Za razliku od atestiranih Patriota iz kruga dvojke, koje stvarnost i činjenice nikada ni na šta ne obavezuju, ja ponešto znam o Srbiji: malo je njenih kaldrma kojima nisam hodao, malo je mesta gde žive ljudi, a da me tamo nikada nije bilo. Šta mi daje energiju da se gombam okolo, šta me drži u uverenju da to nije gubljenje vremena? Možda najpre to što samo tako možeš upoznati ljude koji su so ove zemlje, mada za to, i za njih, uglavnom malo ko zna. Nađe se takvih ljudi gde god kreneš, i oni zapravo pažljivo čuvaju poslednje mrvice Smisla, da ih ne oduvaju gladni i besni Vukovi iskeženih očnjaka. Upoznavao sam takve ljude u Požegi, Kuli, Majdanpeku, Dimitrovgradu, Bečeju, Priboju, Vranju, Zaječaru, Bajinoj Bašti, Beloj Crkvi i ko zna gde još sve.

Aida Ćorović iz Novog Pazara pripada tim i takvim ljudima. Otkako se smračilo i zagovnalo u ovom delu sveta, ta hrabra i vesela žena razgoni svakojake Mrakove golim rukama i normalnom, ljudskom rečju, okupljajući i kuražeći sebi slične, i u svom zavičaju, i šire od njega. Kako da pametno i samosvesno ljudsko, pa još i žensko čeljade opstane, pa još i nešto korisno i dobro napravi u jednoj od gluhih naših provincija, u pazarskome Sandžaku, izloženo sumnji i podozrenju, tmurnim i tmastim predrasudama srpskim i bošnjačkim, pravoslavnim i muslimanskim, muškim i ženskim, levantinskim i balkanskim? Pri tome sve vreme ne hajući za palanačka merila bilo koje vrste, palanačka, dakako, u duhovnom a ne geografskom smislu.

Takva kakva je, Aida je, sasvim prirodno, delovala sa margine, izvan zvaničnih institucija. No, onda je demokratija nahrupila i u naše krajeve, pa se neko, u trenutku prosvetljenja, opsetio da bi možda i ta Aida mogla nešto doprineti Opštoj Stvari sa nekog mesta odakle se, kao, može neposrednije uticati na stvarnost. I tako je Aida Ćorović postala predsednica Upravnog odbora Doma kulture u Novom Pazaru. Postala, ali ne i ostala… Ovih je dana, naime, podnela neopozivu ostavku (v. Danas, 19. 11. 2009, izdanje “za unutrašnjost”) jerbo se nikako nije mogla izboriti sa bahatošću, nasilništvom, štetočinstvom, amaterizmom i neznanjem Rifata Redžovića, direktora te ustanove, političkog kadra, evidentno. Čijeg? Iskreno, nemam pojma. Ionako je sve teže uočiti razliku.

Pa dobro, sve i da je tako, sve bi ovo još uvek bio relativno trivijalan radno-kreativni spor kakvih ima naokolo koliko hoćeš, samo da nije nekih detalja koji ovu novopazarsku sliku farbaju malo drugačije. Kulminacija sukoba usledila je kada je direktor sprečio da se u prostorije Doma unese nekoliko boca vina, za koktel nakon promocije jedne knjige čije je izdavanje podržala misija OEBS-a u Srbiji. Aida Ć. napominje da su ovakvi kokteli do sada bili uobičajena praksa – kao i bilo gde drugde, uostalom – ali je direktor to zabranio, pozivajući se na nepostojeće zakone i propise, te napokon priznavši da je to njegova lična odluka. A ta je odluka, gle, posledica njegovog verskog opredeljenja. Ispada da njemu “kao muslimanu” smeta konzumiranje alkohola u instituciji kojom rukovodi.

Sve je to lepo, ali direktorovo privatno religijsko opredeljenje savršeno je irelevantno za jednu javnu ustanovu u sekularnoj državi, a Dom kulture Novi Pazar jeste javna ustanova, a Republika Srbija jeste sekularna država mada se, doduše, ovih dana to i nije baš moglo videti. Ipak, pročitajte Ustav ako meni ne verujete. Čak ni u zdrljanom Ustavu Koštunica Vojislava, napisanom tek da bude puki appendix famoznoj Preambuli, ne piše da bi moglo biti ikako drugačije.

Ovo je naizgled sitan primer, iz jedne relativno male i skrajnute sredine, i tiče se jedne u Srbiji “manjinske” konfesije, ali utoliko je dragoceniji, jer pokazuje mehanizam imperijalnog prodiranja religijskog doktrinarstva u javni, sekularni prostor: nije suština u tome da li to rade pravoslavci, katolici, muslimani ili neko četvrti. Suština je u povlačenju jasne i čvrste, neprelazne granice: ta je granica ona gde se završava crkveno ili džamijsko dvorište, i gde započinje spoljni svet, onaj koji može i sme – ako to želi, što će svako lično izabrati – da bude slobodan od svake religijske dogme. To je granica između demokratije i teokratije. Tu granicu ovde ruše sa raznih strana; na toj granici stoji i Aida Ćorović, jedno hrabro i veselo, samosvojno žensko čeljade, žena kojoj ni jedna njena vrlina nikada neće biti oproštena.

 
Dnevni unos (025),

Peščanik.net, 20.11.2009.


The following two tabs change content below.
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.