143. emisija

Radio emisija 04.10.2003, govore: Vesna Pešić, Nenad Prokić i dečak Vasa.

Svetlana Lukić: Dobar dan, 4. oktobar je. Pre tri godine na ovaj dan neki ljudi su se spremali na polazak za Beograd, punili rezervoare, pakovali razne stvari za poneti, proučavali saobraćajnu mapu, tražili sporedne puteve do Beograda, telefonirali rođacima koji imaju neke veze sa policijom da saznaju dokle su spremni da idu a mi smo ovde u Beogradu sedeli i čekali ih.

A svi zajedno smo se nadali da Đinđić zna šta radi.

Onda je svanuo 5. oktobar. Stojan Cerović kaže da nam niko nije kriv što smo se nadali da ćemo kada posle toliko godina otvorimo prozor – ugledati Švajcarsku. Ja sam se nadala Americi, odnosno da ću se osećati kao prvi evropski doseljenici koji su verovali da su na Kejp Kodu kročili u novi svet u kome bi ponovo mogli da se rode. Onda je svanuo 5. oktobar, dan koji smo očekivali i od koga smo zazirali. Skot je ostao sam i pao kao trula jabuka.

Tog dana sam se osećala kao oficir Drogu iz romana “Tatarska pustinja” – najbolje godine su mu prošle u strahu od okolne pustinje u kojoj, verovao je glupo, sve vrvi od neprijatelja. Junak je očekivao horde a pustinja je u stvari bila prazna.

Dobro, sa 5. oktobrom je gotovo. Sutra ga preuzimaju radikali u Novom Sadu. Tamo će zamenik odsutnog vojvode Toma Nikolić mitingom početi svoju predizbornu kampanju. Otporaši zovu sutra na protestnu šetnju Beogradom pod parolom, otprilike, “Odbranimo 5. oktobar”. Ja sam sa šetnjom završila u martu kada smo Đinđića ispratili na Novo groblje.

Ne mogu više da se šetam po ovom gradu i po ovoj zemlji, svuda te čeka neki otvoreni šaht ili preti neotkopani grob.

Ako ne požurim, bogami, ni na Frušku goru više neću moći. Srpska pravoslavna crkva sprema se ovih dana da je proglasi Svetom Gorom, a kad se to desi, zbogom fruškogorski proplanci. Ženama, kravama i svoj ženskoj divljači biće zabranjeno da kroče na to sveto mesto. Ostaje mi samo da se nadam da će biti manje sveto od Gore Atonske pa će me pustiti da ponekad tamo igram badminton ili obiđem grob Ivana Stambolića.

A sada da čujete kako su me oduvali učenici kragujevačke bogoslovije kada smo prošle nedelje išle u Kragujevac da gledamo oružare kako dižu ustanak i da pogledamo izvesnu ikonu sa Isusom koji plače. Preda mnom, bogami, nije ni suzu pustio.

Zašto ja ne mogu da idem na Svetu Goru?

– Zato, po mom razmišljanju, jer nijedna žena nije toliko dostojna da bi stala na mesto na koje je već presveta Bogorodica stala i ona je, kao tu igumanija, jedina žena koja može tu da obitava, to je moje razmišljanje ali ipak nisam siguran za to.

– Ja bih se složio sa njim. Tako se obično sada misli. Zna se da nijedna žena nije kročila tamo, niti će kročiti.

Svetlana Lukić: Vi ne biste menjali ništa u tome, kada biste mogli?

– Neka ostane za sad tako.

– Ja ne bih menjao zbog svetog predanja da je to smetalo samom Bogu, to bi, garantujem, bilo već izmenjeno. Znači, ako je tako već toliko vekova, ja ga ne bih menjao.

Svetlana Lukić: Valjda smo svi čuli priču o 77 srušenih spomenika na katoličkom groblju u Novom Sadu. Želim samo da vas još jednom podsetim šta su tom prilikom, u stvari prilikom susreta katoličkih, pravoslavnih i jevrejskih sveštenika sa gradskim vlastima, rekli jedan katolički i jedan pravoslavni sveštenik, a pravoslavni je inače sekretar vladike Irineja Bulovića.

– Treba da se zapitamo zašto baš Novi Sad. Mislim da je tome verovatno doprinela možda prekomerna liberalizacija stanja u Novom Sadu. S druge strane, mi smo pre par meseci imali na Petrovaradinskoj tvrđavi jedno okupljanje koje se naziva Exit. Pretpostavljam da svi znamo šta se na jednom takvom okupljanju dešava, šta je glavni cilj tog okupljanja, da je to u neku ruku leglo narkomanije i svakog drugog poroka koji u današnje vreme postoji. Dakle, grad Novi Sad je bio domaćin i takvom jednom skupu i nije čudo što obrise takvog skupa u današnje vreme možda doživljavamo baš igrom slučaja na katoličkom groblju. Ovakav jedan, po našem mišljenju, zaista satanski čin mogao je biti urađen na bilo kom drugom groblju, pogotovo što je Petrovaradinska tvrđava i katoličko groblje i amoško groblje kod nas u Novom Sadu, jevrejsko groblje, vrlo često su bili mete satanskih okupljanja, jer satanske sekte, sekte sa satanskim prizvukom, sa prizvukom spiritizma i magije, odabiraju sveta mesta, sakralna mesta kao što su groblja, napuštene crkve ili privremeno zatvorene crkve za mesta svojih okupljanja. U jučerašnjem danu smo dosta toga čuli baš od pokrajinskih i gradskih političara za šta mislim da u ovom trenutku nije potrebno. Trebalo bi da situaciju smirujemo, da pokušamo kao što ste rekli, da stvorimo mir a ne da raspirujemo dalje, da osuđujemo jedne ili druge, većinsku ili manjinsku zajednicu ili bilo šta drugo – a bilo je zaista povika, kao što je bilo pomena fašizma, bilo je i pomena i fašističke histerije.

– Ja se bojim da treba postaviti stražu, ništa više. Ako budemo morali postavljati stražu na groblja, onda je moramo postavljati i pred crkve, jer se moramo bojati da će nam neko srušiti crkvu. Ne znam… ja sam malo razmišljao o tome ko bi to mogao biti, kako bi to moglo… Neki kažu da su i krstovi bili okrenuti naopako, da je to neka sekta. Malo vjerujem u to.

