Svinjski grip je zavera zlog nenarodnog režima ne bi li ljudi u strahu ostali kod kuće, umesto da ga sruše na ulici. Ne, svinjski grip je zavera CIE da pobije neposlušne pravoslavne Slovene. Ma jok, svinjski grip je ujdurma vojvođanskih autonomaša usmerena protivu poštenih srbijanskih domaćina, koji jedva uspevaju da sačuvaju svoje ovce od seksualnog uznemiravanja u izvedbi zlih, plaćeničkih novinara. Ma kakvi, svinjski grip uopšte ne postoji, nemojte da nasedate Njihovoj propagandi (ko god Oni bili), sve je to, bre, manipulacija i specijalni rat. Taman posla, svinjski grip će sve da nas utepa, to je predznak Apokalipse, pokajte se dok je još vreme.

Ovo je, otprilike, sažetak ili sukus onoga što si ovih dana mogao čuti u tramvaju, u kafani ili u Skupštini, razlike ionako nema. Što se manje o nečemu zna, to se više i slobodnije priča, a free-jazz mašti maskiranoj u Tvrdu Veru i Pouzdano Znanje samo je nebo granica (a možda i nije). Sve je to još i podnošljivo dok ostaje na nivou svakodnevnog (sub)urbanog folklora, ali ovo što nam rade oni koji bi trebalo da znaju šta rade, postaje već sasvim nesvarljivo. Svako ko se bilo gde malo jače zakašlje postaje udarna vest dana, svakom koga negde u Paraćinu ili Bogatiću probode u grudima dobija svojih obećanih Petnaest Minuta Slave, medijima je cela fertutma dobro došla za izdašno popunjavanje vremena i prostora mahom jednim te istim, pri tome kurentnim, nekontroverznim i političko-marketinški nerizičnim sadržajem. Pa dobro, možda se i to nekako može podneti (recimo, počneš da slušaš vesti negde od desetog-petnaestog minuta, onda kada zaista vesti dođu na red), ali ono što je sasvim prestrašno jeste kako svaka Lažna Apokalipsa lokalnog ili globalnog karaktera ovde lako probudi ionako jedva zadremale totalitarne instinkte.

Pogledajte samo ovu, medijski sveprisutnu priču o mogućoj zabrani javnog okupljanja u slučaju zvaničnog proglašenja epidemije. U Americi, u Francuskoj, Engleskoj, i ko zna gde sve, od novog je gripa obolelo na stotine hiljada ljudi, neki su od njega i umrli – jer svaki grip može biti smrtonosan; statistički retko, ali ipak se dešava – pa ipak, živi se prilično normalno, rizici se, dakako, smanjuju gde god i kako god je to racionalno moguće, ali nikome ne pada na pamet da stavi celu zemlju u karantin. Ovde se, koliko vidim, sasvim ozbiljno razmatra mogućnost da svaki javni, politički i kulturni život po direktivi zamre na u principu neodređeno vreme, a ne vidim da se iko usuđuje da uopšte dovede u pitanje samorazumljivost takvog mogućeg čina.

U redu, ni ja ne verujem (neću da verujem? Ne smem da verujem?) da će do toga uistinu doći, bar ne u predvidljivoj budućnosti. Ali, činjenica da se o tome tako ležerno i bez ikakvog javnog otpora raspravlja kao o sasvim prihvatljivoj i neupitnoj mogućnosti, otkriva jednu duboko ukorenjenu društvenu patologiju, bolest po svoj prilici mnogo opasniju od svinjskog gripa. Kada su se Srbi onomad, godine 1999, u samrtnom strahu posakrivali od pomračenja Sunca kao da je sam Nečastivi došao po njih, to je bilo i tužno i smešno, ali je možda i moglo da se razume kao bizaran odjek postratne psihoze. Ali, kada nam se zapreti da ćemo ovaj put zvanično biti zamoljeni da ostanemo kod kuće, i kada mi na to nemamo šta da kažemo, onda više nisi siguran da smo se u ovih deset godina pomerili s mrtve tačke: zapreti mu bilo čime što mu je nepoznato i samim tim opasno, i u građančiću ove zapuštene zemlje aktivira se zgrčeni mali urođenik, spreman da pokorno sledi poglavicu, a naročito vrača, u svakom njegovom tripu.

 
Dnevni unos (018),

Peščanik.net, 11.11.2009.


The following two tabs change content below.
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.