Danima već zagledam fotografiju, tačno četrnaest godina staru: tri nekako poslovna tipa u respektabilnoj dobi smeškaju se kao da su upravo uspešno podelili tržište žvakaćih guma, ili tako nešto. Što, uostalom, i nije tako daleko od onoga što su (u)činili tog 21. novembra 1995, u nekakvoj vojnoj bazi kod Dejtona, Ohajo, USA. Dvojica se rukuju, a jedan stoji malko sa strane. Na nekoj drugoj fotografiji, snimljenoj pet sekundi pre ili kasnije, druga bi se dvojica rukovala, a onaj treći stajao sa strane.

Đavo je u međuvremenu odneo i jednog, i drugog, i trećeg: Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana i Aliju Izetbegovića, na onoj fotografiji, baš kao i u životu, nekako uklještenog između ove dvojice. Đavo valjda zna za šta mu baš oni trebaju, ne bih se mešao u njegovu kadrovsku politiku.

Šta smo tada osećali, gledajući te tipove – napose onu dvojicu drugara iz Karađorđeva – kako se rukuju i tapšu po ramenima, i šta je od svega toga ostalo danas? Sećam se da je bio nekakav mrljav predzimski dan, vetar je nanosio miris Dunava u ulicu Klare Cetkin, iz velike je sobe treštao televizor, a iz njega se kliberila tri jarana i njihovi pokrovitelji, koji su ih i dovukli za uši u midlameričku nedođiju, ne bi li napokon okončali ono što su odlično umeli da počnu, ali nikako nisu umeli, a valjda ni hteli, da zaustave pre nego što nas sve pobiju.

Šta je Dejton zapravo uneo u naše živote? Prestalo je da se puca tamo, a i ovde smo mogli kako-tako da odahnemo, mada nas stid nikada više neće napustiti, naravno, ako nas je ikada naselio; oni koji su ga ostali blaženo pošteđeni s vremenom će dodatno odebelokožiti, pa će nas ubrzo stati uveravati da nije bilo ni ono što je veoma bilo, i da se ne sećamo ni onoga čega se jako dobro sećamo. Pa ipak, to da je prestalo da se puca, toliko je ipak pouzdano jasno, i toliko je jasno da ničega važnijeg od toga nema i ne može biti. A osim toga, šta je još uneo? Mahom retoričke kozmetičke izmene. U Zagrebu i Sarajevu je monumentalnim etničkim čišćenjem stvorena Republika Srpska izgubila do tada obavezne navodnike, a u Beogradu su zvanični mediji prestali da govore o do tada obaveznoj “bivšoj Bosni i Hercegovini” što me je gorko zabavljalo kao jedan enigmatičan metafizički slučaj dostojan Bulgakovljevih psina: kako, naime, nešto što je do juče bilo bivše, to jest pokojno, mrtvo, sahranjeno i opojano, najedared iznova oživi, povampiri se, i nikome ništa? Tako BiH postade bivša bivša, a znamo da minus i minus daju plus…

Ali, daju li ga zaista? Okej, Dejton je zaustavio krvoproliće, a to je nemoguće preceniti. Ali, Dejton je ujedno ozvaničio neodređeno dugo zamrzavanje svakog političkog i civilizacijskog procesa, unapred obesmislivši svaki ozbiljniji pokušaj da Bosna i Hercegovina zaliči na normalnu državu i društvo, a ne na bizaran, po defaultu neskladan skup tribalnih zajednica. A bez normalne Bosne i Hercegovine ne može ni Hrvatska biti baš tako normalna, a Srbija to može još i manje. Sve dok se na Bosnu i Hercegovinu, što eksplicitno i glasno, što ispotiha promrmljano ili namignuto, gleda kao na veštačku zajednicu, održava se iluzija da su Srbija, Hrvatska & co. nekakve prirodne zajednice, i to baš ovakve kakve su i ovolike kolike su, i sa baš onima unutra koji su se na koncu zatekli tu. Nije problem u Srbiji ili Hrvatskoj i stepenu njihove nedostižne prirodnosti, ne, problem je u samoj prirodi te iluzije: da je, naime, nacionalna etnodržava nešto “prirodno”, baš kao da je plod nekog drveta, koji samo treba ubrati pa se sladiti njime, a ne jedan diskutabilan konstrukt za čiji se nastanak i održanje kotrljaju bezbrojne glave nedužnih.

Danas je godišnjica Dejtona u Republici Srpskoj zvanični praznik. Ništa logičnije od toga: ono što su Karadžić, Mladić i beogradski sponzori stvorili krvavim terenskim radom, u Dejtonu je ozvaničeno, Dejtonom je zapečaćeno, a Dodik i društvo jako paze da neko taj vosak sa pečata ne skine. U Sarajevu se na Dejton gleda(lo) drugačije, kao na prvu prelaznu fazu ka normalizaciji, ali nevolja je u tome što ni Sarajevo – kao centar, kao simbol, kao metafora, šta god – više nema onu vrstu nedvojbenog prava na reintegracijsku inicijativu koje je ranije imalo, jer je i ono – mada je nesumnjiva žrtva – u međuvremenu, manje ili više, počelo da igra po istim tribalnim pravilima koja su ga imala ubiti. Bila je to iznuđena promena ponašanja, ali to u konačnici ne menja stvari. Pa onda na koncu nekako ispada da za Bosnu, a posredno ni za nas ostale, više nema uistinu dobrih, a izglednih opcija, tako su to lukavo zamesili oni šejtanovi ratnici sa one fotografije.

U pravu je Nikolaj Berđajev, u samoj ideji pakla ima nečega duboko antihrišćanskog; pa opet, vesela i čedna pomisao na bar dvojicu od one trojice kako se krčkaju u nekom (kara)kazanu dok ih Repati motkom – da se ne uprlja – gura dublje u grotlo, mala je, slatka, i tako gubitnički ljudska kompenzacija za sve što su učinili za nas.

 
Dnevni unos (026)

Peščanik.net, 23. 11. 2009.


The following two tabs change content below.
Teofil Pančić
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.