Svetlana Lukić: Čuli ste sekretara Irineja Bulovića. Ništa novo u stvari niste čuli. To je stara priča o satanistima i relativno nova priča o Exitu. To, dakle, ništa nije novo, kao što ništa nije novo, i ako je suviše glupo, to što DSS napada prošlonedeljni koncert The Residents na Kolarcu. Problem je što i B92 a i Exit uopšte imaju potrebu da se brane od ovakvih napada.

Inače, danas je u Rimu počelo savetovanje o nacrtu Ustava Evropske unije. Španci, Italijani, Poljaci i, naravno, Vatikan pre svega još jednom će pokušati da izdejstvuju da se makar reč hrišćanstvo pomene u preambuli Ustava Evrope. Vidite, Evropljani nemaju pametnija posla nego da paniče i gnjave sa Ustavom i, recimo, ako danas usvoje nacrt, konačan tekst će usvojiti tek u decembru, potpisati ga tek u junu iduće godine a početi da žive po njemu nepostojeće, u stvari, 2009. godine.

A lepo kaže onaj šeret Batić, i to pre neki dan ovde u Kažiprstu B92, da je Sretenski ustav Dimitrije Davidović zbrzao i napisao za dve nedelje i da on ne vidi u čemu je problem. Ostalo je, naravno, odgovarajuća srpska istorija, e, sad, kako pišemo novu, izgleda da uopšte nećemo da imamo Ustav. Još jedan član Ustavne komisije danas je podneo ostavku.

Razgovarale smo sa gospođom Vesnom Pešić, našom ambasadorkom u Meksiku. Inače, tamo su juče Meksikanci takođe šetali i to u znak sećanja na masakr za vreme studentskih protesta 1968. godine. Gospođu Pešić smo prvo pitali kako joj danas izgleda naš 5. oktobar.

Vesna Pešić: Za mene je 5. oktobar ostao veliki dan i taj dan ja neću zaboraviti. Za mene je potpuno novo to da postoji nekakva ironija u odnosu na 5. oktobar, jer to je bio dan kada smo mi zaista srušili taj režim protiv koga smo se borili tolike godine i koji je baš i kad je nestao pokazao svu dubinu naše tragedije koju čak i nismo ni znali pre 5. oktobra – i ko je koga ubio i na šta je ličila naša država, tek smo onda videli u kakvim smo se mi ritama i strahotama praktično našli kada je taj režim otišao. Zato ja tu dugogodišnju borbu ne bih nikada potcenila jer da je nije bilo, ko zna gde bismo danas bili – bez obzira na to koliko mi sa našom sadašnjicom nismo zadovoljni. Ali 5. oktobar za mene će uvek da ostane veliki dan i možda sam retka danas u tome ali ja smatram da taj dan tek treba na neki način i zvanično obeležiti.

Što se tiče same sadašnjosti, evo, kad ovako iz daljine posmatram šta je naš glavni problem danas – mislim da je naš glavni problem danas što te suštinske stvari i temelji koje treba da postavimo jednostavno ne mogu da se dogode kroz tuču. Meni se čini kao da mi definišemo da je Srbija sastavljena od samih komšija kojima treba da crkne krava. Prosto, kroz takav jedan model, kroz nekakvu zlu krv, kroz ukopavanje ne može da se donese novi ustav, a to je ipak temelj nekakve naše nove orijentacije. Kako može da se donese ako niko neće da se dogovori? A ako se sada ne dogovorimo oko Ustava i ponovo ga odložimo? Dobro, ako kažemo “nećemo sada”, doneće ga neka buduća skupština posle izbora, ali ćemo imati istu situaciju, opet će neko da kaže “a što ću ja da sedim u tvojoj komisiji kad ti nisi sedeo u mojoj komisiji”. Jednostavno, posle pada Miloševića mora da postoji jedan period konstrukcije, gradnje naše kuće. To ne znači borbe u samoj skupštini oko konkretnih zakona, oko konkretnih odluka, tu se radi o većini, manjini i tu, naravno, stranke mogu zastupati svoja konkretna stanovišta. Ali ta konkretna stanovišta izgledaju blesavo ako nismo postavili temelj te kuće. Padamo na jednom istorijskom ispitu ali meni se čini da svi padamo na tom ispitu. Ne bih nikoga izdvojila i kazala – evo, ovaj je nešto različit.

Ja bih samo navela još jedan primer. Recimo, pitanje izbora predsednika. Zaplet oko izbora predsednika je veoma jednostavan. Vlast mora da ukine cenzus, a stranke treba da učestvuju sa svojim kandidatima. Zašto se ta priča toliko mistifikuje; kako tu postoji neka konspiracija; da li nam treba predsednik; kako je to šamar narodu da biramo predsednika. Zašto se ne postavi pitanje krajnje precizno, neće ljudi da učestvuju na izborima na kojima treba po drugi ili treći put da se udari na taj problem da li će da izađe dovoljan broj birača. To se može jednostavno rešiti da se dogovorimo da ukinemo taj cenzus ali da sve stranke učestvuju na izborima i da se završi ta priča kako tu postoji još neka posebna dodatna priča, jer do juče su Natašu Mićić svi kritikovali kako ne raspisuje izbore, kako ona uzurpira taj položaj. Cela priča, ja je znam iznutra, sastoji se u tome što ta žena nije više mogla da izdrži na tom položaju i ona je pritisla sve odreda i rekla ”izvinite, ali ja ću da raspišem te izbore”. Ja mogu da zamislim jedan negativni scenario. Raspisani su izbori za predsednika, predsednik nije izabran, što iznutra doprinosi gubitku energije, porastu neke vrste haosa, porastu osećanja da smo se izgubili, a spolja izgledamo bukvalno komično. Umesto da idemo na pozitivni scenario, izaberemo predsednika, donosimo Ustav, dogovaramo se oko izbornog zakona i idemo na izbore. Ovaj pozitivni scenario je nadomak naše ruke, samo treba da kažemo – hajde da ne budemo toliko uzajamno pakosni. Da vam kažem, te stranke, bilo na vlasti bilo u opoziciji, potpuno jednako izgledaju i zbog njih mi sedimo i čekamo da padne plafon a taj plafon neće pasti. Ne znam šta je ta računica. Prosto ja imam utisak da taj koji se prvi odvoji, koji prvi shvati šta je potrebno da bi se jedna kuća napravila da bi se ta država konstituisala, taj će biti naš heroj, znači ne onaj koji se ukopava i ne onaj koji kaže ”e, sad sam napravio kombinaciju kako će Koštunici da crkne krava”. Ako tako budu nastavili, mi ne možemo, mi smo se ukopali.

