Danas, sada, možda baš dok čitate ove redove, u Vladi Srbije razmatraju Nacrt zakona o nadležnostima Vojvodine, ili kako se već zove to čudo koje bi imalo biti okvir i pretekst za Statut Vojvodine, da ovaj, nedajbože, ne odluta nekuda, da se ne usudi da pusti mašti na volju, da se ne proširi više nego što mu to dozvoljava Sveti Ustav Koštunica Vojislava, i ukupno stanje stvari u zemlji Srbiji, to jest u stešnjenom postjugoslovenskom ostatku onog političko-ekonomsko-kulturnog prostora u kojem se Vojvodina najkomotnije osećala.
Teško je oteti se utisku da ti što zagledaju, sve pomalo se čudeći, taj Zakon, pa taj Statut, zapravo zagledaju Vojvodinu samu, pitajući se čemu to zapravo služi i radi li uopšte, a ako radi, za koga radi. Jer, lepo čovek vidi kako sa Vojvodinom permanentno ima nešto, nikako da se lepo užljebi u “jedinstvenu Srbiju”, da se rastvori kao aspirin u vodi bez vidljivog traga sopstvenosti, nego tu stalno ima nekog čudnog trenja i žuljanja. A šta smo ono radili prevratne jeseni ’88. nego jednom-zauvek-rešavali-vojvođansko-pitanje, suvišno kao takvo?! Evo, i dan-danas, nakon svega, neki će vam “desni” kritičari Miloševićeve epohe, poput Slobodana Antonića, pritvrditi kako je kod tog Miloševića, majka mu stara, ipak bilo i dobrih stvari. Kao šta, na primer? Kao de facto ukidanje autonomije Vojvodine, recimo. A što, jel’ to autonomija smetala Srbiji da se razvije, da poleti? Smetala je, kažu. Pa zašto onda “Srbija cela, bez tri dela” nije slavno poletela u visine? Pre, naime, liči da se strmoglavila u muljavo nešto iz čega se predugo i preuzaludno vadi, samo joj glava malko izviruje.
Budimo realni: nije ni beogradskim vlastima lako. Ona velika i gotovo pa ozbiljna zemlja imala je ipak širinu, moglo se tu zahvatiti, bilo je mesta za komodanje, za svakojake neobičnosti, pa i za tu Vojvodinu, i u onoj šarenoj Jugi čudnu pticu. Srbijica je, međutim, jedno relativno minijaturno parče zemlje, s jezgrom izgrađenim na jednoj drukčijoj državotvornoj filosofiji, ko će, bre, to još da parča na tamo nekakve autonomije i slične luksuzarije? Međutim, ništa to ne vredi: nije išlo ni milom ni silom, ni batinama, ni ismevanjem, kroz nekoliko država i nešto više režima te vladajućih izama, potreba za definisanjem dosta široke i komotne autonomije ne da nije nestala, nego je samo jačala, a u međuvremenu su Tamo Gore počele stasavati i neke nove, samosvesne elite koje polaze od premise da je to pitanje odavno prodiskutovano, da se tu više nema šta reći na temu da li, nego samo kako i koliko. A kada? Ni to nije pitanje: sada. Ko danas još misli da njima može jednosmerno da određuje meru stvari, taj će sutra u čudu gledati kako te mere nekako odjednom nigde nema.
Predlog Statuta Vojvodine, ta sasvim benigna i više nego fer ponuda, možda je onaj optimalan trenutak kada stvari u ovom klaustrofobičnom postjugoslovenskom kusuru u kojem obitavamo zgurani kao vreće u kakvom magacinu, mogu da se urede lepo i ljudski, svima na korist. Ko misli da može da ga uguši jastukom, sve oslanjajući se na duh i slovo mrtvorođenih paragrafa Koštunica Vojislava – za koje većina Vojvođana ionako nije glasala – taj ne zna šta čini Vojvodini, ali pre svega ne zna šta čini Srbiji.
Dnevni unos (014),
Peščanik.net, 05.11.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
