Bilo je u poseti Bila Klintona Prištini nečega titovskog, u konceptualnom smislu. Sve je, naime, ličilo na performans autoobožavanja u kojem su drugi – oni koji obožavaju – samo neka vrsta medijuma za sopstveni ego-trip. Kako je to izgledalo u staro, dobro Maršalovo doba? Nije bilo nezamislivo da Maršal Tito dođe u Titograd ili Titovo Užice i da – recimo, baš na svoj rođendan – u gradu koji nosi ime po njemu svečano otkrije spomenik samome sebi… Uz prisustvo klicajuće mase kao dekora. Danas to klincima valjda liči na otkačeni performans, na svojevrsni autoironijski larpurlartizam u kojem samodržac kolateralno ispada urnebesno smešan, ali to je samo zato što su se stari totalitarizmi XX veka u međuvremenu izduvali, što im je snaga iščilela. U to vreme, malo je kome bilo do smeha i do kempa.

Ipak, ovo sa Klintonom liči, ali nije baš isto. Najpre, Bil Klinton ipak je danas samo jedan politički penzioner sa drugog kraja sveta. Ceo spektakl osmislio je neko drugi, prevashodno zarad svojih potreba, a Klinton je zaslužan za celu stvar utoliko što je pristao da u njoj učestvuje. A kako i ne pristati? Malo je kome u ovo postmoderno doba dato da oseti iskonsku snagu tako arhaičnog stila obožavanja, malo će ko od današnjih ljudi ikada dočekati da otkrije sopstvenu bistu u natprirodnoj veličini, usred sopstvenog bulevara, uz asistenciju klicajuće mase domorodnih koja ga doživljava kao neku vrstu Spasitelja… A Bil Klinton je, na kraju krajeva, čovek pomalo dokon, što je uradio uradio je, sada mu preostaje samo da tumara stazama svoje karijere i da evocira uspomene.

Da sam ja osmišljavao njegovu turneju, predložio bih mu da – makar zbog kompletiranja doživljaja – usput svrati i do Srbije, i da odleži jednu simboličku noć u nekom srpskom zatvoru, pošto je to druga strana one iste kosovske medalje: kao što ga tamo slave i uzdižu, tako su ga ovde razni opštinski sudovi iz Pržogrnaca bili poosuđivali na po dvadeset-trideset godina robije. Pravda je ovde plemenska stvar, sve drugo je iluzija. A Klinton je, u oba slučaja, samo obavljao poslove i radne zadatke predsednika USA, a ne voleo ove i mrzeo one.

Klinton-performans u Prištini i nedavni Medvedev-performans u Beogradu vredni su poređenja na više nivoa. U oba slučaja imamo male, frustrirane nacije zgrčene u odbrani Svoje Pravedne Stvari, koje u tu svrhu iz širokog sveta dovabljuju Velikog Belog Brata ne bi li ga počastile, i tako utvrdile njegov zaštitnički status. Razlika, ne baš beznačajna, jeste u tome što je Klinton u Prištini živopisno honorisan za već obavljen posao, dok je Medvedev – a to znači: Putin – u Beogradu pompezno gošćen zbog nečega što tek treba da se dogodi, a pri tome, gle, uopšte ne može da se dogodi. A zašto ne može? Pa, zato što je isti onaj Klinton već obavio posao… Prostije rečeno: Klinton je pomogao Kosovu da postane nezavisno, a Putin ne može – sve i kad bi hteo, što je upitno – da vrati Kosovo u Srbiju. Pa, čemu onda sve ovo? Na to pitanje nema suvislog odgovora.

I šta nam ovde ostaje, kad podvučemo crtu? Kosovo je gde jeste, baš kao i Srbija, tu se ništa neće promeniti. Ali s tim da se Kosovo, ako iskoristimo hladnoratovske matrice, simbolički upisuje u “zapad”, a Srbija u “istok”. Uz jednu sitnu začkoljicu: “istok” zapravo više ne postoji. On je samo zapad u pokušaju. To je ono što naši putinisti ne razumeju. I zato je ono u Prištini samo smešno, dok je ovo u Beogradu i smešno i štetno.

 
Dnevni unos (012),

Peščanik.net, 03.11.2009.