Pa demokratija se sastoji u tome da rešava sukobe, da pacifikuje društvo, da stalno pronalazi kompromise. Nije demokratija tuča, ko će kome da iskopa grob. Ako mi ne shvatimo to da ne postoji više ništa unapred dato, ne postoji ni Bog, ni nacija, ni ništa, postojimo mi sami na ovom svetu gde treba da pokažemo da smo sposobni i zreli da se oko nekih suštinskih stvari dogovorimo. Nema ko da nam to objasni, nema božje volje, ako ne shvatimo da se moderno društvo i moderna država upravo i odvijaju u neprekidnom stvaranju kompromisa, onda mi ne možemo da uradimo ništa.

Mislim da je Mićun dobar kandidat upravo u ovom momentu zato što je on čovek koji stalno pokušava da pronađe nekakvo rešenje. Nama zaista treba nekakav pomiritelj ali tu ulogu mora da vrši i vlast, a na neki način da na to respondira i opozicija. Znači ne treba da gledam kako ću po svaku cenu da održim vlast, ili oni opet drugi da razbijaju po svaku cenu tu vlast i da se traži ponovo neki 5. oktobar. Znači ponovo ćemo na ulice, ponovo ćemo nekoga da rušimo, ponovo ćemo mi da budemo neko nestabilno društvo, ali tako se, naravno, neće izgraditi ni pravosuđe, ni policija, ni vojska, ni te institucije koje sada nemamo i koje ne funkcionišu. Vlast mora da bude ta koja će da pruži ruku ali da registrujemo da je pružila ruku i da kažemo – evo, kada je reč o predsedničkim izborima, izađem u javnost i kažem ”možda to sada izgleda loše, već kada su raspisani izbori, raspisani su tako na brzinu, napravili smo jedan propust, treba da ukinemo cenzus”. Međutim, na sam pomen tih izbora stranke u opoziciji su suviše kruto reagovale. Trebalo je da kažu “dobro, gospodo u vlasti, raspisali ste sad te predsedničke izbore, mi ne negiramo da su predsednički izbori potrebni, Srbija treba da dobije predsednika, hajde, gospodo, ukinite taj cenzus, mi ćemo da učestvujemo”. Ali reakcija opozicije je bila da je to neka zavera vlasti u pogledu predsedničkih izbora, kako je to neviđeni šamar narodu zato što se raspisuju izbori. Hoću da kažem da je i ta reakcija bila preterana. Naravno da sada kada bi vlast izašla i rekla “hajde da promenimo cenzus”, oni moraju da se drže te gluposti koju su već izgovorili – da je to neka strašna ujdurma da budu predsednički izbori. Znači “prereagovali” su. Umesto da kažu “pa, dobro, u redu, predsednički izbori, ali, gospodo, mi smo dva puta učestvovali, Labus je učestvovao na izborima, Koštunica dva puta, pa, gospodo, nemojte nas terati da izađemo treći put na te izbore i da idemo ko budale nego hajde da se dogovorimo da nam izbori uspeju, spustite cenzus i učestvovaćemo na izborima”.

Ali kako da se ide unazad kad su se svi već zablokirali, i mi sad svi gledamo kako idemo u tu ”tandariju” koja nam ništa nije trebala pošto imamo već dovoljno “tandarija” i dovoljno teško živimo, a ta nam nije potrebna.

Neka se napravi ta Ustavna komisija. Ustav mora da bude kompromis, u toj komisiji moraju svi da učestvuju. Ako neko kaže da neće, neka prijavi u čemu je problem, neka denuncira pa ćemo da sednemo i da kažemo “molim vas, ne može, mora komisija da radi konsenzusom i mora da radi dogovorom”. Prvo, nema dovoljno propagande oko donošenja Ustava. Mi svi treba da živimo u jednoj povišenoj temperaturi kada se donosi državni Ustav. Mi moramo da osećamo da svi donosimo taj Ustav. Zato, jer prosto se dešava u nekoj tišini gde se opet nekome lupaju neke cevanice tamo za nekakvim stolom, umesto da se napravi atmosfera da je veliki događaj da će posle hiljadu godina Srbija da dobije pravi demokartski Ustav. Znate, to je veliki događaj! Ali, eto, tome se ne pridaje nikakav značaj, to se pretvorilo u nekakvu tuču i, naravno, šta sada? U stvari, Srbija nikada neće doneti Ustav, jer mi nismo u stanju da taj Ustav donesemo. Neka se precizno prijavi vlast ako u toj komisiji drži nekakvu banku i ne dozvoljava da se napravi kompromis. Ali isto tako, ako ćemo da radimo čisto politički i da kažemo – ova vlast neće doneti Ustav. Ali ni tvoja neće. Ti ćeš pobediti na sledećim izborima, ali nećeš biti u stanju da doneseš Ustav zato što će ovi da ti kažu ‘ – ni mi nećemo da sedimo u tvojoj komisiji’.

