Sudija: Dobar dan! Molim vas, predstavite se.
Optuženi: Boris Tadić.
Sudija: Vaše zanimanje?
Optuženi: Psiholog.
Sudija: Gde ste zaposleni?
Optuženi: Radim na Andrićevom vencu broj 1.
Sudija: Da li je to psihološka ustanova?
Optuženi: To je institucija predsednika Republike.

 
Ništa Jonesko, ništa Beket, čak ni Basara ili makar Kovačević: umesto na BITEF-u, gde bi nesumnjivo bio zapažen, ovaj je dijalog vođen u beogradskom Sudu za prekršaje.

Ovako je, naime, po Blicu od 2. 12. 2009, izgledalo uvodno suočenje Borisa Tadića, psihologa i državnika iz Beograda, sa teškom rukom pravde, oličene u sudiji za prekršaje Dušani Potežici. Tačnije, sudijki, kako se Tadić posle detonirao u mikrofon, u hvale vrednom pokušaju da bude “rodno korektan”. Novosti, doduše, ovaj dijalog interpretiraju nešto drugačije, a sigurno ima i nekih trećih i četvrtih verzija, tako da će Tadićev susret sa sudijkom možda postati neka nova vrsta press-jevanđelja: svako će imati svoju verziju iste stvari, i Blicov Marko, i Večernjakov Luka, i Politikin Matej…

Ovaj zaumni dijalog, koji je dubinski istinit čak i ako nije tačan, logični je dramaturški vrhunac jednog bizarnog igrokaza, započetog na fudbalskom stadionu na kojem je predsednik države, u društvu još nekolikih zvaničnih persona, potegao gutljaj šampanjca ne bi li proslavio plasman reprezentacije Srbije na svetsko prvenstvo. A onda se neko, vazda pripravan da pazi na nevažne i bezopasne nepodopštine vlasti, ne bi li se one važne i opasne manje videle, opsetio da je to, bože moj, protivzakonito, jer na i oko stadiona ne sme da se konzumira nikakav alkohol “u vreme održavanja sportskih manifestacija”, ili tako nekako.

Rizikovaću da me legalisti stave na stub srama: cela ta stvar sa prekršajnom odgovornošću Tadića & co. ordinarna je budalaština, cirkus, karikatura pravde. Zakone treba poštovati, ali zdravom je ljudskom razumu jasno da se oni ne odnose na ovako specifične, protokolarne prilike, i da to da li će neka javna faca – pa neka je i predsednik države – da ustima promulja gutljaj nekakvog penušavca u svečanoj loži, nema ama baš nikakve veze sa onim zbog čega je na i oko stadiona zavedena prohibicija. Terati Tadića & co. na zakonsku odgovornost zbog tog čina isto je kao kad bi saobraćajna policija u Monte Karlu kažnjavala vozače bolida Formule 1 zato što su, tokom trke, vozili znatno brže nego što to zakon dozvoljava kada je u pitanju vožnja kroz naseljena mesta: dakle, formalno, optužba je tačna, ali je istovremeno i sasvim besmislena.

Razume se, ono što ja mogu da kažem, ne može i Tadić: ovde se ipak o njemu radi, a on je pri tome predsednik države, dakle, nije mu baš pametno da se izvlači od bilo koje vrste odgovornosti, čak i kada se radi o ovako nebuloznoj, sasvim veštačkoj stvari. Dovde je sve OK. Nevolja nastaje kada, pretpostavljam, neki od okolnih mudraca Tadiću došapne da bi celu tu stvar trebalo nekako obrnuti od štete na korist po javni lik predsednika. I tako je krenulo ovo neverovatno prenemaganje, ova farsa, ovaj tanderbal: te Tadić je silno uplašen, teskobno mu je i nelagodno mu je pred mogućnošću da mu sudij(k)a odrapi možda i zatvorsku kaznu, te užasno se kaje zbog svog groznog čina čije ekstremne nezakonitosti nije bio svestan, te ovo, te ono… Na sve to nadovezuje se i sama sudeća osoba, koja se ponaša kao da nema pojma ko je taj Tadić Boris, nego ga pita gde radi, pa i to hajde-de, valjda se tako mora, ali onda sledi onaj biser sa pitanjem: da li je to (Andrićev venac 1) psihološka ustanova? K’o biva, ako je već Tadić psiholog, mora da radi u nekoj “psihološkoj ustanovi”…

Nešto što je apsolutno suvišno i radikalno glupo, kao ovaj paraprekršajni parapostupak zarad parakršenja zakona, ne može ni da se okonča pametno. A kad već ne može pametno, možda bi trebalo, kao nekakav čudni protivotrov, radikalizovati ludilo: neka Tadić lepo završi na okopavanju krompira u Padinjaku, to će barem biti globalna atrakcija koja će pažnju celog sveta usmeriti na malu Srbiju, beskompromisno legalističku zemlju u kojoj predsednik države stoluje u psihološkoj ustanovi u prugastoj pidžami, a na posao i s posla ga dovoze u marici.

 
Dnevni unos (034),

Peščanik.net, 03.12.2009.