Gordana Suša, dakle, ne može da postane član Radiodifuzne agencije Srbije u ime novinarskih udruženja. Zašto ne može? Ne da joj SPS. Branka Prpa ne može da ostane direktor Arhiva Beograda. Zašto ne može? Koliko se čuje, iz istog razloga: ne da joj SPS. Zato, međutim, Aleksandar Nikačević, entitet koji izviruje iznad one ešarpe, može da postane već Neko i Nešto što obavlja javnu funkciju (ne želim ni da zapamtim koju) i lepo živi o javnom trošku. Možda ste zaboravili ko je Aleksandar Nikačević? Niste imali šta da zaboravite, jer Aleksandar Nikačević nije niko i nije ništa, ali ga taj nedostatak nije sprečio – naprotiv, okuražio ga je – da od početka proletnjeg rata 1999. u kojem će Miloševićeva Srbija poraziti i slistiti NATO, pa sve do poslednjeg dana i poslednjeg sata Miloševićevog režima glumata direktora brutalno otetog i cinično uzurpiranog Radija B92, gde se bio raskomotio, izuo mokasine i zabacio noge na sto sa grupom sebi sličnih gulanfera, pokupljenih iz najmuljevitijih slojeva kadrovskog otpada ogavnih devedesetih.
Da li se sve ovo iz prvog pasusa uklapa u pompezni projekat Velikog Pomirenja, za koji Dačić i Tadić očekuju Nobela, pre ili kasnije? Da li nam je svima ovo lekcija kako to treba da izgleda? Ako jeste, a ne vidim da može biti da nije, onda stvari stoje ovako: Đura nam neće oprostiti što nas je tukao, ali mi njemu hoćemo, štaviše, još ćemo ga i nagraditi za taj divan podvig.
Nisam od onih koji su po defaultu pali u nesvest od zgroza kada su Tadić & co. napravili vladu sa socijalistima. Prvo, znao sam šta je alternativa tome, i to mi se nije nimalo dopalo; drugo, nisam hteo da zaboravim da je svemu tome kriv DSS, jer da on nije zauzeo “ideološku” poziciju SPS-a iz najgorih dana i tako svesno blokirao mogućnost bilo kakve saradnje, nikada ne bi bilo ni potrebe i iznudice za reanimacijom Dačićeve družine. Dalje, jasno mi je i to da Dačić & co. ne nameravaju ostatak života da provedu u poniznosti, pokori, kajanju i udaranju u prsa, jer da to nameravaju, ne bi ih više ni bilo u politici. To da i oni, eto, imaju svoje kadrove i svoje interese, po definiciji nam donosi određenu količinu gadosti, ali pitanje je postoji li u tome neka granica. U početku je možda izgledalo da postoji ali sada se valjda momci osećaju sigurnijim, krenulo im je na svim planovima, pa mogu i da se opuste i da se upuste. Rezultat vidimo: ne samo da im nije problem da isturaju simbolički najodbojinije ljude, nego im nije mrsko i nije ih blam da kadruju po onoj Srbiji s kojom nemaju ništa, i koja je izrasla upravo na otporu njima, iz onih dana kada su bili najsilniji.
Jasno je, dakle, zašto, kako i čime su se Dačiću i ekipi zamerile Suša i Prpa. Nije, međutim, jasno šta ćemo sa Dačićevim mantranjem kako sve to, naročito odnos prema medijima i političkim oponentima iz devedesetih, spada u, khm, mračnu prošlost koju smo, jelte, dijalektički prevazišli na svom magistralnom putu ka Socijalističkoj internacionali. E, taj put izgleda ovako kako vidimo: Sušu, Prpu i koga god bude trebalo zgazićemo na toj džadi bez osvrtanja, ali ćemo zato povesti čak i najgori šljam iz te iste naše Mračne Istorije, jer nam se tako hoće i jer nam se tako može.
Dobro, a gde je u svemu tome partner Tadić sa veselim društvom iz predsedničkih dvora? Pa ništa, eno ih tamo, krmeljaju po salonu i čekaju Nobela. Ako je Obama mogao da ga dobije za nešto što će tek da uradi, a možda i neće, zašto ga oni ne bi dobili za nešto što se ne zna čemu služi, a još i ne radi?
Dnevni unos (008),
Peščanik.net, 28.10.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