Ja mislim da Živković, Koštunica, G17 neka sednu i neka se dogovore oko tih pitanja. Mi kao javnost moramo da počnemo da vršimo pritisak na njih. Gospodo, molim vas, uopšte više nećemo da vas slušamo ako vi ne sednete i ne dogovorite se oko ovih osnovnih stvari od kojih zavisi naša budućnost. O kakvoj mi pričamo Evropi kada ne možemo da se dogovorimo da donesemo Ustav? Ne vredi odlagati Ustav, razumete, za neko bolje vreme. To su ti isti ljudi. Mi nećemo napraviti uvod iz Engleske pa će doći neki Englezi koji će da donesu taj Ustav. Znači to su ti isti akteri, ako neće sad pa što posle hoće. Ne. Znači, oni moraju da pokažu sada i ovde da su sposobni da donesu Ustav. Moraju da pokažu sada i ovde da su sposobni da Srbija izabere predsednika. Ne znam kako se vama to čini, ali ja ovako vidim stvari. Ne vredi više da pokušavamo da pokazujemo kako je neko pokvaren, kako je neko nula. U redu, hajde, složimo se, nije reč o tome da ne valja Demokratska stranka, G17. Nismo ni mi baš dobri, ni pojedinačno ni kolektivno. Hajde da se oko toga složimo. A ako je tako, hajde da zasučemo rukave, za nekoliko stvari moramo da se dogovorimo. Meni je žao, evo kad gledam kao ambasador sa strane, žao mi je da zbog nekih gluposti izgledamo lošiji nego što jesmo. To pitanje predsednika će veoma da nam naškodi. Zamislite kakvi će komentari da budu da mi posle godinu dana opet ne možemo da izaberemo predsednika u Srbiji. Pa oko čega ćemo se mi onda uopšte više dogovoriti. Kako je to moguće? Gledajući iz inostranstva ovako, ja se uvek stužim, žao mi je, nerviram se zato što vidim da može bolje ali, eto, mi smo naprosto usporili stvar, ali svi su tu stvar usporili. Ne mogu više da navedem nikoga ko specijalno kvari. Svi kvarimo.

Molim vas, neka se izađe u javnost sa Čedom Jovanovićem. Bio je u onoj komisiji u Skupštini, slušali smo ga. Ja ne mogu više – već godinama, petnaest godina slušam kako je ovaj pokvaren, ovaj pokrao, ovaj ovo, ama taj lopovluk, svi smo lopovi, svi smo… Pa ako je ukrao, ljudi moji, neka kažu jedanput, pa ne možemo da nađemo nekog svedoka koji će da optuži, ako je lopov da isteramo tog lopova. Za svaku vlast, i na gradskom nivou, ako se sećate, to su bile neviđene priče. Onda odu ti ljudi sa vlasti, na kraju nikada nemamo te prijave i tog utvrđivanja da je neko bio lopov.

Prema tome, treba da se prihvati da ne možemo ucenom, da kažemo – ja sad tebe ucenjujem, ako sedi taj i taj, ja neću da učestvujem. To je toliko lično. Pa valjda i mi postojimo. Pa kakve veze ima taj klinac koji se zove Čeda Jovanović. Znači sad ćemo mi zbog toga što postoji Čeda Jovanović da svi sedimo i da čekamo. Pa šta čekamo? To je čista ucena. Ako on ne valja, on će otpasti. Pa ne postoji samo ovaj trenutak, postoji valjda i ta neka budućnost, neki korak. Polako, da vam kažem, naša politička scena i političke partije, sve se to polako, nekakvim hodom, time što radimo, pročišćava.

Ne možemo se mi uzajamno prozivati. Hoću da kažem da taj metod ne valja. Ako ga sad čini Labus, verovatno onda možda ga čini, sutradan, neko drugi s one druge strane. Ali to je kao jedan resantimantski, osvetoljubivi, kao jedan način nekakve zle krvi – mi sami sebi sada stojimo na putu. Sad smo stigli dotle. Ako ne uočimo da smo postali sami sebi smetnja, da je demokratija pitanje nefleksibilnosti, da to nije rat koji sada traje u Srbiji, da je rat završen.

Mi smo 5. oktobrom otvorili jednu mogućnost ali sada treba akteri da budu dovoljno zreli, da shvate da je demokratija pitanje nekog procesa i da se ona ne može rešiti baš tog dana ali da svako može da napravi taj mali potez. Kada kažemo da je demokratija proces, to znači – svaki dan sam nešto demokratski uradio, a ne da sedim i čekam, e sad ovoga rušim pa ću posle toga biti idealan. Izvini, ti kažem da ova vlada ne valja, OK, slažem se da ne valja. Ali koje garancije imaš ti da si bolji? A te garancije su to zato što si se ti dogovorio, napravio sporazum i doneo Ustav koji obavezuje sve vas da se ponašate na određeni način.

Mi pričamo o korupciji. Pa, čoveče božji, mi imamo stari Miloševićev Ustav. Mi ne možemo ni oko čega da se dogovorimo. Daj mi garanciju da si ti drugačiji, da ćeš ti da poštuješ pravo. Mi možemo za svakog da kažemo – onoliko koliko si doprineo da se uspostavi institucionalni sistem kog ćemo svi da se pridržavamo, ali da bi se taj okvir napravio koji važi za svaku vladu te zakone i ta pravila moramo da donesemo zajedno, ne može drugčije. Jer ne može, znači, samo da ja tvrdim da sam bolji od tebe. Pa na osnovu čega? Tako. E pa ne može. Jednostavno, to ko je dobar ko je loš meri se po tome koliko ko doprinosi da se napravi okvir koji kontroliše svakog i svaku buduću vladu. A ne da mi neko priča – ja sam lepši. Pa to ne može.

Što je to sramota da prihvatimo? Jeste, i Zoran nam nedostaje. Ja sam se već bila povukla na neki način i mogu ovako, kao neko ko je krajnje dobronameran, da prokomentarišem situaciju, ali Zoran je bio akter i on nam zaista nedostaje. Ali dobro, moramo da živimo, to se dogodilo, ta tragedija, ove godine. Od nje je tek šest meseci proteklo, ali što smo se blokirali. Hajde da se odblokiramo. Znači prvo treba da se dogovorimo oko predsednika, to nam je neposredno. Da se dogovorimo da donesemo Ustav što pre. Treba da se dogovorimo oko izbornog zakona i treba da se dogovorimo oko raspisivanja sledećih izbora. Hadje da se dogovorimo da to lepo i mirno obavimo, uspešno, i da pokažemo tim partnerima u Evropi da smo mi ozbiljan svet koji može ta tri-četiri problema da rešava. Ova pitanja leže na nama i niko nam ih ne diktira, treba da izvedemo ova tri-četiri poteza, to prosto treba da se dogovorimo i da ih uradimo.

