Odem na dva-tri dana na jednu pitomu severnu obalu, i odmah počnem da gubim konce: čitam vesti iz Otadžbine, ali mi one odjednom zvuče odviše brutalno da bi bile verodostojne. U ljupkom čempresovanom pejzažu kojem ni ljuta bura ne ubija lepotu i privlačnost, sve to deluje odviše pomereno. Mada, opet, iskustvo s tim fenomenom izmeštenosti već me je naučilo da budem na oprezu.
Dakle, šta se to dogodilo pre neki dan na košarkaškoj utakmici Partizan – Efes Pilsen? Jesam li ja to dobro shvatio? Prvo su navijači košarkaša Partizana, poneseni euforičnom atmosferom, nekoliko minuta zdušno i sočno vređali Brankicu Stanković, pretili joj i, uopšte, radili joj o glavi, jer im se, eto, može. A onda su im se, takođe bezbeli poneseni euforičnom atmosferom, u tome pridružili i sami košarkaši Partizana. Inače, ovu sveopravdavajuću dijagnozu o “euforiji”, nakon koje bismo valjda trebali da zaključimo kako je sve u najboljem redu osim što su se Deca Malo Igrala, izrekao je primarijus prof. dr. Predrag Danilović, čuveni psihijatar, u slobodno vreme direktor KK Partizan. Koji je, inače, pre neko vreme takođe demonstrirao svoje shvatanje demokratskog dijaloga, zbog kakvog bi možda još gulio robiju da se sve to nije odigralo u kontekstu sportske utakmice, a tamo je (i dalje) sve dozvoljeno, sve osim ubistva, mada se i na tome radi, da padne taj poslednji glupi, malograđanski tabu.
Šta je ovo zapravo? Dobro, jasno je, pisalo se već o tome, da je Brankica takla u osinje gnezdo, pa su se ose sada razletele oko nje s namerom da je surovo kazne za drskost njenog poduhvata. I jasno je da je ovo osveta onih koji predobro, mnogo bolje nego vi ili ja, znaju čega se to plaše kada je u pitanju bilo kakvo čeprkanje po neverovatno narasloj, a decenijama neraščišćavanoj gomili balege u koju se pretvorilo profesionalno sportsko gladijatorstvo u maloj, sjebanoj zemlji koja više nema resursa (a valjda ni interesa macana koji vode celu stvar) da proizvodi i održava sopstvene vrednosti (velike klubove etc.), ali zato ima resurse za uzgoj i prodaju belog roblja. U svemu tome još i ima nečega racionalnog, pa makar to bila i ledena poslovna racionalnost mafije 2.0, one koja je mnogo manje fascinirana pucnjavom i jurnjavom i ostavljanjem konjskih glava u postelju Izopštenika, a mnogo više čudesnim laptop-operacijama.
Ali ovo na utakmici, kada igrači srećno, piškeći firnajz, terciraju kanibalskoj rulji, šta je to? Pa, to je valjda zgodan (samo)prikaz zrele faze jedne de-evolucije, u kojoj igrači nisu više idoli navijača kao što je u prozaičnom ostatku sveta gde se ceni napor, uspeh i natprosečno dostignuće, nego je više nekako obrnuto: igrač je samo delegat navijača na terenu, a oni i inače dele iste “vrednosti”, kulturne kodove, istu viziju “muške radosti”. Štaviše, sam igrač, njegovo odevanje, ponašanje, govorne poštapalice, sve je to modelirano po obrascima navijačke supkulture. Tako da ispada da igrač-profesionalac i nije ništa drugo nego navijač, kojem se slučajno omaklo – jer nije pazio – da je postao igrač, pri tome mentalno ne izlazeći iz svog ranijeg statusa. Jer ga je naučilo da je on jedini legitiman i samorazumljiv.
Razmislite malo: gde još to ima da nezadovoljni navijači upadnu na trening i prebiju fudbalere svog kluba, nezadovoljni njihovim zalaganjem, ili čime već (a posle im se pokunjeni loptaši još izvinjavaju)? I da li je to u bilo kojem smislu normalno? Zamislite da pročitate da su, recimo nakon ne baš uspele premijere, nezadovoljni gledaoci ušli u garderobu JDP-a ili Ateljea 212 i pretukli prisutne glumce?!
Dobro, znam: to nije isto. Ne, zapravo ne znam: zašto nije isto? Kad nam se to objasni, možda shvatimo i ostalo. Hm, a možda je i to samo deo one euforične atmosfere primarijusa Danilovića?
Dnevni unos (041),
Peščanik.net, 14.12.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
