Nagradno pitanje: šta je skandalozno, pa i nadrealno u vesti da stranku Milorada Dodika hoće da izbace iz Socijalističke internacionale zbog njihovog toplog dočeka Biljane Plavšić? Samo jedno: to što se stranka Milorada Dodika uopšte nalazi u Socijalističkoj internacionali, i to u statusu punopravnog člana. Šta, naime, stranka MD-a radi u Socijalističkoj internacionali, i kako se tamo obrela?

Nema sumnje, to je nasleđe onog naivnog vremena kada je bilo popularno misliti da je Dodik “alternativa karadžićevskoj politici”. Kako stvari stoje s tom alternativom, to predobro znamo: jedina preostala politička misija Dodik Milorada & co. jeste potpuno očuvanje svih tekovina karadžić-mladićevske ratne politike. A to će reći: masivnog i sistematskog etničkog čišćenja, koje je omogućilo nastanak tvorevine zvane Republika Srpska, a čiji opstanak i dodatno osamostaljivanje Dodik očigledno doživljava kao svoj životni zadatak.

Kako je, dakle, moguće da stranka ovakvog profila tolike godine vegetira u Socijalističkoj internacionali, bez ikakvih posledica? Biće da stvari uvek počinju od “dobrih namera” i neke vrste imperijalne birokratske površnosti: treba u svakoj od tih novih, čudnih, egzotičnih zemljica i poluzemljica sa evropskog istoka i juga naći ponekog kandidata za socijalističko (ili liberalno, ili konzervativno, ili koje već) bratstvo i sestrinstvo. A koga ćeš naći da ti bude socijalistički sabrat nego onog ko se i sam socijalistom ili socijaldemokratom naziva? E sad, ima li taj naziv ikakve veze s onim što se tu stvarno nudi, to je već drugo pitanje, ali pobogu, ne treba cepidlačiti i zakerati, sve su to mlade, nesređene demokratije, treba ih pustiti da evoluiraju, sve će to jednom doći na svoje…

Ništa, međutim, neće doći na svoje, jer je odavno već došlo na svoje, i ništa se tu neće uobličiti jer je sve već odavno odlično i konačno uobličeno. Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata samo je Srpska demokratska stranka u izdanju za XXI vek, i ništa drugo. To se pokazuje svakog dana, u svim aspektima njene bazično rasističke politike, koju sam Dodik vredno zaliva izjavama na rubu i preko ruba šovinizma i rasizma. Mnoge stvari koje je taj čovek poslednjih godina izrekao, jedan Le Pen verovatno misli, ali se ne bi usudio izreći ih baš tako jasno i grubo. Ako uopšte može pripadati ikakvoj internacionali, Dodik može pripadati samo onoj koja okuplja ekstremne desničare sa političkih margina cele Evrope. I zaista, ima i takva internacionala, mada je, doduše, stalno na rubu raspada, pošto se njeni sastavni delovi slažu jedino u tome da je, eto, načelno baš sjajno biti domoljub, ali se uvek podžapaju oko međusobno isključivih manifestacija tog domoljublja.

Ako dodikovce izbace naglavačke iz Socijalističke internacionale, mi na Balkanu možda zarad toga nećemo živeti ni lakše ni bolje, niti će se situacija u Bosni prolepšati jer će se Dodik postideti, ali će svet ipak biti za mrvičak bolji, jer će biti manje nakaradan, manje tačno za jednu nepodnošljivu budalaštinu, tačno za jednu besmislicu i sramotu. A da li će to nekoga ovde, u Srbiji, iole potresti? Naravno da neće, Dodik će Mile ostati najbolji pajtos naših vrlih Državnika, od Tadića pa naniže, i ništa ih nikada neće odvojiti od ovog ljupko rustikalnog rasiste, koji je u slobodno vreme ništa manje nego, ej, socijaldemokrata, dakle, nešto kao Vili Brant ili Helmut Šmit, da izvini i jedan i drugi.

 
Dnevni unos (036),

Peščanik.net, 07.12.2009.