Svetlana Lukić: Sva važna i sva nevažna pitanja su ukinuta. Sve se u Srbiji svelo na to hoće li političari da sednu i eventualno razgovaraju međusobno. Pokušaji da se među njima napravi neki džentlmenski sporazum su, naravno, propali. Možda im treba neki dekret kao u Ekvadoru. Tamo su ustanovili da nekoliko stotina miliona dolara godišnje gube svi, od predsednika do tetkice. Naime, tamo se kasni na posao, predsednik Gutjeres je često kasnio na posao i po tri sata i na kraju je morao da potpiše deklaraciju kojom se obavezuje da će ubuduće stizati na vreme na sastanke koje je sam zakazao.

A sada slušate Nenada Prokića, dramskog pisca, direktora Bitefa i najvećeg optimistu u gradu.

Nenad Prokić: Ja sam u poslednje vreme doživeo neke promene koje sam hteo da sprovedem na sebi, i u okviru tih promena politička situacija u državi u nekom dnevnom smislu me više ne interesuje, ja taj posao smatram završenim. Petnaest godina svog života sam posvetio Miloševiću, njegovoj kamarili, njegovoj opoziciji, u koju sam ubrajao i sebe, i to je od mene dosta. Ne mogu više da čitam novine svaki dan, ne mogu da gledam televiziju svaki dan, ja sam rešio da učinim nešto za sebe a da svaki dan učinim nešto i za nekog drugog.

Sad zvučim kao neki propovednik, ali to je moj recept kako da ostanem u zemlji i kako da učinim svoj život vrednim u ovim okolnostima. I dalje smatram da nama ne preti nikakva nedemokratska opcija i zbog toga što smo mi sada pod određenom kontrolom kao adolescentska demokratija, a s druge strane, želim da ostanem ovde i da osećam u poslednje vreme neku potrebu da se bavim humanitarnim radom da bih sebe opomenuo a da to nezadovoljstvo i taj problem koji imam u stvari nije tako veliki problem kada pogledaš kakve probleme drugi ljudi imaju. To je jedan vrlo uspešan recept, to je bolje nego da ideš kod psihijatra.

Radim na Bitefu, idem na fakultet, počeo sam da pišem ponovo posle toliko godina. Pišem jedan roman koji ima početak, sredinu i kraj i koji se tako i zovu, a roman se zove “Alfa fokstrot”. Kraj sam napisao pre 12 godina kada smo osnivali Beogradski krug i pročitao sam ga na osnivanju Beogradskog kruga, dakle pre rata, početak sam napisao pre četiri ili pet godina i sad pišem sredinu.

5. oktobar je u svakom slučaju veliki datum, iako je bio organizovan. Naravno da je bio organizovan, šta bi …. Hvala bogu, da je bio organizovan. A to mu ništa ne umanjuje. I pozorišna predstava – što je bolja, to je organizovanija. Pa hvala bogu da se neko našao ko je organizovao 5. oktobar. Ali onaj ko je očekivao da će od 5. oktobra postati odjedanput neka ideja raja, promocija, i da ćemo svi u tome učestvovati, taj se prevario. Sam sebe je prevario. Niko ga drugi nije prevario.

Ali, s druge strane, moram da izrazim svoje zadovoljstvo kada vidim koliko se ulica asfaltira po Beogradu. Kakav 5. oktobar, kakva skupština, ako ja vidim da se asfaltira ulica… Ja sam od ’72. godine čistio zelene površine ispred svoje zgrade, a juče sam dočekao da neko dođe, posadi zelenu ogradu i postavi tepih trave. Dakle, ne da sadi pa da poraste, nema dovoljno sunca tu pa ne može da poraste nikada, nego donese travu koja je porasla, tepih trave. Meni je čudo i kada upalim ovde prekidač pa ima struje. Tako sam se navikao u ovoj zemlji. Meni je sve čudo. Kad to vidim, ne mogu da ne budem zadovoljan. Kao i kada vidim da se prave garaže. Danas sam prosto osetio seksualno zadovoljstvo kada sam kažnjen što sam prešao ulicu – hiljadu dinara me je kaznio policajac što sam prešao ulicu van pešačkog prelaza.

Ja znam da su oni izašli danas da bi navukli pare da plate medicinarima ili profesorima univerziteta, nama će tek od 1. januara, ovo 15%, znam da nemaju pare. Ali dobro. Pa super. Ako već treba da se otmu pare, neka se otmu tako što će da se uvede neki red. Žurio sam, pretrčao sam ulicu, i policijska kola su me stigla sa upaljenim svetlima i zaustavio me je čovek i rekao: znate šta – i onda me je kaznio. I ako me je kaznio. Nisam imao pare i on je hteo da piše kaznu a ja sam rekao -– ne, ne, čekaj, idem u banku da donesem pare, ne mogu posle da idem u Krcuna Penezića da plaćam to, ko će da gubi vreme – sačekaj me, i on me je ljubazno sačekao. Ja dolazim, a tu neki penzioner, zatičem penzionera nasred ulice a ovaj ga gleda. I pozove ga nazad i pusti ga da čeka dok meni ispisuje kaznu i onda, valjda, pošto je penzioner, kaže mu – hajde sad idite kroz prolaz. A lepo je uradio, nije sačekao da ja odem pa da sakrije od mene da će njemu da oprosti. Ne, video je da čoveku hiljadu dinara sigurno predstavlja nešto u životu i nije hteo da ga kazni nego ga je opomenuo a mene je kaznio. Ocenio je da mene treba odrapiti. I dobro je ocenio.

Francuzi neguju demokratiju dvesta godina pa imaju ogromne probleme, a mi negujemo dve godine i to jeste neka pat-pozicija, ovo društvo treba da se izdiferencira. Ovde nisu ni pozorišta izdiferencirana. Kakva je razlika između JDP-a i Ateljea – nema nikakve razlike.

