Ko prozre mehanizam kako se ovde od uglednog građanina postaje ovejana lopuža, te kako ovejane lopuže postaju ugledni građani, i kako sve to može da se izvede a da malo ko primeti da tu nešto zaudara, taj postaje posednik jedne važne, široko upotrebljive tajne veštine. I nesumnjivo će daleko dogurati: biće među najuglednijim Uglednim Građanima; doduše, ni njemu nije zagarantovano da se neće jednom okliznuti i naprasno postati ovejana lopuža. Pri tome, uopšte nije neophodno da imate neki stvaran, i na nečemu konkretnom zasnovan ugled da biste bili ugledni građanin iz ove šeme, kao što nije nužno ni da budete lopov pa da vam u nekom deljenju karata pripadne uloga ovejane lopuže. A i sve međukombinacije sasvim su izvodljive.
Dobro, biznismenima i onima koji se tako osećaju ovakvo je prenošenje uloga u opisu posla, barem po tranzicionom shvatanju biznisa: setite se samo najživopisnijeg (nikako i najgoreg) među njima, izvesnog Bogoljuba Karića, koji je godinama važio i za veoma uglednog građanina (filantropa, dobrotvora, mecenu, Domaćina, političkog Faktora, osnivača univerziteta…) i za veoma ovejanu lopužu istovremeno: gotovo svi su se rado ogrebali o njegove novce, samo ako im se pružila prilika, a istovremeno, ni svećom niste mogli naći nekoga ko će o njemu javno reći nešto dobro, a da to ne zazvuči šuplje, to jest kao direktna otplata nekakve apanaže, vidljive ili diskretne.
S političarima kaobajagi ne bi trebalo da bude baš tako, jer političari koji su isuviše intimni s nekim ozbiljnim novcem nemaju načina da ostvare tu intimnost drugačije nego tako što će zagrabiti i uzeti ga od svih nas, na ovaj ili onaj način. Političar po prirodi svog posla ne može, jer nema gde i kako, da zaradi ozbiljan novac: on može samo da ga ukrade. Biznismen se, uostalom, bori za profit – a na državi je da kontroliše radi li on to na zakonit način – dočim se političar bori za izvesne vrednosti. Koje nisu, je li, iskazive u ciframa.
Za koje se to vrednosti borio Goran Knežević, bivši gradonačelnik Zrenjanina? Godinama nas je sa raznih strana ubeđivalo kako je to sposoban mlad čovek, preporoditelj svog grada, vredni dovodilac Svetih Deviznih Investitora, jedan od uzornih manekena politmenadžerske utopije tako bliske i drage Demokratskoj stranci koja, pak, nije tek slučajno neka vrsta mejnstrima tranzicione Srbije: svideo vam se ili ne, to je i takav je duh vremena u kojem životarimo. A onda ga je preko noći skembalo u zatvor, i predstavilo ga kao šefa jedne lokalne, ali nikako i sitne, mafije u sivim odelima koja se debelo omastila od dražesnih finansijskih nuspojava inače legalnih poslova povezanih s upravljanjem gradom.
O tome da li je Knežević kriv za ono za šta ga optužuju znam koliko i bilo koji čitalac. Sfere odlučivanja i raspolaganja krupnim novcem, javnog ili privatnog, domaćeg ili inostranog izvora, sasvim su mi apstraktne, kao i ogromnoj većini drugih, a baš ta apstraktnost iliti neprozirnost porađa izvesnu vrstu recepcijske nemoći, malaksalosti, male snage, od koje se popularno mišljenje (populistički veoma zloupotrebljivo) najčešće brani komfornom simplifikacijom: “ma, svi su oni lopovi”.
Godinu dana je Knežević čamio u pritvoru, i reklo bi se da je to sasvim dovoljno vremena da čovek dobro promisli šta mu se to desilo, i zašto, i kako će na to da odgovori. I, šta je Knežević izabrao? Ono najgore i najkičastije što je mogao: grotesknu pozu u lance sapetog narodnog tribuna, postmodernog Jaše Tomića, koji se, sam i goloruk, bori protiv zlih i pokvarenih vojvođanskih separatista, nekako slučajno oličenih baš u Bojanu Pajtiću, čoveku koji jeste ono što je Knežević hteo da bude: politički prvi čovek vojvođanskih demokrata, ali bogme i Vojvodine. Dobro, lako za Pajtića, krupnije su stvari ovde u igri od ličnih rivalskih odnosa.
Kneževićev “strateški” izbor jeste reprodukovanje jedne stare, pogubne matrice: samozaštitno bekstvo u patriotski žargon, kao bezbedno utočište od svake, opravdane ili neopravdane, optužbe za preterano srebroljublje i slične, sasvim lične, niske strasti. E sad, kad smo stvari retorički lepršavo prebacili na otadžbinski teren, sve postaje mnogo pompeznije: ako utamničiš Kneževića, brajko moj, ti si zapravo utamničio Srbiju kao takvu, pa ti vidi! Ta igra se u Srbiji uvek isplatila, ovako ili onako. Da li se nešto zaista suštinski promenilo u ovoj zemlji, videćemo po tome hoće li se ona i Kneževiću isplatiti, ili će baš zbog nje zasluženo propasti.
Dnevni unos (028),
Peščanik.net, 25. 11. 2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
