i pamet nužno prednost. O tome je valjalo pitati Pekića, ali za to je prekasno, kao što je za nas – za razliku od Britanaca – inače odavno prekasno, jer nama su se Budale odavno dogodile, događaju se i događaće se. I niko o tome neće raspravljati niti se žestiti, jer mi smo oštro protiv predrasuda prema moralno i intelektualno specifičnim političkim ličnostima: kod nas Budale ne samo da su ravnopravne, nego su i ravnopravnije.

 
Dnevni unos (006)

Peščanik.net, 26.10.2009.


The following two tabs change content below.
Teofil Pančić
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.