Nema nikakve razlike ni između Građanskog saveza, Demokratske stranke i G17. Po meni nema. Ima ovaj nešto nosi bradu kao Nikola Pašić a ovaj drugi je nosio sive košulje pa sad nosi bele, neko ga je naučio da nosi bele košulje, što je u svakom slučaju pohvalno. To je sada pokušaj neke diferencijacije između nečega što je isto jer je pobedila jedna opcija i onda su Srbi po svom starom dobrom običaju svi postali ta opcija i do pre neki dan smo svi bili jedna opcija, ta opcija više ne postoji i sada više niko nije za tu opciju, sada smo svi za neku drugu, ali ta opcija mora da se diferencira. To je diferencijacija koja će zaista jednoga dana kada bude obavljena, a ne znam kad će, biti evropski model i mi ćemo donekle živeti kao neka srećnija sredina. S druge strane, mene zaista crne misle more kada se setim da je Hrvatska tri i po puta bogatija zemlja od Srbije, ima velike resurse, ima jedan viši civilizacijski stupanj života, ima bolje fabrike, imaju manje ljudi, imaju manje nezaposlenih, imaju ogromne kredite i ogromne dugove pa, dakle, ako se uzme neka prosta matematika, ekonomska, ako Hrvatska nema sledećih deset godina šansu da postane neka zemlja u kojoj će većina ljudi biti srećna, šta će biti onda sa Srbijom ako uzmemo tu istu matematiku u obzir – znači da ćemo mi za 35 godina postati takva zemlja, i to je onespokojavajuće. Nije meni to što se sada svađaju G17 i Demokratska stranka. To je uobičajeno i neizbežno, i ne treba čovek zbog toga da bude nesrećan. Mene teši to što oni nemaju neke velike, različite programe i što niko od njih nema nijednu totalitarnu misao u svemu tome, imaju samo se povremeno nepristojno ponašaju kao da su rotvajleri a ne ljudi ali, s druge strane, ono što je tu zaista bitno jeste ekonomska situacija u zemlji koja je veoma, veoma loša i to svi vidimo. Ove godine su prodali neke fabrike, šta će sledeće godine da prodaju? I nešto mi ovaj Đelić ne izgleda tako siguran u sebe kao ranije, a verovatno on zna zašto.

Tog kalibra nema, to je potpuno jasno. Đinđić je bio kao neka čigra pa je jurcao i sve to nekako postigao da pokrije u kratkom periodu, ali on je bio mnogo bolji od našeg proseka. Jednostavno, ko živi u raskoraku s vremenom onda mora da plati cenu. Nije morao da plati toliko visoku cenu, njegovu ideju, njegovu nervozu i brzinu koju sam ja jako voleo i koju sam prepoznavao kao svoju i zato je meni toliko i žao, verovatno zbog toga što sam mnogo sličnosti u temperamentu sa njim osećao i voleo sam ga jednostavno.

Sreo sam Ružicu pre neki dan na Bitefu i … Nije protekao nijedan dan da nisam mislio na njega. To je nešto što mi je privatno veoma teško i biće mi uvek teško. To je znači jedno usporavanje. Ima Kundera onaj roman “Usporavanje”, eto to je otprilike nešto što se nama događa posle njegove pogibije, ali to je neka srpska brzina. Njegovom brzinom nije moglo to da ide. Mi smo ”Ćira”, sporedni kolosek pa polako taljigaj.

Nešto što je ovde 700 godina trajalo ne može da se promeni nikakvom brzinom, nema tog spejs-šatla koji će nas da izvuče iz mitova, bede, istoricizma i svih tih stvari. Mi ćemo iskoristiti svaku moguću priliku. Kao što iskoristimo svaku priliku da zaratimo sa Hrvatima, tako ćemo iskoristiti svaku moguću priliku da napravimo to usporenje i da ne mislimo o svojoj budućnosti, o svojoj sreći, o svojoj deci i to je nešto što je u ovom društvu potpuno redovna pojava, i ko s tim ne računa bolje da ne živi ovde.

Ja sam sedam godina u Bitefu i ono što je meni uspelo i na šta sam najponosniji jeste da se napravila jedna mlada grupa ljudi koja se skupi jedanput godišnje oko Bitefa. Oni u proseku imaju 22 godina, ta tehnička i organizaciona ekipa. Niko srećniji od mene kada mi tehnička ekipa Jozefa Nađa iz Orleana, koji je jedna od najkomplikovanijih ekipa na svetu, kad oni dođu, kažu da takvu tehničku ekipu nisu videli nigde na svetu. To su sve deca koja nisu napustila zemlju ni za jedan dan, vrlo često nigde, koja govore savršeno barem engleski, a mnogi od njih i dva-tri jezika, koji se svetski ponašaju, koji nisu mutavi ni u kom smislu, koji su sposobni. To je ekipa koja radi fantastično. Ja nemam nikakve probleme. Samo treba imati jedan pozitivan odabir, pozitivan pristup.

Desimir Tošić kaže – nema ljudskog materijala. Pa dobro, to u principu jeste pojava zato što kod nas nema tehnike i nema sistema koji dovodi pozitivne i koji dovodi obrazovene, i koji dovodi kulturne i vaspitane nego, naprotiv, uvek neka prečica, preko reke pa u šumu. To je ono što je kod nas problem. Nije problem u ljudima, ima divnih ljudi. Pogledajte samo kad izađete na ulicu kada je 30 stepeni. Pa oni izgledaju fantastično. Ti mladi ljudi, toliko su lepi da ti stane dah. Beneficirani radni staž da tražiš kad prođeš ulicom kad je toplo vreme, kako ti mladići i devojke lepo izgledaju. Odjedanput je izrasla neka generacija, ne znam, iz čistog prkosa, ne znam iz čega. Oni fantastično izgledaju, odlično se ponašaju, potpuno su svetski ljudi. Valjda je dragi Bog pogledao pa rekao – sad ću da im udelim jednu generaciju koja će stvarno da ih izvuče iz nečega, ako opet ovi planinski venci koji nas okružuju – i što je jedino Julije Cezar uspeo da smiri – za sto-dvesta godina opet ne nadjačaju u nekom budućem ratu. Ali o tome mi moramo da odlučimo sami kome ćemo da damo šansu. Ili ovima što bi da pretvore ulice u njive, ili ovima koji govore strane jezike i koji organizuju najkomplikovanije stvari na svetu sa 20 godina i završenim fakultetom i sa znanjem dva-tri jezika. E, pa stvarno, nije baš toliko teško napraviti izbor, a na ljudskom materijalu treba malo i poraditi. Evo, ja sam poradio. Ja sam radio sedam godina ovde i sada kad budem otišao tu će ostati ekipa i sledećih 20 godina Bitef neće imati nikakvih problema oko toga.

