Svi mi stariji od trideset i kusur godina odrastali smo pod brižnom očinskom paskom Druga Tita čiji su nas portreti gledali sa zidova učionica kao, uostalom, i svih drugih javnih prostorija. Čak je postojao i Zakon koji je lepo propisivao da takvog portreta ima da bude, i da on mora biti veći i postavljen na višem mestu od bilo kojeg drugog portreta.
Kada je onaj degenerik upucao Džona Lenona, nas nekoliko klinaca postavili smo Lenonov portret u učionicu; izdržao je dva-tri dana, a onda ga je ideološki najrevnosniji nastavnik uklonio, da ne ruži svetu uspomenu na Maršala. Uzgred, šta mislite, da li je taj nadobudni marksist-lenjinist desetak godina kasnije postao najnaporniji desničar i militantni bogomoljac? Naravno da jeste. Eno ga tamo, avanzovao je, javno serenda o “porodičnim vrednostima”, i dobro mu ide, ne bi on tu ništa mijenj’o.
Politika zidova u školama i javnim ustanovama, kako god okreneš, nije naivna i nevažna stvar, ni u diktaturi ni u demokratiji. Obavezni portreti prolaznih i smrtnih diktatora tu mu dođu još nekako gotovo pa sažalni u svojoj dirljivoj vremenskoj ograničenosti: ta, svako zapravo zna da je ta sila za vremena, i da će lice svakog Velikog Vođe pre ili kasnije iščileti sa zida, a ljudi će se posle praviti da se ne sećaju da je ikada tamo i bilo. Ali, šta ćemo sa simbolima, naročito religijskim? Oni pretenduju na daleko veću trajnost, čak na besmrtnost; oni imaju svoju Objavu, njima je zapravo već nastupio Kraj Istorije, žuđeno Spasenje ionako je iza ugla, ostaje nam samo da se pokorno molimo i preporučujemo Višim Instancama, pa ćemo biti pomilovani i pripušteni u Carstvo.
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je, nakon pritužbe jedne građanke, da Italija treba da ukloni raspela sa zidova javnih škola. To je, dakako, silno konsterniralo i Vatikan, i Berluskonija, i sve uobičajene sumnjivce, a to će reći sve ono što i dalje jeste glavni tok javnosti jedne uzorite rimokatoličke države. U kojoj je, uzgred, ovaj ljupki zidni običaj ozvaničio i u zakon pretočio izvesni Musolini, Benito Musolini, poznati čovekoljubac iz prve polovine XX veka.
Ali, baš je u ovome stvar: ako nije proglasila teokratiju, a nije, onda ni Italija, kao država, ne može biti ni “rimokatolička” ni, šta znam, “islamska”, nego samo sekularna i pluralistička. Otuda bilo kakvi religijsko-konfesionalni simboli, koji ljude nužno dele na Pripadne i Nepripadne (većinskoj, odnosno manjinskim konfesijama, ili pak religiji odnosno agnosticizmu ili ateizmu), nemaju šta da traže u prostorima za koje je nadležna država, kao svetonazorno neutralan aparat namenjen servisiranju svih građana.
Šta li o tome misle naše razbokorene etnoteokrate, bilo u mantiji ili civilu? Eto, još nismo stigli ni da posejemo raspela – ili neke simbole islama u Sandžaku, recimo – po zidovima javnih škola, a evo gde bi već trebalo da ih skidamo, čime nam se ukida svaka nada u Spasenje po skraćenom postupku i tarifi za grupni tretman! To nama, dakle, nudi ta Jevropa, naročito severna i zapadna; kako ideš ka istoku i jugu stvari se popravljaju, ali evo, vidite kako te gnusne evrostrukture pritiskaju čak i svoje stare, velike i moćne članice sa žarkoga juga, terajući ih da se prilagode tim bezbožničkim pravilima…
Da, Tita je zaista bilo lakše skloniti sa zida, ali i nekako trivijalnije; na mesto jednog ovozemaljskog Gospodara lako će uskočiti drugi. Na kraju se uvek radi o tome da demokratskog društva, načelno i konkretno otvorenog i pristupačnog svim ljudima, nema dok se i zemlja i nebo ne isprazne od svih Idola. Naravno, svaki je pojedinac i pojedinka i dalje slobodan i vlastan da veruje u koga god i šta god hoće, i da svoju veru javno ispoveda; ali država, ne, ona ne poseduje uverenja: ona o tome nema mišljenje baš zato da bismo svi mi mogli i smeli da ga imamo.
Dnevni unos (015),
Peščanik.net, 06.11.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
