Danas, izgleda, više ne moraš da napišeš Rat i mir i Anu Karenjinu da bi bio Tolstoj: sasvim je dovoljno da imaš Jasnu Poljanu. Ne moraš čak ni da budeš grof, mada je poželjno da imaš neku latifundiju. Evo, izgleda da je Kusturica Emir obezbedio tolstojevski status: samo tako mogu da shvatim da mu je Aleksandar Stanković otišao na noge – kao da je ovaj, daleko bilo, smanjeno sposoban da se kreće – umesto da mu ponudi gostoprimstvo u zagrebačkom TV studiju, pa sad ako hoće, hoće, a ako neće, nikome ništa, good bye & good luck. Šta je posle bilo, to već svi znaju: Stanković je, u svom prepoznatljivo navalentnom stilu, uporno postavljao pitanja koja su se Kusturici sve manje dopadala, povlačeći paralele koje mu se tek nikako nisu dopadale, i na koncu je Kusturica Emir odlučio da je boravak ekipe HRT-a na njegovom bizarnom planinskom objektu neopozivo završen, pa neka se gosti izvole pokupiti odmah. Lične i bezlične stvari im šaljemo naknadno, ekspres preporučeno. Od intervjua, dakako, ništa: burn after reading.
I onda je oko svega toga pukao jedan od onih periodičnih omanjih, suštinski dosadnih “regionalnih” skandala kakvi se tu i tamo zakuvaju oko neke opšteprepoznatljive a navodno kontroverzne ličnosti sklone nasilju ili barem lupetanju, u rasponu od Ćire Blaževića do, šta znam, Bore Đorđevića. Pa sada kojekakvi prokusturijanci i antikusturijanci opet imaju novu porciju hrane za svoje Obavezne Sastave, što sve zajedno obezbeđuje privid nekakvog dešavanja.
Ima li tu, međutim, ičega vrednog pažnje, ikakvog sadržaja? Nikada ne pretendujem da govorim u ime drugih ljudi, zato ću pokušati da stvar ispitam na sopstvenom primeru. Zamislimo da je Stanković obavio posao do kraja, uspevši da ne bude najuren. Emisija snimljena, uredno uvrštena u programsku šemu, pročitam najavu u novinama i… šta? Ništa. Ne gledam, naravno. Zašto? Zato što ne mogu da se prisetim ni jednog razloga zbog kojeg bih jedan sat života, godine Gospodnje 2009, slušao Emira Kusturicu kako mudruje o bilo čemu. Zato što ne mogu da zamislim da bi on još mogao nešto da mi kaže, bilo to nešto s čime ću se složiti ili nešto s čime ću se gložiti. Zato što sve lepo i dobro što sam o njemu mislio odavno pripada jednom prošlom svršenom vremenu. I zato što sve ono mnogo manje lepo i dobro što sam o njemu mislio takođe suštinski pripada jednom prošlom svršenom vremenu, onom o kojem ga je Stanković uporno propitivao, a o kojem je Kusturica već rekao sve što je hteo i bio u stanju reći, pa kome je to uopšte bilo važno, taj već zna što se tu ima znati, pa se po tome i ravna, ovako ili onako.
Kada ste poslednji put gledali neki novi film Emira Kusturice? Ili, hajde ovako: kada ste poslednji put gledali neki novi film Emira Kusturice koji vas se ticao? Meni se to nije dogodilo već bar petnaestak godina, i to ako sam preterano benevolentan pa u tu kategoriju ipak uvrstim Underground, mada iskreno ne znam zašto bih. Iako je osnovno zanimanje ovog građanina filmska režija, i iako tu i tamo izađe još po neki film sa njegovim potpisom, činjenica je da sve to nekako prolazi mimo mnogih od nas, gledali – ne gledali. Hajde, mimo mene svakako, dogovorili smo se da ću svedočiti u lično ime.
U javnoj svesti, dakle, odavno već Kusturica Emir funkcioniše kao neka vrsta postprofesionalnog selebritija, ličnosti koja nosa svetom sopstveni brend, ličnosti koja je, doduše, nekada radila nešto po čemu je postala prepoznatljiva, ali odavno već nije prepoznatljiva po tome što radi, nego po sebi samoj, u skladu s načelima funkcionisanja kulture spektakla. Hoće se reći: idealizujući Kusturicu Pravog Srbina (i “antiglobalistu”, dakako) ili pak demonizujući Kusturicu “prodanu dušu”, “izdajnika Sarajeva” i Miloševićevog propagandistu, zajedničkim ho-ruk naporom zapravo veštački mamuzamo jednu kontroverzu koja se odavno sparušila i preminula u Gospodu. Koja je odavno svima dosadila, čak i njemu samom, pa je utoliko moguće razumeti njegovu mrzovolju. Ništa se iz te suve drenovine više iscediti ne da. No, problem je što nikakve nove teme oko Kusturice više nema: čovek se zapravo zaglavio negde u 1992 ili 1993, a i svi mi s njim. Sve što je u međuvremenu uradio, na filmu i izvan filma, prošlo je negde pored nas, jedva da smo ga registrovali. Nego bismo mi da sve to lepo nekako resetujemo, pa da počnemo ispočetka.
Bizarno je to sveopšte – tobože, međusobno ljuto posvađano – učestvovanje i Jednih i Drugih razmatrača Kusturičinog lika i dela u tom dosadnom, neprestanom, depresivnom Danu mrmota. Zar je tako teško iskoračiti odande? Nije problem s Kusturicom što je rekao ili učinio ovo ili ono, nego što svakom novom iz prsta isisanom Kontroverzom samo iznova potvrđuje ono što svi brižljivo krijemo od sebe, a pomalo i od njega: da nema šta da nam kaže, i da nam baš to-što-nema-da-nam-kaže povremeno i govori, ali mi tvrdoglavo ne verujemo da je to moguće, pa ga i dalje sve nešto zapitkujemo.
Dnevni unos (017),
Peščanik.net, 10.11.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