Da vidimo šta sad ovoj zemlji odgovara i šta mi hoćemo da promovišemo kao svoje kulturne vrednosti, da li možda Bitef festival? Ja predlažem to. To je naša kulturna vrednost nulte kategorije. Ako nećete Bitef, onda uzmite nešto drugo, Dragačevce ili bilo šta, pa onda promovišite to. Ja se zalažem za ovo, ja mislim da je ovo uzor za to kako se živi sa svetom i kako se u tom svetu postaje nešto.

Krivo mi je da idem za malim pozorištem iz provincije na neki konkurs u ministarstvo. Krivo mi je zbog toga što hoću da budem aristokratski izuzetak, jer je svaki dinar uloženi u ovaj festival tokom 37 godina hiljadu i milion puta vraćen društvu.

Mi nemamo mnogo takvih preduzeća, prema tome, to mora da se očuva. A da bi se to očuvalo, mora da se ulaže, a da bi se ulagalo mora da se napravi sistem ulaganja, a da bi se napravio sistem ulaganja, mora da se napravi kulturna politika. Eto, to je nešto, mislim da tako može u svakom domenu, ja sam u tom domenu ali pretpostavljam da u nekom drugom domenu takođe postoji neki pristup koji je sličan ovome. E, onda će biti ljudskog materijala.

Naše komande u ratovima su jedino imale ljudski materijal u izobilju i ništa drugo. Mi smo navikli prema tom ljudskom materijalu da se ponašamo kao prema topovskoj hrani pa onda kada se završi rat, oni bez ruku i nogu ispod Savskog mosta prose. I kako onda da ima ljudskog materijala kada nismo promovisali vrednosti po kojima bi oni trebalo da budu napravljeni. Eto, to je moj odgovor Desimiru Tošiću koga inače mnogo volim.

Koga zmija ujede taj se i guštera boji, ali radikali nisu više čak ni gušteri. Ja mislim tako. Nema neke potrebe da se nešto rani ujutru, ali, s druge strane, ko može za Mićuna da ne glasa. On je zaslužio, eto, lično da ja odem ujutru da glasam za njega, ili bar popodne.

Svetlana Lukić: Vidimo se.

Nenad Prokić: Da, pa da završimo i to.

U našem životu smo u situaciji gledaoca koji je zakasnio na bioskopsku predstavu i sada ne zna početak i ne zna kraj, i može samo da nagađa. To je u principu jedan pesimistički stav. Ja nisam religiozan u toj meri da verujem u život posle smrti, ne verujem u reinkarnacije, ne verujem u nešto što bi dalo neki smisao sopstvenim mislima, sopstvenim mislima na rok duži od 78 godina. To je jedan određeni rok trajanja. Moj rok trajanja je toliki i da ne bih bio baš pesimista u odnosu na broj godina s kojim moram da raspolažem, i za koji znam da će toliko biti, u najboljem slučaju ako i stigne da bude toliko, ja za to vreme bih hteo da nešto uradim. Da bih nešto uradio, svaki dan moram da budem optimista. I zato sam optimistički pesimista.

Svetlana Lukić: Potreban ti je neki mali spoljni podsticaj. Imaš milione ljudi u ovoj zemlji, u Kragujevcu, u Čačku, koji očekuju da im se otvori prostor da im se kaže, a onda im dođe, ne znam, Čeda Jovanović i onda stvarno nastaje problem.

Nenad Prokić: Ne bih im ja ništa bolje ispričao od njega. S druge strane, ja ne mogu njih da učim kako da budu srećni, to oni moraju sami da vide. Ja Srbe da učim demokratiji, nisam mogao da ih naučim niti sam pokušavao da ih naučim kako da se suprotstave Miloševiću gde im je valjda bilo jasno da moraju da se suprotstave ukoliko neće da im svu decu pobije – a da im ja objašnjavam da bi u ovom trenutku trebalo raditi ovo a ne ono, to ostavljam zaista njima. U Kragujevcu ima Crveno barjače samoupravu pa neka … Ja sam rođen u Kragujevcu i ne podnosim Kragujevac, nije trebalo da mi ga pominjete.

Ja sam se iz Beograda vratio, dakle iz jedne jedine kosmopolitske srpske sredine sam se vratio jer mi je otac bio sekretar partijskog komiteta u Kragujevcu. Vratio sam se u svoj zavičaj na par godina, poveo je mene i majku, i ne mogu da vam opišem koliko je to bilo surovo iskustvo. Ja sam stalno visio na autobuskoj stanici i gledao kako odlaze autobusi za Beograd. Onda je otac naložio svom službenom šoferu da kad god ide u grad da vozi ove komuniste iz vrha njihove pozlaćene hijerarhije, prolazi pored autobuske stanice da vidi da li sam ja tamo, da me pokupi da me vrati kući.

Ali kad odem malo sada u srpsku provinciju, primećujem, optimista se ponovo budi u meni, valjda je bilo dosta ljudi koji su radili u inostranstvu pa sad kad odeš tamo vidiš neke muškatle na prozorima, pa sve tako fino, neka sela u Šumadiji koja su sama po sebi divna, pa ta sela kako se uređuju, sve to. Jednog dana, nije daleko dan kada će to veoma pristojno da izgleda. Sve to ide napred nekako i sve će biti super.

Svetlana Lukić: Napolju je divan dan. Terazije su pune ljudi, uglavnom telohranitelja Čede Jovanovića koji danas potpisuje podršku Dragoljubu Mićunoviću. Međutim, ništa ne vredi, izbori neće uspeti sve dok znamo ko ne izađe na njih. Međutim, njega niko nije uspeo da nagovori i mi smo pozvali u pomoć Koštuničinog vernog sledbenika, malog Vasu i onako izokola ga samo pitali kako mu je krenuo prvi razred osnovne škole.

Vasa: Mislio sam da će u školi biti mnogo gore nego što jeste. Očekivao sam da ću dobijati ocene od prvog dana i da će učitelji biti mnogo stroži nego što jesu. Imao sam problema da shvatim sve to, imaju vrlo glupa pravila. A i jako smrdi u WC-ima. Sledeće pitanje glasi?

Svetlana Lukić: Ti si sada imao da biraš između građanskog i veronauke i šta si izabrao i zbog čega?

Vasa: Građansko, zato što ne verujem u Boga. Ne verujem u Hrista nego u grčke bogove i prosto mislim da je Hrist jedna izmišljotina, mislim da je to jedan čovek seo i rekao – ja ću da izmislim boga koji se zove Hrist. I onda je pola sveta naterao na to da ima tog boga.

Svetlana Lukić: Sad je poenta šta se njima svidelo u tome?

Vasa: Ja mislim da im se svidela ta njegova moć, magija, ono kako je on vaskrsao kad su ga ubili. Mislim da se njima to svidelo, a meni se ne sviđa što uopšte ima bilo čije smrti.

Svetlana Lukić: A što ne voliš engleski?

Vasa: Ne volim ga zato što to nije moj jezik. Više, na primer, volim srpski nego engleski, jer je srpski moj jezik. Živim u Srbiji i logično je da više volim čas srpskog nego engleskog. A kako to da niko ne zna srpski osim Srba?

Svetlana Lukić: Ti nikako da shvatiš izgleda da ne znaju srpski zato što je Srbija jedna mala zemlja, nevažna zemlja za koju mnogi ljudi u svetu ne znaju da postoji. Drugo, i kada su čuli, čuli su nešto najgore o njoj i neće ni da znaju za nju.

Vasa: A šta su oni to najgore čuli o njoj, sad ja malo vama postavljam pitanja.

Svetlana Lukić: Da smo prilično veliki divljaci.

Vasa: To nije tačno.

Svetlana Lukić: Da smo krivi za rat.

Vasa: Što nije tačno.

Svetlana Lukić: Da smo bombardovali Dubrovnik.

Vasa: Takođe nije tačno.

Svetlana Vuković: Sloba nije vodio četiri rata?

Vasa: Pa vodio ih je, ali zato nisu krivi Srbi nego Sloba, za to nisu krivi svi Srbi nego samo jedan Srbin, tako da ne možete vi da okrivite Srbe za to. Hajde da se vratimo na staru temu o politici.

Svetlana Lukić: Da li ti znaš da li imamo predsednika ili nemamo?

Vasa: Znam da nemamo, da imamo onu ženu što tamo sedi i nešto piše.

Svetlana Lukić: Koju ženu?

Vasa: Pa ne znam koju ali neku ženu što tamo sedi, piše, kuca i šalje poruke.

Svetlana Vuković: Sad će se na predsedničkim izborima kandidovati Mićunović, on je stari jedan čika…

Vasa: Ko još?

Svetlana Lukić: Jedan Šešeljev pomoćnik.

Vasa: A, za to da imam pravo glasa za tog ne bih glasao. Šešelj je kriminalac, to je svima poznato, pa to onda moraju biti i njegovi pomoćnici.

Svetlana Lukić: A da li znaš gde je Šešelj?

Vasa: U Hagu.

Svetlana Lukić: Ko mu pravi društvo tamo?

Vasa: Sloba, njegov bivši gospodar.

Svetlana Lukić: A jesi li čuo za ovog Mićunovića, ovog deku?

Vasa: Nisam za njega, čuo sam da postoji neki Mićunović, ali sam mislio da je to mlad čovek sličan Koštunici. Nego ja u školi imam jednog dečaka koji ima džinovsku, ogromnu glavu, koja izgleda isto kao Koštuničina. On je u stvari jedan mali Koštunica sa džinovskom glavom.

Svetlana Lukić: A šta je bilo 5. oktobra u stvari?

Vasa: Demonstracije protiv Slobe i tada je on pao. Sapleo se i pao, okliznuo se na koru od banane i lepo tras dole.

Svetlana Lukić: Da li znaš koliko je to važan datum za nas?

Vasa: Znam da je najvažniji datum za sada, samo što je meni ipak važnija Nova godina i moj rođendan.

Svetlana Lukić: Šta misliš koga najviše napadamo u emisiji?

Vasa: Koga?

Svetlana Lukić: Čik pogodi?

Vasa: Koštunicu. Zašto ga napadate kad je on najbolji kandidat za predsednika?

Svetlana Lukić: Pa nije kandidat…

Svetlana Vuković: Neće da se kandiduje.

Vasa: Ma kažem – on bi bio najbolji kandidat.

Svetlana Vuković: Ali neće jer je lenština. Niko mu ne brani da se kandiduje.

Vasa: On ne želi?

Svetlana Vuković: Ne, ne želi.

Vasa: Popričaću s njim par stvari kad ga jednom budem sreo. Na primer, ako ne prihvati da se kandiduje, desiće se tako da ja pre izbora napravim jednog robota koji će ovako da ga uhvati, razvali krov zgrade gde stoje kandidati i baci ga unutra i zaključa vrata i prozore da on ne može da izađe i mora da bude kandidat, zazida dimnjak i…

Svetlana Lukić: I izaberemo ga za predsednika i šta onda?

Vasa: I najbolji čovek svih vremena će biti predsednik.

Svetlana Lukić: A da li si ti čuo za reč demokratija?

Vasa: Čuo sam. Demokratija je, po mom mišljenju, jedna glupa stvar. Ja mislim da uopšte nije potrebno da bilo ko bude predsednik, kao što mislim da nije potrebno da bilo šta bude novac.

Svetlana Vuković: Nego?

Vasa: Da svi treba da žive normalno kao ja, nađu posao, žive lepo, mirno, ne vladaju ničim i prosto žive maksimalno normalno. Ako je u ovom mikrofonu negde mali Veran, zamolio bih ga da da otkaz ovim dvema. Vas dve ste apsolutne gubitnice.

Svetlana Lukić: A šta bi trebalo da radimo da bismo bile zanimljive?

Vasa: Da pevušite. Neke već svima poznate pesme. Da na televiziji igrate neke već svima poznate plesove. Da duvate nos sa svima poznatim maramicama. Da radite reklame za već svima poznate stvari.

Svetlana Lukić: To ti je glupa ideja, to zaboravi.

Vasa: Ako je iza ovog mikrofona gospodin Koštunica, preporučujem mu da izađe na izbore. Bolje da izađe nego da ga ja izvodim.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su gospođa Vesna Pešić, Nenad Prokić i Vasilije Mesarović.

Emisija Peščanik, 04.10.2003.

Peščanik.net, 04.10.2003.